УДАРНА ВЕСТ

На берзи у Њујорку, која је основана стотину година од како је Доситеј Обрадовић спевао Востани Сербије, они који се ограђују од сопствене традиције показали су како поштују туђу

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије умире од рака. Нико не одговара.

МАШАЛА Ударна вест! Председник владе државе Србије је ударцем у меденицу затворио Њујоршку берзу, чиме је одато поштовање старом њујоршком обичају установљеном предалеке 1995. године. За неверу! Председник владе који јавно заговара ослобађање од прошлости и митске традиције Срба, јер српски обичаји отежавају пут Срба и државе Србије у светлу будућност, то јест у евроунијатску камору, поштује традицију!? Додуше туђу.
Нама предлажу да се одрекнемо сопствене мрачне прошлости, митова, обичаја, традиције, вере православне, писма и језика. Деру се на све стране да не гледамо у прошлост. Ако заборавимо сопствену паметарницу, има да нам цветају руже и да се ори песма Поји Миле волове на реци / на дешњаку меденица звечи. Добро, може и нека друга. Свако има право на избор. Под условом да није Србин.

[restrict] Чување обичаја и поштовање традиције је застарело, говори председник владе док је у Србији, али чим се макну до Њујорка, узе клепетушу и са осмехом на лицу очува обичај стар скоро 23 године. Рипли би ову вест уврстио у светски славну рубрику Веровали или не. Машала, рекао би Бабац из Чачка и испио ружицу. Мало пресечену.
Особе које се стиде сопствене традиције и обичаја, а поштују туђе назовистаре обичаје само јавно показују да нит знају који народ представљају, нит имају имало самопоштовања. Особе које себе не поштују, које се стиде сопственог, српског порекла неће странци поштовати, ма колико им хвала упућивали и тапшали их по раменима. Ко своје не чува и не поштује, нека не очекује да ће га други чувати или поштовати. Све ово је записано у књигама које су давно написане. Ваља само читати.

ВАСКРСЕЊЕ Стотину година пре него што је основана берза у Њујорку, Доситеј Обрадовић је спевао никад касније досегнуту песму Востани Сербије у част Првог српског устанка и вожда устаника Карађорђа Петровића. Данас је она по овима што млате клепетушом, или ударају у звоно по беломе свету, назадна, препуна митова и одбија стране инвеститоре који би отворили нова робовска радна места. Много би нам било боље да песме нема. Зато се противници сопствене традиције, а поштоваоци туђе, труде да је уклоне са радија, телевизије, из школских програма. Светог владику Николаја Велимировића и његово огромно православно и родољубиво дело ако поменем, бићу скроз назадан, без икакве наде да постанем напредан.
Нема нам друге него да окачимо о сопствене вратове меденице и кренемо без запиткивања, али може са песмом, на пут без повратка. Кад стигнемо тамо, бићемо мртви, како рече народни посланик и додаде да „човек кад умре није власник својих органа“, те се може слободно раскомадати, јер је мртав, па свако може узети шта му фали. Народни посланик, који се кити разноразним научним титулама, увреди милијарду хришћана, све нас који верујемо у Васкрсење и вечни живот. Право народног посланика је да не верује у Васкрсење, али не сме да вређа нити понижава људе који у вечни живот верују. Међу нама који верујемо има људи који су добровољно пристали да се одрекну појединих органа после овоземаљског живота. Њихова добровољна одлука. Њихова воља. Нико их не осуђује, као што нико данас не осуђује ни хришћане који сами одлуче да буду кремирани. Господ је већини нас подарио сем вере и разум и право на избор. Милосрђе је одлика хришћанског верника. То не даје ником право да другог приморава да прихвати нешто што по њему није у складу са његовим верским уверењима и да тврди, да човека кад умре има право свако раскомадати, јер он није власник својих органа. Ако више немамо право на овоземаљски живот, имамо ваљда право да верујемо у вечни живот. Или можда хоће да нам и то одузму?
У Београду се дешавају и неке лепе ствари. Отворен је Народни музеј. Железничка станица је затворена. Да ли је то добро или није, искрено не знам. Знам да ми се зграда и простор на коме се она налази допада. Такође знам да је Београду одавно потребна зграда опере. Можда неко стручан може ове две ствари да повеже.
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, капетана Драгана. Помозимо нашој браћи и сестрама који живе на Косову и Метохији. Њима је данас најтеже. Чувајмо Републику Српску.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *