Пунокрвни роман о златном добу модерне Србије

Као и у свакој доброј жанровској литератури, и овде су главне мотивационе полуге јунака страсти: страст за поседовањем и еротска страст

Својом другом књигом, романом Солунска 28, Др Неле Карајлић (Ненад Јанковић) потврдио је оно што се слутило приликом читања Фајронта у Сарајеву: у овом, како је данас уобичајено рећи, „мултимедијалном“ уметнику дефинитивно се пробудио писац. Јер Солунска 28 је пунокрвни роман у сваком смислу те речи.
Карајлић нас води кроз „златно доба“ модерне Србије и Београда, кроз године уочи Првог светског рата. Буран развој модерног капиталистичког друштва прати се кроз судбину породице Јанковић и магнатске породице Крсмановић. Оквирно, читава прича представља приповест христоликог дечака Бинија малом Мићи, сени нерођеног Јанковића који у једном дисовском свету, „са очима звезда“ слуша историју породице чији члан тек треба да постане. Као и у свакој доброј жанровској литератури, и овде су главне мотивационе полуге јунака страсти: страст за поседовањем и еротска страст. Истовремено, као контрапункт овако моделованим јунацима изграђен је помало необични (могућ, али мало вероватан, да се послужимо Аристотелом) главни јунак Живота, дорћолски алас и сироче који је у Београд добегао из Пухова, кријући се од освете локалног кнеза. У складу са логиком приче, бежи јер га је заволела кнежева ћерка Жељана. После Животиног бекства, Жељана се утапа у Дунаву, чиме Карајлић у причу уводи и мотив мртве драге, коју ће Живота, касније, све чешће виђати у разним сновидним и граничним ситуацијама.

[restrict]
Заплету интриге посебно доприносе бочни ликови, који будуће наставке ове трилогије вероватно треба да повежу са ширим уметничким и политичким токовима прве половине 20. века: јеврејска породица Штрајх, чија ће ћерка Рахела постати познати сликар (обликован као локални, српски претеча надреализма) и загонетни пешадијски водник Шиља, који се полако преобликује у врло познатог мајора Танкосића, суровог патрона породице Јанковић, а нарочито сумњивих новчаних подузећа Животине жене Босиљке.
На тај начин радња је постављена на два плана: жанровском, који доприноси динамици, и уметничком, који треба да допринесе комплексности и дубини романа. Како то заједно функционише? У Карајлићевој изведби, златно доба модерне Србије је истовремено и златно доба стицања и гомилања капитала шверцом и свим другим могућим каналима који настају као последица напетог, претконфликтног стања на Балкану. Руде из источне Србије се препродају преко Турске Аустрији, у супротном смеру, преко неколико посредника путује оружје за будуће зараћене стране а „угледне грађанске породице“ зарађују новац који ће пламен рата убрзо прогутати. У тај и такав свет, као преписан из Дисових „Наших дана“, повремено улазе фигуре из вишег света, односно доброћудни жути пас (као аватар дечака Битија) који у одсудним тренуцима помаже главним јунацима, попут сличних помагача из бајки, да одоле смрти. На тај начин се ствара извесна дихотомија до које је Карајлићу очигледно било стало: све највредније у животу плод је садејства човека и Бога, док је оно нечасно готово по правилу плод човекове намере и делања. Ова дихотомија нам даље говори да је поглед на свет Карајлићевог приповедача на известан начин оштро подељен: овај свет тежи злу, подједнако на Дорћолу, у Земуну, Паризу или Бечу. И сви који се понашају по логици тог света умножавају зло – без обзира на озбиљне потресе и промене у делању до којих долази услед граничних животних ситуација и екстремних искустава.
Зато иза сваког великог пословног, а заправо морално и правно сумњичавог подузећа следи и богаћење, и пад: у срамоту, затвор или смрт, личну или ближњих. Изван тог зачараног круга који обликују људи (да ли само људи – можда би Карајлић могао ово да продуби у будућим наставцима уметањем фигуре ђавола, која би се сасвим уклопила у овај чудесни свет) излази се само чудом – чудом чији носиоци су нишчи и неуклопљени: међу људима Живота и његов син Влада, односно мали жути пас као симбол оностраног. Без њих читав предратни Београд само је једна велика железничка станица на којој људи, стрпљиво или не, чекају да се укрцају у магични воз који води на ону страну, смрсканих глава, прострељених или откинутих удова, са болом и грчем на лицу. У том возу, који како рат почиње све брже и махнитије јури, гомилају се телеса у смрти изједначених војника, трговаца, банкара, магната и предузетника, али и обичних аласа и ситних шверцера, недужне деце и осведочених криваца.
Нема сумње да ће наставак овог романа, који ће обухватити међуратни период, бити својеврсни савремени приповедни одговор на увек актуелан изазов концептуализације међуратног периода. Комунистичка пропаганда је овај период представљала као време корупције, деспотизма и хегемоније „великосрпске буржоазија“, а Карајлићеви ликови нетом долазе управо из тог миљеа па зато са нестрпљењем чекамо наставак. Роман о једној кући, како га је Карајлић најавио у једном интервјуу, може постати роман о једном добу и, ако хоћете, једном народу у врло турбулентном периоду његове историје.

[/restrict]