Интерпретатори уметничке музике окрећу се прошлости, оригиналима или обрадама музике која се потврдила кроз историју. Тако смо у Београду у два дана (БЕЛЕФ и Међународни фестивал оргуља) слушали аранжмане музике Петра Иљича Чајковског из балета Крцко Орашчић…
Вођени потребом за новим музичким материјалом, у временима када је уметност компоновања пала на ниске гране и губи борбу са дигиталним медијима, интерпретатори уметничке музике окрећу се прошлости, оригиналима или обрадама музике која се потврдила кроз историју. Тако смо у два дана слушали аранжмане музике Петра Иљича Чајковског из балета Крцко Орашчић. Први пут за квинтет лимених дувача, други пут за оргуље у четири руке.
Концерт BC Brass (Balcan Connection Brass) квинтета одржан је у оквиру БЕЛЕФ-а 3. јула у свечаној сали Скупштине града. Пет лимених дувача заједно (две трубе, хорна, тромбон и туба) још боље би звучали на отвореном простору, можда у Капетан Мишином здању, јер су се у затвореној сали понекад хармоније мешале. Као прави професионалци, удружени југобрасовци (Младен Ђорђевић из Београда и Марио Лончар из Загреба на трубама, тромбониста из Словеније Марко Илић, Виктор Кирченков на хорни и Крунослав Бабић на туби, обојица солисти Загребачке филхармоније) прилагодили су се датој акустици, те је публика уживала у аранжманима оперске музике мајсторски приређене за овај састав. Штета што нисмо сазнали и име аранжера, који је маестрално урадио свој посао. Брас квинтети типични су за Запад и војне оркестре, код нас немају много традиције, па је овај концерт приказао шта је ту све могуће. Увертире за Глукову оперу Орфеј и Еуридика, Росинијевог Севиљског берберина, Моцартову Фигарову женидбу и Вердијеву Моћ судбине припадају опште познатим композицијама, и баш зато је извођење морало пружити нешто ново. Мајсторски владајући својим инструментима (да подсетимо, најтеже их је свирати, поготову дуго) квинтет је приказао невероватне боје и нијансе, али и животно и радосно извођење. Мегаломан Рихард Вагнер (Елзина процесија из Лоенгрина) најбоље је пристајао оваквом саставу, величанствено и помпезно, док је Пучини, по обичају, звучао добро у сваком издању (опера Боеми – Мизетин валцер и арија Nessun dorma из опере Турандот). Апсолутни победник је Верди, чија увертира за Моћ судбине изазива најдубље емоције, а као бис – Валцер цвећа из Крцка Орашчића, одлично аранжиран, полетног извођења, разиграног, пуног срца.
Следеће вечери у Катедрали Блажене Дјевице Марије затворен је 18. Међународни фестивал оргуља Dies Organorum (трајао од 24. јуна до 4. јула, у организацији Културног центра Београда) концертом дуа Ауроре Бал и Ненада Ђукића. Као и сваке године, велики значај дат је едукативном програму Фестивала, као и концертима за децу, док су се пратећи програми, концерти за најмлађе, мајсторске радионице и предавања гостујућих оргуљаша одвијали у Музеју науке и технике. Бал–Ђукић су у четири руке извели једног досадног Моцарта (Фантазија у еф-молу за оргуље четвороручно), затим свако по једну композицију соло: Аурора Бал – зачуђујуће романтично-оператичну црквену музичку форму Елевационе у де-молу Оца Давида Марија да Бергама, а Ђукић – Фантазију Олуја здружених аутора 19. века Жака Фогта и Пола Хаса, забавно-ловачког карактера са звучним ефектима олује у басу. Акценат програма је био на аранжману Свите Крцко Орашчић за оргуље четвороручно – коначно живот, свеж ваздух и све што иде уз вечну музику. Најлепши су били Плес шећерне виле и Кинеска игра, док је хиперпознати Валцер цвећа звучао тромо и неинспиришуће, за разлику од дувачког квинтета вече раније. Такође, било би лепо да је наведен аранжер. На бис, дуо је извео нешто модерно, ненајављено. Ипак, позитиван је напор да се уобичајени програми обогате новим виђењима нота познатих композитора из прошлости, јер велика музика остаје да живи вечно, у сваком издању, док се само протагонисти на сцени мењају.