Смишљено стварање хаоса

Удар на међународне институције као програмирани (иако рискантан) подухват: Доналд Трамп је очигледно уверен да само повлачењем из уговорних обавеза његових претходника, склапаних „на штету“ његове земље, од екологије, преко западног војног савеза, до трговинских односа у којима други (Немачка, Кина) остварују огромне суфиците и „привилегије“ у односу, и на рачун, домаће економије, може реализовати предизборно обећање и свој стратешки политички циљ – Америка пре свега и изнад свега и пре свих

Само који дан после бриселског НАТО хаоса, када се западно савезништво нашло на ивици дубоке кризе и (могућег) раскола, окренута је нова страница на светској политичкој сцени: „прорадио“ је опет „добри дух Хелсинкија“, који је толико пута у историји, посебно у време Хладног рата (чувена конференција КЕБС-а) довео до охрабрујућег, и окрепљујућег, попуштања.
У престоници (војно неутралне) Финске срели су се (понедељак, 16. јул), први пут званично, након неколико неформалних, успутних сусрета (уз „ивицу“ великих међународних скупова) најмоћнији и најутицајнији лидери света, руски и амерички председници Владимир Путин и Доналд Трамп.

Сензација и спекулације

Довољан „штоф“ за „сензацију“ и невиђене медијске и политичке спекулације које су му претходиле. Никад се на западној страни није, иако то може звучати апсурдно, толико „дрхтало“ због једног руско-америчког самита и баратало суморним, катастрофичним предсказањима и сценаријима. „Печат“ на другом месту подробније анализира резултате „историјског самита“, који је Трамп означио као „добар почетак“, док се овај текст бави превасходно догађајима (хаотични НАТО самит), околностима и (често парадоксалним) реаговањима, сатканим од предрасуда, идеолошких догми и клишеа којима баратају (западни) мејнстрим медији.
Уводничар најутицајнијег и најугледнијег америчког дневника „Њујорк тајмс“ упозоравао је, на пример, на (пре)велику одговорност председникових саветника за националну безбедност да „убеде Трампа“ како је „безбедност земље угрожена његовим сусретом са Путином“!
Несустало критичан према Трампу, „Њујорк тајмс“, уз опаску да је добро кад се амерички председници „срећу са противницима“, како би се разјасниле разлике и решиле несугласице, види (највећи) проблем у томе што ће сусрет Трампа и Путина „бити сусрет сродних душа“. Некада се сродност, кад „проради лична хемија“ међу државницима и спонтано, мимо протокола, пређе се на „ти“, сматрала за предност у решавању (и најкомпликованијих) проблема. Сада се, ето, интерпретира као опака јерес и нечувена опасност (чак) за националну безбедност…

[restrict]
Безочно баратање „руском картом“

Булеварски (високотиражни) немачки „Билд“ је минулих дана издашно експлоатисао изанђали клише о „препреденом агенту“ КГБ-а Владимиру Путину, који (највероватније) „држи Трампа у шаци“ и да би, захваљујући тој вештини, скривеним информацијама с „уцењивачким потенцијалом“, могао „политички наивног“ и неискусног америчког председника да „преведе жедног преко воде“ и „безочно искористи“.
Позивајући се на „поуздане изворе“, овај лист је сугерисао читаоцима, и немачкој јавности, да је и (тако) моћни НАТО „хватала грозница“ пред помисли шта би Трамп, стављајући пред свршен чин западне савезника, могао да учини током разговора „у четири ока“ с Путином, којем се, као лидеру и државнику, „нескривено диви“. У тај контекст убацивана је и идеја да амерички председник призна (украјински) Крим као неотуђиви, и природни, део Русије, што би, констатује „Билд“, изазвало разорни „потрес“ у западној војној алијанси.
Већ споменути „Њујорк тајмс“ саопштава да је Доналд Трамп на последњем самиту „Групе 7“ у (канадском) Квебеку наводно рекао шефовима држава да је „Крим руски, јер сви тамо говоре руски“. А сасвим сигурно: да је место Русији у овој формацији, из које је Москва искључена управо због Крима и Украјине.
Смишљено, и сурово, играње на проблематичну „руску карту“ у готово погромашком медијском походу на Трампа, који не престаје од дана његове (за многе, не само у Вашингтону, неочекиване) спектакуларне победе посебно је интензивирано пред његов сусрет с Путином: у бесомучном „лову на вештице“, како је то оценио сам Трамп, на црну листу, и председников „пртљаг“ непосредно пред одлазак у Хелсинки, стављено је десетак руских дипломата као агената (тамошње) војне обавештајне службе.
Лов на вештице То је још један од доприноса, овога пута истражитеља Роберта Милера, „америчких глупости“ које су довеле до „никад лошијих односа с Русијом“, констатовао је Трамп, уз опаску да, у том лову на вештице што год уради, бива суочен са оптужбама за „љубав према Русији“. Смишљено (политичко) везивање руку најмоћнијем човеку света које није могло остати без уплива, и последица, на исход хелсиншког самита којем би, по здравом расуђивању и рационалној политици, свако требало да се радује.
У медијским и политичким анализама Трампове политике углавном су, и најчешће, у први план истицана његова необуздана природа, импулсивност, непромишљеност и реаговање „из стомака“ а не (хладне) главе. Уместо класичне (дубоко промишљене) дипломатије, он практикује „твитерашку“. Све мање се ослања на саветнике, „умишљајући да је мајстор“, примећује (опет) „Њујорк тајмс“, уз констатацију да је то „застрашујућа идеја с обзиром на то да до сада није показао никакав озбиљнији прогрес ни у једном важном безбедносном питању“.

Програмирана ерозија међународних институција

(Пре)наглашава се његово готово нагонско растакање међународних институција и „стварање хаоса“. При чему се превиђа да у том „хаосу“ има система и промишљености. Мало се, наиме, обраћа пажња на чињеницу да Трамп у том „еродирању међународних институција“, и очигледном убеђењу да Сједињене Америчке Државе не треба да им припадају, следи програмирано, драстично доследно испуњавање изборног обећања датог под паролом „Америка пре свега и изнад свега“. Да би то могао да оствари, уверен је, Трамп мора да раскрсти с (лошим и тешким) наслеђем које су му оставили његови претходници, при чему је најчешће, и највише, на нишану (демократа) Барак Обама и споразуми који су склапани, тврдо верује, на штету САД.
Споразум о клими: „убијање“ америчке индустрије. Трговински уговори: други, Немачка и Кина, на пример, богате се на „амерички рачун“, остварујући, „неправедно и неморално“, огромне суфиците. НАТО: за Америку „лош као и НАФТА“ (северноамерички споразум о слободној трговини, две Трампове „бабароге“), Вашингтон (недопустиво) плаћа (енормно) за „туђу заштиту“. Опет на нишану Немачка: док САД у буџет за одбрану издвајају четири одсто бруто националног производа, Берлин тек нешто изнад један одсто…

Исплатив политички покер

Да ли ова, жустро оспоравана, Трампова тактика (и стратешка оријентација) има ефекта? Очигледно има. У овом политичком покеру, после почетног, и одлучног, одбијања да се изнова преговара о (новом или „коригованом“) споразуму о клими, све се учесталије сигнализира да Трампу треба „одшкринути врата“. Трговина: у Трамповом хазардерском царинском потезу против Кине и Европске уније, и контрамера, први знаци спремности да се, бар донекле, „уравнотежи“ трговинска размена. Купи бар близу онолико колико продаш.
Нема, истина, још коначног расплета овог (опасног) чвора и жаришта. Председник ЕУ савета Доналд Туск упозорава да би враг у (већ започетом) трговинском рату могао да однесе шалу – трговински ратови су се, у прошлости, често завршавали правим ратовима. Али признаје: пред нашим очима се ствара архитектура новог светског поретка. У чијем средишту, очигледно, више неће бити (толико и до сада доминантан) Запад. Ни у политичком, ни у економском, ни у војном смислу.

Шок терапија

А кад је о овом последњем, војном смислу реч: НАТО. Трамп је и на последњем бриселском самиту искористио већ опробану „шок терапију“: Господо, ако вас хвата толики страх од Руса, завуците руку дубље у (сопствени, а не амерички) џеп. Нема пуне безбедности, и потпуне заштите, по (за вас) нултој цени. Ако не одрешите кесу, ја одох. Америка више неће (финансијски и наоружањем) хранити и одржавати у животу (заједнички) НАТО.
Ето: Немачка. Шта добијам, пита директно Меркелову, за свој новац? Немци, каже, праве бизнис с Русијом, дају им милијарде за енергенте, а Американци су „будале, све (кроз НАТО) плаћају“. То се мора променити. И поентира: могли бисмо (ултимативно) да повучемо све трупе са Старог континента. Или још горе за Европљане: платите њихово издржавање.
Нема заштите без новца. Је ли то рекет, пита коментатор „Дојче велеа“ Бернд Ригерт. У алијанси, која је (привидно и наводно) заснована на „заједничким политичким вредностима“, досад се у таквим категоријама није размишљало. Трамп гледа (само) да ушићари, преговара тврдо, не хајући на досадашња пријатељства, и упозорења (споменутог имењака) Доналда Туска да чува (стара) пријатељства јер их „нема (више) много“.
Није аутору овог текста ни на крај памети да хвали, и поздравља, веће издатке за војску. Уверени смо да више топова значи, у овако ровитом свету, сурову трку у наоружању, мање мира и сигурности. Констатујемо само чињеницу да Трампов политички хазард чини своје: све чланице западног војног савеза, њихови (ошамућени) лидери, заветно су, пред њим као пред папом, обећали да ће одрешити кесу управо за ливење топова. Иако то значи мање вртића, школа и болница…
Ко потцењује Трампа плаћа, очигледно, високу цену.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *