Скоро 40 година пре формирања Југославије Ф. М. Достојевски пише речи упозорења у свом утицајном и читаном Пишчевом дневнику. После ослобођења од Турака, Срби не само да ће заборавити Русе, пише Достојевски, већ ће им Енглези створити „нову државу“ која ће бити у складу са њиховим мегаломанским амбицијама на Балкану
Руска интелектуална и политичка елита је деценијама пре формирања Југославије упозоравала Србе на погубност формирања државе са католицима. Руси су били уверени да ће то бити западни, антируски пројекат. У том контексту велики Ф. М. Достојевски (1821–1880), скоро 40 година пре формирања Југославије, пише речи упозорења у свом утицајном и читаном Пишчевом дневнику. После ослобођења од Турака, Срби не само да ће заборавити Русе, пише Достојевски, већ ће им Енглези створити „нову државу“ која ће бити у складу са њиховим мегаломанским амбицијама на Балкану. Она ће бити словенска и антируска, пише Достојевски у Дневнику писца. Клеветање Русије ће бити основ на којем ће почивати та јужнословенска држава (Победоносцев).
[restrict]
Неколико година касније оберпрокурор Светог правитељствујушчег синода Руске православне цркве Константин Побједоносцев (1827–1907) упозорава свог бившег ученика, цара Александра III да бискуп Штросмајер уз помоћ Аустрије и Римске курије агитује и покушава да „обједини“ све Србе и Јужне Словене под аустријским царем, злоупотребљавајући празник Ћирила и Методија, и да на тај начин ради „против“ Русије.
Двадесетак година касније, или у време када су српске елите сањале државу са Хрватима и Словенцима („најближи“ или „један“ народ), главни противник Југославије је нико други до министар спољних послова царске Русије Сергеј Сазонов (1860–1927). Сазонов се изричито противио стварању јужнословенске државе због руског искуства са католичким Пољацима и Ватиканом, у којем је био амбасадор. То постаје и званичан руски став све до слома Руског царства 1917. године.
Прецизније, Сазонов је своје негативистичке ставове о православно-католичкој држави на Балкану заснивао на анализи (и искуству) руско-пољских односа. Сматрао је да је Александар I Романов погрешио што је припојио Пољску Руској империји (као део персоналне уније јер је руски цар после 1815. године био и краљ Пољске). Присаједињење Пољске је било везивање за „политички леш“ и „грех против Русије“. Присаједињење је покварило „здрав организам“ руске државе, сматрао је Сазонов. Посебно је таква одлука била необјашњива ако се знало да су пољске трупе биле масовно заступљене у Наполоновој војсци која је опустошила Русију само три године раније. Цео XIX век био је обележен „проблемима“ са Пољском. Пољаци би радије били без независности и под неком западном силом, него да имају аутономију у Руском царству. У Пољској је постојала „фанатична“ русофобија коју је подстицао Ватикан. Из Пољске су долазиле у Украјину идеје о покатоличењу Украјинаца и њиховом новом језику. Руси су „ујединили“ под својом влашћу све Пољаке и њихове територије. Много би било боље, закључује он иронично, да смо их „препустили“ Аустријанцима и Немцима.
На основу овакве аналогије са Пољском, али и дипломатског искуства у Ватикану, Сазонов се изричито противио формирању државе православних Срба и католичких Хрвата. Зато он, неколико месеци пре почетка рата, упозорава „балканске владе“ да се формирање стабилне и јаке државе не остварује прикључивањем нових територија, већ „поверењем нових грађана“ и њиховим „повезивањем“ са новим властима. Сазонов је упорно саветовао српском руководству да не тражи целу Хрватску и да допусте стварање мале католичке хрватске државе, јер Русију судбина Хрвата „не интересује“. Сазонов није био ни против варијанте да Словенци и Хрвати остану у Аустрији, био је потпуно равнодушан према њима.
У том контексту Сазонов огорчено примећује да српске власти не размишљају озбиљно о преговорима са Бугарском у смислу уговора из 1912. године већ маштају о Југославији са Хрватима и Словенцима. Зато он са горчином говори српском посланику Спалајковићу: „Вама је Русија добра кад даје, а не када тражи.“ С друге стране, русофоб и пријатељ регента Александра, Спалајковић јавља српском руководству да су „Русија и Сазонов против уједињења са непоузданим католичким народима“ (према: Н. Поповић, Србија и царска Русија, 2007). Штавише, Сазонов и Русија су узалуд покушавали да спрече сукоб између Србије и Бугарске. Сазонов је успео да убеди чак и руског цара да заложи свој ауторитет ради помирења обе ове државе. Међутим, српски краљ Петар није јасно прихватио понуду руског цара да буде арбитар у спору. (Бугарски краљ/цар је прихватио понуду руског цара за арбитражу, али је у одговору окривио Србе.)
За разлику од српских елита Сазонов је сматрао да је Француску врло мало интересовала Србија. У Паризу су се годинама залагали да се Србија и остале словенске државе предају Аустрији. Француски амбасадор у Риму отворено изјављује да ће Париз увек више интересовати Италија од Србије, пише Сазонов. Такође, он истиче и да Енглеску уопште није занимала судбина Србије. Енглески амбасадор у Русији му је отворено пренео такав став Лондона.
На формирање негативног става Сазонова према Југославији утиче и писмо руског амбасадора у Турској, барона Михаила Николајевича Гирса (1856–1932). Каријерни дипломата, са богатим искуством службовања на Балкану (син руског министра иностраних послова Николаја Гирса), у писму од октобра 1914. године упозорава Сазонова на могућност формирања српско-хрватске државе. Након извесне пропасти Аустроугарске, Хрвати и Словенци ће покушати да се уједине са Србијом предвиђа Гирс. Међутим, српска држава је њима потпуно „страна“ и непривлачна. Постоји „не мало података“ који омогућавају да се „предвиди“ пропаст те нове творевине на Балкану. Зато је Гирс „потпуно уверен“ да Русија мора да буде против њеног формирања.
На основу оваквих ставова, у руском Министарству иностраних послова је у новембру 1914. године одржавано саветовање на којем је закључено да Србија треба да добије Босну и Херцеговину и део Далмације до Сплита. Русија је „гарантовала“ Србији ово проширење. На основу тога, Русија је упутила телеграм No 588 Влади Француске у Бордоу (али и Влади Велике Британије у Лондону) у којем се тражи: „Гарантировать Сербии присоединение Герцеговины, Боснии и части Далмации до Спалато.“
Нешто касније Сазонов поручује влади у Лондону да ће се Далмација поделити између Србије и Италије и да Рим може да добије само Шибеник и Задар. Јужније „све“ припада Србији. Никаква хрватска или југословенска држава се не помиње у телеграмима Сазонова.
У разговорима са западним владама и дипломатама за Сазонова такође постоји само Србија којој треба омогућити излаз на море и територијално проширење, од јужних до северних делова Јадрана. На пример, такав став заузимају Руси у разговорима са италијанским амбасадором грофом Карлотијем. Истичу да Русија „није заинтересована“ за српско-хрватско уједињење. Напротив, Русија „нема никаквог интереса“ да ради на уједињењу Срба и Хрвата. Русија има интерес само да Србија „изађе на Јадран“. На примедбе италијанског амбасадора да ће таква српска држава бити „предстража Русије“ на Јадрану, одговорено му је да управо зато Италија треба да се договара са Србима.
Коначно, Русија је Лондонским уговором 1915. године у оквиру вишестраног уговора обезбедила Србији сва она територијална проширења гарантована још у телеграму No 588 из 1914.
Логично, Хрвати (који су били на губитничкој страни у рату) изричито су против овакве руске политике. Зато заговорник стварања Југославије под Аустроугарском, оснивач листа „Црвена Хрватска“, присталица Старчевићеве Странке права и емигрант у Риму и Лондону, па потом члан Српско-хрватске коалиције из 1905, који је касније из ње иступио, хрватски политичар, Фрањо Супило (1870–1917) покушава да лобира у Петербургу током рата.
Према званичним руским документима, Супило је затражио пријем код Сазонова већ у првој половини фебруара 1915. године. (Био је у пратњи Србина Васиљевића.) Хрватски политичар је чекао месец дана у (замрзнутом) Петербургу док није био примљен. Међутим, после разговора са руским министром, Супило је био веома разочаран. Хрвати морају да се „жртвују“ и да прихвате италијанску власт, рекао му је Сазонов, док је Супило безуспешно покушавао да објасни да постоје заједнички „словеначко-хрватско-српски“ интереси, али и „судбина“.
Након смене Сазонова у августу 1916. године, Русија не мења своју политику према стварању Југославије. Напротив наследник Сазонова на месту министра спољних послова Борис Владимирович Штјурмер (1848–1917), иако припадник противничке „царичине“ фракције (која се наводно залагала за сепаратни мир са Немачком), не мења политику у вези са српско-хрватским уједињењем. Он формира Посебно политичко одељење у Министарству иностраних послова које је имало за задатак да прати „политичке покрете међу словенским народима у Хабзбуршкој монархији „и посебно утицај Ватикана на њих“.У том контексту, нови руски министар крајем августа 1916. године подноси извештај цару о раду Посебног одељења у којем закључује да Ватикан има „водећу“ улогу у судбини Хрвата.
Десетак дана касније Посебно политичко одељење израђује тајну анализу у вези са политичким покретима словенских народа у Аустроугарској. У њој се износи да је распад Аустроугарске „известан“ и да ће један део њене територије бити припојен Србији. Затим се упозорава на манипулације које могу настати ако политичке покрете словенских народа у Аустроугарској преузме Енглеска. Ако се то деси, покрети за уједињење словенских народа у Аустроугарској ће неминовно добити „антируски“ карактер, предвиђају Руси.
Месец дана касније на седници владе (Савет министара) подноси се нови извештај о раду Посебног политичког одељења. Упозорава се да је „огроман утицај“ Ватикана на Хрвате и остале католичке народе у Аустроугарској. Ватикан утиче на католичке словенске народе у Аустроугарској не само идеолошки већ и у „области практичне политике“. У том смислу, руске дипломате сматрају да би односи између Русије и католичких Словена били само део „ширих“ односа са Ватиканом. Затим се обавештава Савет министара да се у оквиру Посебног политичког одељења врши подела на три категорије и да је једна од њих „југословенска“. У оквиру те југословенске категорије, анализирају се детаљно утицаји Ватикана на „политичке покрете“ Хрвата.
Два месеца пре абдикације цара, у Протоколу заседања последњег руководства Министарства иностраних послова којем је председавао последњи министар царске Русије Николај Николајевич Покровски (1865–1930), и који је имао за циљ да припреми руску платформу за савезничку конференцију, нема никакве промене става у вези са стварањем Југославије. Када се ради о стварању нових држава на Балкану, у Протоколу се помиње једино „уједињене Србије и Црне Горе“ као руски циљ.
С друге стране, у истом периоду Енглеска подржава стварање Југославије. Енглеске дипломате и експерти за Балкан Ситон-Вотсон и Стид константно подржавају рад Југословенског одбора и стварање српско-хрватске државе. Хрватски чланови Југословенског одбора у Лондону су под директним утицајем енглеског Министарства спољних послова. У том контексту, и сам регент Александар Карађорђевић одлази у Лондон да би се „саветовао“ са енглеским дипломатама. Посланик у Лондону, Јован Јовановић Пижон, заобилази Пашића и ради по директним инструкцијама регента.
Наставиће се
[/restrict]
Београдска издавачка кућа „Катена мунди“ недавно је објавила књигу Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије. Двотомни зборник радова најеминентнијих домаћих аутора издавачки је подухват који је јавност већ оценила као веома важан догађај за српску културу и историографију. Издавач напомиње да је ово дело рађено „са дубоким пијететом према милионским жртвама које је наш народ положио у стварању и одбрани југословенске заједнице, уз истовремено уважавање потребе за сагледавањем и преиспитивањем модерне српске политике, за откривањем и апострофирањем константи које је одређују, како у претходних сто година, тако и данас“. Печат из Зборника, у неколико наставака, објављује део текстова чији су аутори врхунска пера српске науке и друштвене теорије.