Убијање људских душа

Свако отварање негдашње табу теме Информбироа буди неутољиву жеђ за откривањем нових чињеница. Сада се Јавни сервис Србије одлучио да колико год је могуће отворено и професионално одговори на овај изазов у дводелној ТВ емисији „Тито – Стаљин, две нијансе црвене“

Као онај камен на леђима логораша, тешка хипотека накупљеног страха притискала је годинама целу причу о Голом отоку. У прошлом броју „Печата“ Вуксан Кнежевић, једна од жртава репресије, каже да познаје логораше који до смрти ни једну једину реч нису проговорили о Голом отоку. Зато, свако отварање негдашње табу теме Информбироа буди неутољиву жеђ за откривањем нових чињеница. Сада се Јавни сервис Србије одлучио да колико год је могуће отворено и професионално одговори на овај изазов у дводелној ТВ емисији „Тито – Стаљин, две нијансе црвене“, аутора Светлане Јанићијевић. Посао је озбиљно схваћен, без обзира што се чинило да државна телевизија ни овога пута неће отићи даље од стереотипа титовске епохе и опрезног, избалансираног приступа карактеристичног за раније покушаје, којих је било и који су увек некако успевали да избегну отворена питања, клизаве теме и неугодна тумачења. Тако је почело и овога пута. У првом делу емисије методом ред на ред излажу се већ познате чињенице, давно прихваћени ставови и стереотипи наше новије историографије. Многе тврдње, које никада нису биле доказане нити прихваћене од стране струке, понављају се овде као неупитне чињенице. Помислио сам: о, не опет! Нарочито је иритирало одсуство сваке драматургије у склапању овог наратива, сваке иновације или контрапункта. (Али и то је можда и боље него дилетантски покушаји новинара ове куће да се играју хибридима фикције и реалности и аранжирају игроказе, какав је, рецимо, био „Велики рат Србије“, 2014. године.)

[restrict]

Потпуно сведочанство

Преокрет се догодио у другом наставку ове емисије као последица снаге документарног призора. Дотадашњу аморфну и дисперзивну мапу догађаја одједном је потпуно заменило главно место трагедије: Голи оток. И данас је злокобно усамљен, суров као архајски Наксос, аветињски пуст под немилосрдним сунцем, које узбрдо гура вечити Сизиф, симбол затвореног круга. Први пут смо изблиза гледали Голи оток – споменик смрти и тај сусрет произвео је страшан шок. У тој слици нема лажи, нема аранжирања. Тамо још стоје урушени казамати и зарђале кибле, хуји и врели и студени ветар, ваља се негостољубиво море и осећа задах смрти. Неко паметан ништа ту није дирао него је оставио да се језиви белег људске несреће урушава сам од себе под буром и јаром. Грознијег споменика нема под капом небеском и гледалац то осећа у сваком кадру. То није ни споменик, не пише ту ништа, тамо нико не долази, не оставља цвеће, нико не дира зидове и проваљене стрехе које су у крви и зноју градили мученици, а сада топи време. Затим заиста чујемо сведочења још живих жртава голооточког пакла. Пажљиво одабрани, са смислом за емпатију, ови одломци једног још неснимљеног хорора забијају нам се под свест као клинци једног суровог доба. Али тај филм страве и ужаса догађа се сада.
Док нам усамљени посетилац овог места показује где се и како изводио „строј“, односно „топли зец“, чујемо гласове стварних жртава овог мучилишта и кроз свест нам пролазе слике из прозе Драгослава Михаиловића, слике које се не могу заборавити. Шта више може телевизија? Шта је то него онај стварносни призор, који је снага покретне слике, како је говорио Базен? Јачи од сваке инсценације, у огромној предности над средствима дигиталне лажи, коју смо научили да препознајемо, стварносни призор је језгро правог филма, нешто чему се искрено верује. Кад је истинита – та слика постаје потпуно сведочанство.

То је морало тако

Све то даје нарочит набој коментарима историчара, социолога, сведока и актера Деветог круга, који није могао да замисли аутор Пакла, али је смислио и режирао онај чудовишан ум. Има га који га правдају: један његов генерал, који је доцније постао Војвођанер, отприлике каже да је све то морало тако и да Тито ништа лоше није урадио. Са њим се донекле слаже и Јоже Пирјевец, звезда ове емисије, историчар италијанско-словеначке феле, коме ваља признати да је одличан шоумен, иако му многи извори звуче као Радио Милева титовских салона („Кажу да је Тито рекао Ђиласу, а онда да је Ђилас рекао Ранковићу“… итд.). Пирјевец би према русофилима поступио исто као Тито, вероватно у духу хуманитарног права и еуропских вредности. Уопште, став Запада према стравичној репресији у његовом дворишту био је – равнодушје. Иако је знао све о Голом отоку, Запад је ћутао и правио се невешт, као што га, уосталом, ни дан-данас не узнемиравају шиптарски терор према преосталим Србима на Косову, нити отворени нацифашизам у Хрватској и Украјини. И онда је равнодушно прихватао „антистаљинистички стаљинизам“, са гулазима страшнијим од совјетских, у духу америчког џингла: „Тито је битанга, али је наша битанга“. И ово смо први пут чули у овој емисији Јавног сервиса, што је старим бојама додало нову нијансу.
Има ту још нијанси. Ми јесмо знали да се Тито заклонио под кишобран НАТО-а кад је реално запретила совјетска оружана интервенција, али се ова тема нерадо отварала и гурала под тепих у целом послератном периоду. Како и не би кад је масивно „примање америчке војне помоћи“ и „прелазак у табор империјалиста“ било тачно оно за шта је Тита оптуживао цео комунистички лагер. На домаћем плану, у Југославији је владао страшнији стаљинизам него у СССР, харале су разорна „класна борба“ и „диктатура пролетаријата“, још су висиле Стаљинове слике по митинзима, Голи оток, Свети Гргур, Билећа и Градишка радили су пуном паром, а Запад је прихватао Тита као – придошлицу у свет слободе и демократије и помагао га и капом и шаком. И хаубицама и Трумановим јајима, о милионима долара да и не говоримо. У Пентагону је осмишљен и растегљив уговорни оквир о приступању Титове Југославије колективном систему безбедности Запада под видом тзв. „Балканског пакта“ (Грчка, Турска и ФНРЈ), што је био доста провидан еуфемизам за фактичко приступање Тита НАТО-у. Иако се о овом „великом трику“, како га је називао Дедијер, још воде полемике, политиколог др Предраг Симић је сматрао да „преко Балканског пакта, Југославија де факто постаје чланица НАТО-а иако де јуре никад то није била“, што је и разумљиво, с обзиром на идеологију СКЈ и „социјалистичке тековине“ у које се Тито зарицао. Више од идеологије, Броз је тада имао на уму стару изреку коју је, као и много тога, донео из Русије („Кажем ја њима: В драке палки не выбирают“ – „У тучи се не бирају мотке!“). Како било, данас нису ретке тврдње да је баш Броз довео НАТО у Југославију и да је тај војни савез овде легално присутан још од „Бледског уговора“ 1954. а што се на то још сам не позива, ствар је мистерије којим је обавијено „Титово крхко наслеђе“, о којем је давно писала Нора Белоу.

Извините, нисмо знали

За разлику од Пирјевца, чији ставови проистичу из вестернизованог наратива истог, брозовског наслеђа, млађи историчари, попут Милице Прокић са Универзитета у Бристолу и Горана Милорадовића из Института за савремену историју у Београду отварају нова питања и често дају релевантне одговоре. Једна од оваквих тема је и лична позиција највиших руководилаца државе, КПЈ и ЈНА, који су доцније тврдили како нису знали за Голи оток и друге логоре те према томе не сносе никакву одговорност за ову трагедију. Милован Ђилас и Коча Поповић су само најистакнутији са подужег списка из тадашње номенклатуре који су доцније покушали да оперу руке. Ако не раније, сазнали су детаље са Голог отока из познатог извештаја Добрице Ћосића, који је поднео том истом Ђиласу, Ранковићу и Кардељу после своје „посете“ Голом отоку 1952. године: „Другови, ја сам видео људски пакао. То није радни логор, то је мучилиште, то је убијање људских душа. Боље да оснујете преки суд, можете и мене да ставите у тај суд, па ко је издајник да га судимо као издајника, али то мучење људи, то није људски, ни комунистички“, рекао је тада Ћосић.
Ово „прање руку“ историчар Горан Милорадовић оправдано назива лицемерјем. Што се тиче Коче Поповића, који се пречесто амнестира за пропусте у послератном развоју земље, Милорадовић каже: „Како није знао? Какав је он начелник Генералштаба ЈНА био кад није знао где су му шест генерала и четири хиљаде официра?“ Овај навод парафразирам као и другу Милорадовићеву опаску у емисији, која у цео комплекс уноси важну димензију: цела ствар око Информбироа засадила је на овом тлу клицу русофобије, која и данас клија. Русофобија и генеза односа са НАТО-ом од 1954. јесу две од низа савремених димензија 1948, на које је указала ова телевизијска творевина.

Последњи разговор ратних другова

Позната је Ђиласова склоност да фабулира и забашурује чињенице које му нису ишле у прилог. Када смо га 1989. упитали да ли је знао за „пасја гробља“ и „лијева скретања“ у Црној Гори у зиму 1941–1942, рекао је да „тада уопште није био у Црној Гори“ иако су документи говорили супротно. Чак и да физички није био присутан (а јесте), не значи да није давао инструкције о „другој фази класне борбе“ на територији и међу људима које је најбоље познавао. Када га је одани друг Владимир Дедијер запитао да ли је са Немцима потписао договор о ненападању и престанку оружане борбе НОВ у марту 1943. године (чиме је окончана тзв. „Четврта офанзива – битка на Неретви“), Ђилас је то одлучно негирао. Онда је Дедијер из џепа извадио факсимил овог уговора, који је пронашао међу заробљеним немачким документима у једном америчком архиву. Ђилас је пребледео, устао и изашао из теразијског ресторана „Касина“, где се овај разговор водио. Био је то, по сведочењу Дедијера, последњи сусрет два ратна друга. И одговор на питање које је историчара Дедијера мучило годинама.
О мартовским преговорима у Загребу 1943. нерадо су говорили и сваки на свој начин фабулирали и Коча Поповић и Владимир Велебит, чланови Титове делегације у немачко-усташком осињаку, који су такође потписали овај документ. Данас више нема сумње да је извлачење из обруча око Неретве Тито постигао у директном договору са Немцима, који су га пустили да изађе из њихове и пређе у италијанску окупациону зону. Овај вешт тактички маневар и дозвољени ратни „аранжман“ могао се доцније признати, јер спада у легитимна средства вођења рата. Али не! Сарадњу са окупатором требало је скривати до краја и за исту судити и стрељати друге.

[/restrict]