Учитавање могућег смисла – Шетачи по Академовом врту

Да је правде и среће, сваком живом створу би требало омогућити неко почасно звање: живљење је напорна, мучна работа, и ко издржи до седамдесете заслужује дивљење, ако не и какав орденчић. Пробирљивост и искључивост увео је Платон: у шетње по парку посвећеном јунаку Академосу није припуштао свакога

Чух, или прочитах, да се научна заједница метрополе веома узнемирила због резултата претходног гласања у Академији, да у тој заједници кључа и клобуча. Општила (да не речем медији) воле кад нешто негде ври, па макар то био свадбарски купус… Кад је учевни свет у питању, допуштена је претпоставка да су на помолу епохална открића. Дугогодишње прегалаштво, по страни од дневне буке, даје повремено задивљујуће плодове. Опште друштвено стање, додуше, није подстицајно. Можда су се умне главе упеле да дадну неке корисне сугестије за излазак из свима видљивог ћорсокака? Кроз наша села шири се кужна пустош, основне школе се затварају, број умрлих годинама надмашује број новорођених, исељавање у бели свет се убрзава, Европска заједница, у коју безглаво срљамо, отима нам завичај историјског постојања и око 15посто државне територије, а уза све те застрашујуће знаке изумирања народа, сваки трећи студент намерава да се, по завршетку школовања, исели у Немачку, Аустралију или Канаду, те је, у том духу, сачињена пародија Шантићеве песме „Остајте овдје“ под насловом „Беш’те одавде!“ И све то пратимо немоћно, огрезли у фаталистичко источњачко очајање. Разумљиво је да је негде некоме прекипело, као што су се малинари запалили.

