Повратак на место злочина

Колонијализам и колонијалне државе које су дуго владале Јужном Америком, доносећи јој беду, заосталост и неједнакост, после деценија непрекидних пораза вратили су се на власт

Јужна Америка, као и 70-их година прошлог века, постаје светска лабораторија неоимперијализма, с тим да се сада не користе војно-полицијске снаге за обрачун са левичарима и репресију. Нема масовних хапшења, логора… Сада су кључни „кредитна кабала“, обојене револуције, медијско и судско дискредитовање и кажњавање политичких противника, и све је то „уживо“, пред камерама. Резултат је исти: одстрањивање с власти лево оријентисаних политичких партија и покрета, што тамошњи аналитичари виде као „окрутни реванш деснице“.
[restrict]

КРАЈ ЈЕДНОГ ЦИКЛУСА Од краја 2015. левичарске партије и покрети Јужне Америке доживели су снажне ударце и велике поразе (прво у Аргентини и Бразилу, а потом и другде) и то не случајно. Ипак, како оцењује директор Института Јужне Америке Руске академије наука Владимир Давидов, левичари су државама овог континента донели „историјски позитиван напредак“. На пример, ниво сиромаштва се смањио са 44 на 28 одсто.

Циклус се завршио, а шта следи народима Јужне Америке можда је најбоље објаснио уругвајски књижевник Раул Зибечи. „Када јужноамерички циклус испари, наступиће време извлачења поука за дужи временски период и описивање оног што се догодило. Није неважно ни то што ће окончање циклуса бити катастрофично за народ и леве политичке снаге, што ће сабрати бројне дилеме и бриге које се тичу будућности, јер ћемо се морати суочити са десном репресивном политиком.“

С друге стране, јужноамерички левичари констатују да се морају усвојити нови стратешки задаци. Немогуће је истовремено управљати државом, градити праведни социјални поредак и борити се с нападима споља и изнутра. Због тога је неопходно да поврате веру у себе, затим да схвате да реални политички рад и реална политичка борба нису могући без грешака и противречја, што ће довести до тога да престану да сумњају у левичарску идеологију, вредности и циљеве, те да ојачају.

Након дуге и неправедне неолибералне владавине Јужном Америком, владавине која је буквално разрушила читаве државе и бројне народе, 90-их година прошлог века, а после победе Уга Чавеса на председничким изборима у Венецуели (1998), десничарске владе почеле су да се распадају као куле од карата. У Јужној Америци тада настају народне владе са социјалистичким програмима „социјалне правде“. У доба процвата социјализма 2009. од 10 држава Јужне Америке осам је имало владе састављене од лево оријентисаних политичких партија. Поред тога, народни покрети су ојачали у Централној Америци и Карипском басену (водили су их Фарабундо Марти у Салвадору, сандинисти у Никарагви, Алваро Колом у Гватемали, Мануел Зелаја у Хондурасу и Леонел Фернандез у Доминиканској Републици). У Гватемали и Парагвају левичари су први пут у историји ових држава ушли у владе, разрушивши двопартијски систем који је постојао чак 100 година.

За време владавине левице у Јужној Америци створена је и нова геополитичка стратегија, која се огледала у тежњи ка избављању од зависности од САД и редефинисању као самосталног међународног актера у светској политици. Но, с „окрутним реваншом деснице“ нова геополитика Јужне Америке доводи се у питање.

ЛАТИНОАМЕРИЧКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ И КОНЗЕРВАТИВНА РЕСТАУРАЦИЈА Да подсетимо, маја 2008. створен је Савез јужноамеричких нација (СЈАН), а у фебруару 2010. Заједница држава Латинске Америке и Карипског басена у коју је ушло 33 државе. Од 20 држава Заједнице 14 је имало левичарске владе (70 посто). Прва половина XXI века, без сумње, демонстрирала је снагу покрета. Економски, социјални и политички успеси били су не само несумњиви него рекордни и чудили су свет примером суверенитета, достојанства, аутономије. Другим речима, Јужна Америка је живела све боље у време промена, што је променило и  геополитички баланс у региону. Због овога, део елита великих јужноамеричких држава одлучио је да поништи све реформе које су доносиле велику добробит већини и које су донеле државну независност од међународних центара моћи и САД.

Борба је била стална и исцрпљујућа. Иако је влада Уга Чавеса успела да се одбрани од државног удара организованог од САД 2002, није могла да спречи праксу недемократских смена влада (обојеним револуцијама) у Боливији (2008), Хондурасу (2009), Еквадору (2010) и Парагвају (2012). Да невоља по јужноамеричке лево оријентисане партије буде већа, од 2014, користећи се економском кризом, покушаји дестабилизације свих држава са левичарским владама се умножавају, а добијају и јединствен центар са циљем „конзервативне рестаурације“ претходног стања (до 1998). Све десничарске коалиције у Јужној Америци имале су међународну подршку (Запада) и неограничена средства на располагању.

Последица је економски бојкот и медијско жигосање Венецуеле, парламентарни преврат у Бразилу и судски прогон политичара са левим политичким идеологијама и програмима. Суди се Дилми Русеф и Лули у Бразилу, Кристини Киршнер у Аргентини и Хорхеу Гласу у Екватору. Такође десничарске владе снажно ударају на Савез јужноамеричких нација и Заједница држава Латинске Америке и Карипског басена, са циљем њихове неутрализације. Све ово је изазвало и економску кризу, јер ударају на заједничко тржиште Јужне Америке (формирано Споразумом о слободној трговини у обе Америке), желећи да га замене Тихоокеанском алијансом (где главну реч воде САД).

Тренутно у Јужној Америци постоје само три левичарске владе: у Венецуели, Боливији и Уругвају. Колонијализам и колонијалне државе које су дуго владале Јужном Америком, доносећи јој беду, заосталост и неједнакост, после деценија непрекидних пораза вратили су се на место злочина.  

Конзервативна рестаурација наступа на следећи начин. Прво, спроводи се на регионалном нивоу и има два правца деловања: првим се разбија економски образац који су створили левичари. Од друге половине 2014. због неолибералне међународне акције против социјалистичких држава цео регион се суочио са економском кризом, која се у последње две године преобратила у рецесију. Последице су, између осталог, свађе између бивших савезника (на пример Венецуеле и Бразила), а јужноамерички медији увелико пишу о пропасти социјализма у овом делу света, иако има и супротних примера као што је Уругвај, који је најразвијенија држава на југу од реке Рио Гранде, док левичарска Боливија има одличне макроекономске показатеље, чак на нивоу планете.

Други правац неолибералне стратегије је морално дискредитовање левичарских влада и политичара – оптужују се за различита неморална чињења и преступе. Питање корупције је постало најефикаснији инструмент разбијања левих влада и партија. Најбољи пример је Бразил, где су одлично припремљеном политичком операцијом сменили председницу државе Дилму Русеф, да би се касније показало да су оптужбе лажиране и да се, када је у питању корупција, ради о глобалном лицемерју. Међутим, она није враћена на место председника.

ЖРТВЕ СОПСТВЕНОГ УСПЕХА Према неким мишљењима (на пример, Рафаела Кориере) левичари су постали жртве сопственог успеха. Према подацима Економске комисије Латинске Америке и Карипског басена, током последње деценије, захваљујући левичарским владама, чак 94 милиона људи изашло је из беде и прешло у средњу класу. У Бразилу је од 2003. до 2013. 37,5 милиона људи избављено од сиромаштва, али ти милиони нису могли да утичу на корумпирани парламент, који је гласао за смену Дилме Русеф. Такође, бивши сиромашни, а садашњи припадници средње класе, осетивши бољи живот, желе да живе још боље. Поменути Кориере сматра да ова категорија становништва Јужне Америке себе и даље осећа сиромашнима, без обзира на то шта су стекли, сиромашни су не на тему новца већ својих жеља. Левичари су се борили да усаврше поредак и да буду богатији, али све су мерили критеријумима западних вредности. Питање је, дакле, како да се левичари изборе са човековом природом и његовом похлепом. Овај проблем је много сложенији од разматраног хегемонистичког система што формира идеологију и вредности који одговарају интересима (западне) елите и њеним слугама у Јужној Америци.

Колонијалне демократије (какве су сада у већем броју држава Јужне Америке) могуће је назвати и „медијском демократијом“, јер су медији постали важна компонента политичког процеса, важнији су од партија и изборног система. Дакле, медији су постали велике партије, који, у случају Јужне Америке, делују против прогресивних и левичарских политичких партија и политичара, а у интересу неолибералне елите. Више нема никаквог значаја воља већине, какви су политички програми и изборне кампање и да народ треба да буде у главној улози током кампање, већ је важно само шта медији приказују – они су постали главни креатори јавног мњења.

Условно говорећи, леви покрет Јужне Америке могуће је поделити на три групе. Прво на тзв. леве фундаменталисте (поистовећују глобализацију са империјализмом и имају пароле о „фронталном сукобу“). Друга група су тзв. леви популисти, којима је важнији став гласачког тела и присуство у власти од свега другог. Овакве партије су на власти у Венецуели и Боливији. Трећа група су тзв. леви реформатори (или умерена левица), који не иду на фронтални сукоб са неолибералним партијама и десничарима. Заправо може се рећи да прихватају економски неолиберализам, иако су свесни његових последица у социјалној сфери. Такве су Партија радника у Бразилу и Блок „Консертасион“ итд.

Левичарске партије Јужне Америке своју политику формирају у складу са потребама „борбе са сиромаштвом“. Овде важи њихова главна парола: тржиште није у стању да реши питање сиромаштва и, друго, приватно предузетништво није способно да се избори са великом социјалном неједнакошћу и сиромаштвом. Због тога сматрају да су решења повећање улоге државе (решава прво питање) која се мора умешати не само у социјалну сферу него и у економску и спровести реформе у циљу умањивања сиромаштва и умекшавања негативних утицаја тржишта. Према подацима Светске банке тренутно око 128 милиона људи (23,2 одсто целокупног становништва) Јужне Америке живи у беди (тј. располажу са мање од два долара дневно). Од ових 128 милиона 9,5 одсто живи у условима крајњег сиромаштва, јер имају дневно мање од долара на располагању. Због тога је важан аспект борбе левих партија и покрета борба за социјалну правду и смањење броја људи који живе у беди.      

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *