Под звездама, уз фудбал и пиво

65. ПУЛСКИ ФЕСТИВАЛ

Милену Дравић у Арени дочекао громки аплауз, Неду Арнерић рођендан, Алфија Кабиља и Игора Гала награде за каријеру, а Пуљане директан пренос финала Светског првенства

Специјално за „Печат“ из Пуле Дубравка Лакић

Први дани јубиларног, 65. Пулског филмског фестивала остају забележени по Милени Дравић, Неди Арнерић, Алфију Кабиљу, Игору Галу и по томе како су, зарад директног преноса финалне утакмице на Светском првенству у фудбалу, филмски ствараоци па и сам фестивал били „прогнани“ из свог природног станишта – велелепне пулске Арене и пресељени у далеко мање гледалиште, у дворану Истарског народног казалишта.

И ово је, заправо, само још један згодан прилог богатој историји најдуговечнијег, а деценијама и најзначајнијег филмског фестивала на територијама бивше Југославије и Балкана. Фудбалски дуел између Хрватске и Француске, уручење пехара француским фудбалерима уз „перформанс“ хрватске председнице, у Арени је пратило чак 14.000  људи. Сва седишта су због тога била уклоњена. Лумповало се по граду до касно у ноћ. Зато су остале индиспониране екипе такмичарског филма „Дом“ Дариа Плеића и ТВ серије „Новине“ Далибора Матанића. Уместо у Арени поклонили су се публици у ИНК. За истоветну судбину филмова „Лада Каменски“ Саре Хрибар и Марка Шантића и „Comic sans“ (име по називу фонта у ворду) Невиа Марасовића побринула се киша која је треће фестивалско вече лила над Пулом и Истром као из кабла.

ОВАЦИЈЕ ЗА МИЛЕНУ Али да се вратимо на почетак и на име које филм значи – МИЛЕНА. Два дана уочи свечаног отварања пулске филмске феште на чијем је „менију“ више од 200 остварења, у организацији Српског културног центра Истре, Пулског фестивала, Културног центра Београда, Југословенске кинотеке и Удружења драмских уметника Србије, у галерији СКУЦ-а отворена је изложба фотографија „Милена“ (кустоси Маја Медић и Стефан Арсенијевић), посвећена диви југословенске и српске кинематографије. Глумици Милени Дравић, која и у својој 78. години плени вансеријским талентом, лепотом, топлином и шармом у чији вртлог ухвати све који јој се приближе.

Изложене фотографије сведоче о Миленином свеукупном, импозантном филмском опусу, о њеном аутентичном филмском бивствовању започетом још 1959. улогом у делу „Врата остају отворена“ Франтишека Чапа, који ју је и довео први пут у пулску Арену и до новинских написа „Звезда је рођена“. Дирљив је био сусрет публике и глумице у галерији СКУЦ-а, где су је дочекали оснивач и директор ове институције Милан Рашула, директорка Пулског фестивала Гордана Рестовић (претходно ју је у Градској већници примио заменик градоначелника Роберт Цвек), али и њен вољени колега и пријатељ Раде Шербеџија и то речима: „Милена је наша садашњост, прошлост и будућност. Миленине очи сијају и у нашим сновима. Уз небески таленат, она је и импресиван човек, човек добре воље.“ Милена није крила узбуђење и радост због срдачног пулског пријема и пажње којом је на сваком кораку обасипана.

И изложба, и представљање монографије (ауторке Тање Њежић) и документарног филма „Мали филм о великој Милени“ Милоша Радовића у биоскопу „Вали“ на Ђардинима и реакција око 5.000 гледалаца који су је стојећи и овацијама поздравили у Арени, још једном су показали да је Милена Дравић била и остала наша Милена национале. Свугде и од сваког вољена. Достојанствена власница филмске каријере дуге готово шест деценија, коју чини 90 филмских улога („Јутро“, „Прекобројна“, „Хороскоп“, „Рондо“, „Хасанагиница“, „W. Р. Мистерије организма“, „Посебан третман“), а од тога 50 главних, за које је награђена и у Кану и Венецији.

Милена је у разговору с публиком навела како је пресудна улога у њеној каријери била у филму „Прекобројна“ Бранка Бауера која јој је 1962. донела прву од две „Златне арене“ (и пет „Сребрних арена“): „Много тога ме веже за Пулу и Пулски фестивал, где је била половина, ако не и више, свих филмова које сам радила. Последње три-четири године мој живот обележавају тешки, веома тешки тренуци и проблеми. Али дошла сам. Не дам се. Морамо да идемо даље, да живимо и да стварамо…“

МАЛА-ВЕЛИКА СЛАВЉА У АРЕНИ Стваралачки увек иде даље још једна велика пулска миљеница, вечито млада Неда Арнерић. Као власница „Златне арене“ за улогу у филму Лордана Зафрановића „Халоа – празник курви“ (1988) и „Сребрне арене“ за ролу у „Исправи се, Делфина“ (1977)  Александра Ђурчинова и Неда Арнерић је заувек уписана у бурну историју Пулског фестивала. Ове године и као једна од глумица у филму „Алекси“ хрватске дебитанткиње Барбаре Векарић, рађеним у копродукцији са Србијом (продуценти су Гордан Кичић и Снежана Пенев), а којим је свечано и започела 65. пулска смотра. У овој летњој, животно авантуристичкој причи о изазовима којима је изложна 28-годишња јунакиња пред којом је дилема отићи или остати (у земљи), Неда игра уз Аљошу Вучковића (улоге родитеља) и блиставе младе звезде хрватске кинематографије Тихану Лазовић и Наташу Јањић. Уз то, Неда Арнерић је поново за време Пулског фестивала дочекала свој рођендан.

Разлога за славље на почетку фестивала имали су и легендарни композитор филмске музике Алфи Кабиљо и незаборавни „Ален Делон југословенског филма“ – глумац Игор Гало. Кабиљу је у Арени свечано уручена награда „Марјан Ротар“, пуштен инсерт из Зафрановићевог филма „Пад Италије“ за који је овај архитекта по образовању, а великан по стваралаштву мелодија за филм, компоновао музику. Кабиљо је своје признање посветио свим композиторима и музичарима са којима је сарађивао током своје богате и плодне каријере на филму.

Игору Галу, незаборавном Бамбину из „Моста“ Хајрудина Шибе Крвавца, глумцу који је дебитовао у филму „Имам две маме и два тате“ Креше Голика из 1968. године, уз велики аплауз у пулској Арени, дакле на његовом домаћем терену, редитељ Зринко Огреста уручио је награду „Фабијан Шоваговић“ за целокупни опус. Каријера Игора Гала траје  пуних 50 година, а он је још увек и млад и леп. И бунтован какав је био у „Дивљим анђелима“ Фадила Хаџића, у ратним драмама „Доктор Младен“, „Балада о свирепом“, „Паклени оток“, „Акција стадион“, „Валтер брани Сарајево“ или у филму „Гвоздени крст“ Сема Пекинпоа у којем је такође оставио свој траг…

ПРИЛОЗИ  ФИЛМСКОЈ  ИСТОРИЈИ Много је филмско-судбинских трагова уписано у дугој историји Пулског фестивала који ове године званично слави свој 65. рођендан, уз подсећање да је прва пројекција у Арени, у том велелепном римском амфитеатру, гледалишту под отвореним небом одржана још 1938. године. Пред тадашњим пулским званичницима приказан је филм „La Chaste Suzanne“ француског редитеља Андреа Бертомјуа. Већ неколико година уназад фестивалски програм „Кинотека: Времеплов“ фокусиран је на ретка европска остварења која су и део ризнице Југословенске кинотеке у Београду. Југослав Пантелић, директор Кинотеке, представиће у Пули дела „А живот тече даље“ Карла Јунгханса из 1935, са Итом Рином и Владимиром Рогозом у главним улогама, иначе најстарији очувани филм на хрватском језику, као и „Мајерлинг“ Антола Литвака из 1936. који је у пулској Арени приказан те премијерне 1938. године.

Прилог филмској историји, али и историји фестивала у Пули ове године даје и српски аутор Срђан Кнежевић својим документарцем „Боторићи“, о Светозару Боторићу који је 1911. године постао први филмски продуцент на Балкану, снимивши двадесетак документарних и два играна филма, укључујући и историјско дело о Карађорђу. Уметнички директор фестивала Златко Видачковић увек радо истиче значај приказивања старих филмова пред новом публиком и студентима филма 21. века и зато је међу фестивалске програме уврстио и онај посвећен документарним остварењима из историје филма где се налази и Кнежевићев „Боторић“.

Видачковић с поносом каже да домаћи, хрватски програм доноси чак 20 филмова, од којих се 10 већински хрватских бори за „Златну арену“, један се приказује ван конкуренције, а девет има ознаку „мањинска копродукција“. Потписници ових редова у досадашњем делу такмичења хрватских филмова за око и за срце највише су запели „Лада Каменски“ Хане Хрибар и Марка Шантића (са изванредним женским глумачким триом у саставу Наташа Дорчић, Ксенија Маринковић и Дорис Шарић-Кукуљица), као и поменути „Comic Sans“ Невиа Марасовића, у којем, уз изврсне Јанка Поповића Воларића, Златка Бурића и Наташу Јанчић, играју и наши глумци Милош Тимотијевић и Ана Мандић. Наша млада Кристина Јовановић игра у новом филму Анђела Јураса „До краја смрти“, док ће пулска публика у филмовима са ознаком „мањинска копродукција“ видети Власту Велисављевића („Жаба“ Елмира Јукића; Србија је копродуцентска земља) и Бориса Исаковића и Јасну Ђуричић  („Мушкарци не плачу“Алена Дрљевића). У програму мањинских копродукција је и словеначки филм „Иван“ Јанеза Бургера чији су сценаристи Мелита Пота Кољевић и Срђан Кољевић, као и босански филм „Последња граница“ Јасмина Дураковића у којем је косценаристкиња наша Наташа Дракулић.

Видачковић је од прошле године, по узору на светске фестивале, увео и програм телевизијских драмских серија, па се тако међу одабраним нашла и серија Драгана Бјелогрлића „Сенке над Балканом“. Кратки играни филм Стефана Иванчића „Камен у руци“ приказује се у међународном такмичарском програму краткометражних филмова, а кратки документарац Милене Грујић „Све што расте“ у програму студентских филмова.

Прича о овогодишњем Пулском фестивалу још није завршена: додела 65. „Златне арене“ најбољем филму заказана је за 22. јул.