[restrict]
Детињарије. Остарех, а никако да се излечим од простодушног замишљања. Опака синтеза побројаних несрећа није узнемирила изабранике умирућег народа. Био би то потресан иступ људи које, да се опет послужим песниковим речима, све ране њиховог рода боле. У питању је нешто сасвим друго, приземно, строго лично и постиђујуће приватно, а пошто је поменуто кључање у извесној заједници, онда је, у најбољем случају, реч о слепом збиру појединачних фрустрација. У програму личног успевања и друштвеног напредовања тих високообразованих инокосника уписано је, такорећи као циљна тачка, чланство у Академији наука, а њени смештајни капацитети су ограничени, док вољу за проширењем, по примеру елитистичких друштава, одликују уздржаност и пробирљивост. Уза све то, мерила за пријем су нејасна. Ако су, некад, у друштво изабраника могли ући машинбравар Броз и учитељ Кардељ, што данас, не би прошла Равијојла Хаџи-Распоповић, шеф Девизног сектора угледне београдске банке? Њене колегинице је препоручују као „дивну мајку и узориту супругу“.
Да је правде и среће, сваком живом створу би требало омогућити неко почасно звање: живљење је напорна, мучна работа, и ко издржи до седамдесете заслужује дивљење, ако не и какав орденчић. Пробирљивост и искључивост увео је Платон (428–348): у шетње по парку посвећеном јунаку Академосу није припуштао свакога. Мора да се преврће у гробу ако су му дојавили да су свето име његовог завода преузели питомци војних школа, похађачи ликовних и позоришних училишта, поморци, учитељи, доконе шаљивџије, те мали поштоваоци земаљских великана. Највећу спрдачину са платоновском чистом идејом начинио је дубровачки песник Ђуро Матијашевић(1670–1728); поред једне озбиљне он је, крајем 17. века, основао Академију дангубнијех. Па ни у њу није имао приступа свако ко то пожели; кандидат је морао имати много слободног времена, и воље да га улудо траћи.
Данашњи Париз је седиште већег боја оваквих мање или више учених друштава. Најпознатије је оно смештено под Куполом, на обали Сене, основано 1635. Кардинал Ришеље му је дао задатак да саставља, надгледа и допуњује речник француског језика, и његових 40 чланова то, одонда, из године у годину, из века у век, извршавају. Поред Четрдесет бесмртника, уз небесни Пантеон изабраних састају се и разговарају и две стотине тридесет чланова – смртника. Поступак око избора оних првих не разликује се битно од наших обичаја, али је игра отворенија. Претендент сам себе предлаже, ако процени да има изгледе на успех, и онда креће у кућне посете будућим колегама. Притом не истиче своје заслуге – оне су, у начелу, већ познате – него спремност на колегијалну солидарност и духовно пријатељевање. Пошто улази у фотељу једног од недавно преминулих, мора одржати дугу, брижно састављену и ваљано документовану беседу о претходнику чије место заузима. Тако се дешава да генерал говори о песнику, песник о амбасадору, редитељ о економисти, политичар о некадашњем идеолошком противнику. На истој седници, један од старијих чланова држи дужи поздравни говор, истичући рад и заслуге новопримљеног. Те су беседе, некада, биле узори бриљантног стила, лепоте и укуса, и излазиле су на 4-5 новинских страница, те у посебним брошурама. Крајем деведесетих престао сам да узимам француске новине у руке из лако разумљивих разлога, али претпостављам да је сачуван тај леп обичај. Макинов приступни говор нашао сам на Интернету и о њему писао на овом месту.
Најлакше се улази у Академију пива. То је омања кафана на Булевару Port Royal, недалеко од истоимене станице подземне железнице. Пивница нуди избор од стотинак чувених марки из Европе, Азије и Америке. На списку је својевремено стајало и Никшићко, а ваљда још понеко из наших крајева. Пробао сам једно, белгијско, под називом Mort Subite (Изненадна смрт). Бесмртници са обале Сене, дакако, ову марку избегавају, а ни ресторанчић не спада у угоститељске објекте омиљене у круговима париске креме.
Кафана као кафана, свако је у њу добродошао, врата су по лепом времену широм отворена. Много је теже ући у громадно здање у Кнез Михаиловој 35. Ваља се наслонити грудним кошем на масивне металне двери, гурнути их раменом, леђима, а ваљда и тежином оствареног опуса. Употреба лаката није препоручљива: полукружне месингане ручке су ђаволски отпорне, и лакатна кост осети оштар бол. Окрени-обрни, ко намери онамо да уђе препуштен је на милост и немилост оних који су се унутра већ нашли. Других арбитара нема. Рачуна се да колеге из сваке поједине струке најбоље знају ко заслужује да им се придружи. Једини начин да се избегне понижење одбаченог је прост, мада се ретко примењује. Онај ко посумња да долази у обзир за избор требало би да одговарајућем одељењу упути писмо у коме унапред одбацује суд својих колега, свеједно да ли је повољан или неповољан, што значи да га не занима улазак у њихово друштво. Нека мисле шта их је воља, али то не сме имати практичних последица на мој друштвени углед и положај!
Нико нема ништа против Академије донде докле постоје теоретске шансе да у њу буде примљен. Ако га одбију, крене дрвљем и камењем на оне који га нису хтели, нађе им хиљаду мана, њима, као и установи у целини, под чијим високим кровом успева кисело грожђе. У том тренутку, чаршија узаври: прокључа болна и увређена људска сујета. Она је заслепљена собом, види једино себе, цео свет гледа кроза се… Ко њу повреди, погазио је једно од неписаних, али основних људских права: склоност јединке да преувеличава своју вредност. Ти, самозаљубљени надљуди срећу се у нашем главном граду на сваком кораку: по надлештвима, факултетским катедрама, уметничким удружењима, министарствима. Пуцају од важности, надути, још само да им се то званично потврди. Академија се, као и Европска заједница, одупире, страхујући од инфлације, од губљења оно мало тешко стечене репутације. Тако долази до кључања, пламсања, пожар се прошири, избије афера, озбиљна ствар, готово као отмица „новинара“ Цветковића.
Што се мене тиче, ево како је ишло. Пре двадесетак година био сам одбијен, у лепом друштву. Одбили – па шта? Нећу ваљда, због лошег сусрета са српском Академијом, замрзети и српство? Онда су ме, због дуготрајних боравака у иностранству, примили као иностраног члана. Ћутао сам, као и сваки пристојан странац. Најзад су ме у касним седамдесетим, уврстили у дописне чланове. Лепо, хвала.
Нисам срећник лишен јадне људске сујете, него ме је Вишњи обдарио са нешто самокритичне интелигенције, а она се руга сујети, сузбија је и обуздава.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *