Зона сумрака / БОЈНИК ПРАЗНОГЛАВЕ

Легендарни спортски новинар, како га неки називају, Милојко Пантић надалеко је чувен по својим лапсусима, али пришивање етикете „клерофашизма“ Србима који бирају да у фудбалу навијају за Русију, а не за Хрватску, није грешка проистекла из опијености ватреном љубави за фудбал него доказ потпуне несвести аутора

Милојку Пантићу не може се негирати познавање спорта и права је штета што се није задржао на том пољу, него га је претерана амбиција навела да закорачи и у друге друштвене сфере попут политике, социологије и историје, где се много слабије сналази. Узмимо за пример његово поређење свог политичког идола Чедомира Јовановића са једном од најмрачнијих личности Француске буржоаске револуције Максимилијаном Робеспјером („Чедомир Јовановић је српски Робеспјер“, „Данас“, 21. март 2018). Ко би при здравој памети покушавао да промовише свог омиљеног политичара и шефа странке поредећи га са личношћу одговорном за смрт око 55.000 људи и стварање термина „терор“ и „тероризам“? Или Милојко верује да је исправан Робеспјеров став да је „Република дужна да заштити сваког свог грађанина и истреби све непријатеље Револуције“, па нам препоручује Јовановића за „заштитника“, а себе за новог Шарл-Анрија Сансона (главног револуционарног џелата)?
[restrict]

У том „заштитничком духу“ наступио је Милојко и на ХРТ-у пред четвртфиналну утакмицу између Русије и Хрватске када је рекао да ће „грађанска Србија навијати за Хрватску“, али да „постоји и јака друга страна, клерофашистичка и шовинистичка Србија, која по мери свог ума сања да ће фудбалска Русија прегазити ногометну Хрватску“. С обзиром на терминологију и Пантићеву љубав према Робеспјеру (током чије револуције је, поред „терора“, у употребу у данашњем смислу уведена и реч „грађанин“) и његовим методама да се претпоставити шта заиста у његовим очима представља ова подела. У овом светоназору, степен подршке репрезентацији Хрватске поставља се као аршин за „урбаност“, „модерност“, „напредност“ и „посвећеност истинским вредностима“. С једне стране су, дакле, политички коректни и исправни „грађани“ које је Република дужна да заштити, а с друге стране „клерофашисти“, односно непријатељи револуције, европских догми, новог друштва које треба шта? „Сансонизовати“ или макар преваспитати.

Позивање на „спорт“, „спортски дух“, „добар фудбал“ и остале флоскуле је само димна завеса иза које се крије један дубоко политички чин и њега би морали бити свесни и Милојко Пантић и сви остали који навијање за Хрватску сматрају природним, добросуседским, чисто спортским гестом, док подршку Русији виде као шовинистички избор. То би важило у случају надметања репрезентација Белгије и Француске, али се никако не може пренети на сусрет Хрватске с Русијом, макар када су Срби у питању. Код наших суседа нема мимикрије. Њихова репрезентација отишла је на такмичење праћена снажним политичким и шовинистичким набојем под заставом „Олује“, а у истом духу и наступа. Зашто би иначе победу над, на пример, Аргентином славили уз усташку песму „Бојна Чавоглаве“ у којој се позива на прогон Срба? Ако нису дубоко политизовани шовинисти, него само спортисти, како желе да их представљају, зашто би победу против Русије славили уз песму са дубоко израженим територијалним претензијама, истим оним због којих је Хашки трибунал у пресуди у заједнички злочиначки подухват у БиХ укључио читаво тадашње хрватско руководство? Да не помињемо фашистички поздрав „Слава Украјини“ (украјински пандан „древном“ хрватском поздраву „За дом спремни“) који су после утакмице упутили неки чланови хрватске репрезентације.

Када смо већ код фашизма, вреди скренути пажњу Милојку Пантићу да је називајући српске русофиле „клерофашистима“ у ствари више увредио своје хрватске домаћине, него прозване Србе, јер им је одузео неспорну титулу. Усташки режим био је једини истински клерофашистички режим у историји, пошто су и нацистичка Немачка и фашистичка Италија биле чврсто секуларне државе, а такве су, у мало мањој мери, биле чак и Франкова Шпанија и Салазарова Португалија.

Ако су Срби, којима је срцу ближа удаљена Русија од суседне и братске Хрватске, шовинисти, шта је онда Милојко Пантић који репрезентацију Хрватске бира не само у судару с удаљеним земљама него и када игра против (рекли бисмо „његове“, али не иде) Србије. Милојко је, наиме, септембра 2013. године пред квалификациону утакмицу за Светско првенство 2014. између Србије и Хрватске јасно и недвосмислено рекао где му је срце. „Свим срцем желим да Хрватска развали Михајловићев тим са три гола разлике“, рекао је тада он. Жеља му се није испунила (било је 1:1), иако је и тада судио Немац Феликс Брих, који се у Русији истакао током меча Србија–Швајцарска. Због свега овога можемо само рећи „Слава Милојку“!          

[/restrict]     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *