АМЕРИЧКА ОКУПАЦИОНА ЗОНА

ЗАПАД ПРОТИВ ЕВРОПЕ (ПРВИ ДЕО)

Треба ли да Американци гину за Европу, укључујући и, за америчке појмове, егзотичну Црну Гору, или мале и ратоборне републике на Балтику, и да ли Европљани морају да бране Америку – Аљаску или обале Флориде? Представљају ли земље чланице ЕУ (НАТО-а) уопште респектабилне војне савезнике? Ко, уосталом, прети данашњој Европи и у име чега треба да се воде будући ратови

За разлику од униполарног света, када је америчка доминација била неупитна, данас се „Америка у Европи и на другим местима суочава са снажним конкурентским силама, а њена моћ и богатство су далеко мање супериорни у односу на претходни период“, наводи пишући о „америчкој посвећености одбрани Европе“ Хју Вајт, професор стратешких студија на Аустралијском националном универзитету. Хладни рат можда ни данас није завршен, али доба у коме Америка није имала достојне такмаце је неповратно прошло. „Сада Доналд Трамп и његови бирачи сумњају да је одбрана Европе вредна чак и трошкова који одлазе на одржавање америчких снага које се тамо налазе. Колике су, у том случају, шансе да поверују како у име Европљана вреди ући у рат против Русије?“

[restrict]

Гангстери капитализма

Да ли је Америка 1945. године (а потом и 1989, имајући у виду исток континента) заиста ослободила Европу и несебично јој помогла да се подигне из пепела? Или је овде реч о нечем другом: Америка је империја која, попут многих других у људској историји, следи своје прагматичне интересе, усредсређена искључиво на питања доминације, империјалне експанзије, раста и очувања сопствене моћи?
Расправа о америчком разумевању сопствене улоге у свету траје још од времена Америчке револуције и њених „очева оснивача“. Огорчени сукоб „империјалиста“ и „антиимперијалиста“ у САД водио се и почетком XX века, током Шпанско-америчког рата. Типичан амерички „империјалиста“ у то време био је председник Теодор Рузвелт, опседнут ратом и „квалитетима чврстине и мушкости који су неопходни за благостање расе господара“. Супротстављали су му се, међу осталим, Вилијам Џејмс и Марк Твен. Писац Марк Твен је Рузвелта назвао „очигледним лудаком“, „силеџијом“, „хулиганом“ и „месаром“; „председником који уједињује све оно што амерички председник не би требало да буде“ и „највећом несрећом која је задесила земљу после Грађанског рата“.
У поратним годинама, примећује Џексон Лирс у свом приказу књиге Стивена Кинзера о рађању америчке империје, САД су доследно избегавале сваку дебату о америчком империјализму. Проскрибован је и сам термин „империја“. Ипак, „у наредним деценијама америчка империја наставила је да се шири, иако у измењеном облику. Империјалисти су се прогласили за интернационалисте. Директна контрола територија замењена је платизмом у Јужној Америци и Кини, на Карибима и Филипинима…“
Лирс подвлачи да овде више није у питању спровођење Монроове доктрине, која је америчке империјалне амбиције ограничавала на посебну, „западну хемисферу“. Апетити САД су убрзо постали планетарни: „Механизми индиректне политичке контроле чврсто су успостављени на обе хемисфере (западној и источној). Још 1931. године, генерал Смидли Батлер је у осврту на своју дугу каријеру закључио да је био ’гангстер капитализма на три континента’“. Тешко је бити јаснији од овог: „Заштита инвестиција у иностранству, упакована у реторику америчке изузетности, интензивирана је након што су Сједињене Државе постале најмоћнија земља на планети после Другог светског рата.“

Физичка и ментална окупација

Пошто ју је једном „ослободила“, Америка „брани Европу“ на сваки начин, укључујући и војно присуство – стање које је продужено на неодређено време „ширењем НАТО-а на исток“, током 90-их и касније, упркос (усменом) обећању датом Михаилу Горбачову и совјетском руководству. Већ деценијама, Европа се налази под директном америчком војном окупацијом, премда је реч „окупација“ избачена из политички коректног речника. При том, „механизми индиректне политичке контроле“, о којима говори Џексон Лирс, настављају да се примењују: САД, мање или више отворено, не само да утичу на „изборне процесе“, већ и надзиру европске функционере и, према потреби, организују смене непоћудних. То је, у основи, начин владавине „меке империје“ који називамо „платизмом“: „формална независност, владавина оних домородаца који сарађују с америчким бизнисменима и војне интервенције према потреби“ (С. Кинзер). Афера с прислушкивањем немачке канцеларке одвише је брзо и лако заборављена и гурнута под тепих, као индискреција унутар породице. Немачки публициста Мануел Оксенрајтер говори о том стању двоструке, физичке и менталне окупације, у којем се данас налази ова земља: „Немачка је потпуно под контролом трансатлантистичких лобија. Све званичне политичке партије сматрају да припадају ’вредностима западне заједнице’ – наравно, без јасне дефиниције шта те ’западне вредности’ тачно значе. Берлин не делује у интересу Немачке, већ у интересу ’вредности западне заједнице’. Немачка политика је ментално окупирана зона. Скоро ниједан политичар из водећих странака не може ни да замисли како би изгледало да, на пример, нисмо чланица НАТО-а. Они чак и не означавају свеопште америчко војно присуство у Немачкој као ’окупацију’, већ Американце сматрају ’партнерима’ и ’пријатељима’.“
Два дана пред самит чланица војног савеза, немачка канцеларка позива НАТО да се „рефокусира“ на „одбрану Европе на њеним источним границама“. То је, у суштини, позив да се америчка окупација Европе настави. Пентагон, међутим, разматра могућност повлачења америчких снага из Немачке, а Трамп тврди да је то сасвим могућ корак уколико западни савезници не испуне услове које им диктирају САД. Може ли ова „претња“ бити остварена?
„До сада смо сазнали довољно о начину на који Трамп води спољну политику да бисмо тек тако одбацили његове идеје само зато што се не уклапају у устаљене обрасце америчке спољне политике“, примећује професор Вајт. „Извештаје да је на састанку Г7 прошлог месеца рекао како је НАТО ’гори од НАФТА’ и да његова администрација размишља о повлачењу америчких снага из Европе треба схватити озбиљно. А то значи да се треба озбиљно позабавити питањем које он поставља: Зашто би Америка плаћала одбрану Европе?“
Још прецизније: зашто би Америка, у радикално промењеним геополитичким околностима, уопште „бранила Европу“?

НАТО је тигар од папира

НАТО је досад имао улогу „институционалног цемента западне (атлантске) цивилизације“. Представљао је институционални оквир који је обезбеђивао америчко, не само војно присуство, и штитио америчке интересе у Европи. Прави разлог за формирање НАТО-а, како тврди аналитичар РАНД корпорације Бенџамин Шварц, нема никакве везе са „обуздавањем совјетске војне претње“. Стварни разлог је империјална политика коју су у то време спроводиле Сједињене Америчке Државе. Алијанса је образована ради опстанка и процвата Америке, обезбеђивања њених конкретних економских и (гео)политичких интереса, а не у циљу заштите њених западноевропских савезника. Укратко, НАТО је одувек представљао само параван за интересе Сједињених Држава, а његов прави посао био је „осигурање америчких инвестиција и америчке хегемоније“ (Дмитриј Мињин) у Европи.
Услед тога, НАТО остаје само „тигар од папира“, или „америчка војна сила за забаву и ратне игре по провинцијама у Источној Европи… Све те милијарде долара потрошене на униформе, тенкове, авионе, бродове, артиљерију, муницију, гориво и путовања НATO чиновника широм света су потпуни и апсолутни губитак“, констатује Фил Батлер, док о самој војној ефикасности Алијансе најбоље сведоче њени досадашњи ангажмани, укључујући и операције против Југославије 1999. године. На пример, „рат против талибана у Авганистану показао је практичну неизводљивост интегрисаних савезничких војних операција“, примећује војнополитички аналитичар Мирослав Лазански. „И поред свевидећег извиђања бојног поља током 24 сата, крњим снагама Ал Каиде и талибанима успело је да се уз помоћ више од 100 тенкова извуку из Кандахара поред присутних маринаца…“
Какав је онда смисао даљег опстанка оваквог војног савеза, у условима када САД бележе растући дефицит у трговинској размени са „европским партнерима“, попут Немачке, и када су принуђене да прибегавају заштити сопствене индустрије путем царина? Логика која је важила током Хладног рата, а потом у униполарном свету, била је једноставна: Америка је, путем НАТО-а, чувала своју „лидерску позицију у свету без велике опасности од разорног конфликта“. Али то више није случај. Документи као што је нова америчка Стратегија националне безбедности упозоравају на појаву нових конкурентских сила и на губитак супериорности америчких оружаних снага. У садашњим околностима трошкови одржавања Северноатлантског војног савеза претварају се у лошу инвестицију или у непотребни трошак. О томе, са америчког становишта, говори Патрик Бјукенен: „Док Европа бесплатно користи наше одбрамбене капацитете, ЕУ на нашу штету остварује трговински суфицит од преко стотину милијарди долара годишње. У Трамповим, па и туђим очима, искоришћавају нас, магарче нас богате државе које бранимо, док оне шкртаре на сопственој одбрани…“ Губитак је за Америку, закључује овај аутор, двострук: „Ми шаљемо трупе и плаћамо милијарде за њихову одбрану, док они ограничавају наш приступ њиховим тржиштима и фокусирају се на отимање америчког тржишта од америчких произвођача.“ Заиста, уколико је Русија стварна претња, као што сматра немачка канцеларка, зашто европске државе одбијају да повећају издвајања за сопствену одбрану, унутар Северноатлантске алијансе или изван ње?

[/restrict]

Наставак
у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *