Постоји ли немачки зид?

УОЧИ САМИТА 16+1 У СОФИЈИ

Вредност размене Кине са земљама централне и источне Европе лане је достигла скоро 70 милијарди долара, али ту се прича не завршава

Aко кажемо да је размена Кине са 16 земаља централне и источне Европе (ЦИЕ) лане достигла вредност од скоро 70 милијарди долара и да је Кина, истовремено, у овај део Старог континента уложила десет милијарди долара, то ће потпасти под општу оцену врло добро или чак одлично. Ипак, испод овог малог дефилеа званичних охрабрујућих статистичких података налази се посао који треба да буде обављен, или макар унапређен, током предстојећег викенда, на Самиту шефова држава или влада Кине и 16 земаља ЦИЕ у Софији.

Аналитичари, наиме, сматрају да земље ЦИЕ, од којих Србија, БиХ, Македонија, Црна Гора и Албанија нису чланице Европске уније, треба да пронађу властити пут или макар глас у оквиру укупних односа Кине са Европском унијом, што како ствари стоје, неће бити нимало једноставно.

Већ дуже време Немачка и остале западноевропске чланице Европске уније благо речено критички посматрају развој сарадње Кине са некадашњим југословенским републикама и источноевропским земљама насталим на простору који је геополитички некада покривао СССР (без Русије, Украјине и Белорусије). У Берлину се сматра да развој сарадње у формату 16+1 угрожава јединство Европске уније, а неки га доводе у везу и са променама политичког расположења у Пољској и Мађарској.

Кина, с друге стране, сматра да су земље ЦИЕ важни партнери у успостављању економског појаса дуж путева свиле и да је поменути формат сарадње користан додатак свеобухватном стратешком партнерству Кине и Европске уније.

Након што је ова тема актуелизована током посете Ангеле Меркел Пекингу у мају ове године, уследила је посета кинеског министра спољних послова Берлину. Кина је тада, према извештајима медија, сумњичавим Немцима понудила трилатерално учешће у активностима унутар платформе 16+1.

Учествујући на симпозијуму посвећеном сарадњи балканских држава у оквиру иницијативе „Појас и пут“, који је крајем маја одржан на Пекиншком универзитету за стране студије (BFSU), аутор ових редова је у раду који је представио, идући у сусрет самиту у Софији, истакао да би Европска унија требало да постане партнер формата 16+1, чак и учесник, пре него његов кочничар.

Србија, која званично жели да се придружи Европској унији, налази се у позицији лидера у сарадњи са Кином на пољу развоја инфраструктуре. Примедбе које Немачка испоручује у име Европске уније не иду у прилог изградњи пруге од Београда до Будимпеште или макар од границе две земље до мађарске престонице, али ни осталим, нарочито будућим пројектима. Изградња пруге Београд–Будимпешта је први прекогранични пројекат који се остварује у оквиру формата 16+1 и тиме је његов значај и у симболичком смислу веома важан.

Самит у Софији је један од међаша развоја сарадње у формату 16+1. Ако Европска уније после Софије прибегне оштријој политици спутавања сарадње са Кином у поменутом формату, то неће само погодити земље чланице већ и земље које желе да приступе унији. Другим речима, биће то још један европски самар на дипломатским леђима Београда.