Победа “савршеног злочина”

65. ПУЛСКИ ФЕСТИВАЛ – ПОСТ ФЕСТУМ

„Велику Златну арену“ Пулског фестивала освојио је филм Мали – хрватска верзија Трејнспотинга 2, брутално мушки игроказ из миљеа нарко-подземља и нарко-надземља

Специјално за „Печат“ из Пуле Дубравка Лакић

Филм Мали хрватског сценаристе и редитеља Антониа Нуића, у продукцији „Попелер филма“ Бориса Т. Матића и Лане Матић и копродукцији Јоза Патљака, освојио је „Велику Златну арену“ и тако проглашен за најбољи филм 65. Пулског фестивала.

Жири је у образложењу своје одлуке навео да награду додељује за „успели однос оца и сина унутар криминалног миљеа“, као и да „ауторски свет овог филма представља паралелну реалност средине у којој живимо“.

Какав је Нуићев филм? Хрватска верзија Трејнспотинга 2. Брутално мушки филм из миљеа нарко-подземља и нарко-надземља. Дело у којем, упркос свести о редитељском занатском умећу и глумачкој издашности, гледалац не може да се не запита је ли ово што се у филму, као веома утицајном медију, нуди уопште морално (?) и није ли тај „успели однос оца и сина унутар криминалног миљеа“ заправо и нека врста злоупотребе деце у филму? Јер главни јунак отац је нарко-дилер (Фрањо Дијак), управо изашао из затвора, а његов малени син (Вито Дијак, заиста син главног глумца) ништа друго до саучесник у савршено испланираном и спроведеном злочину! Уз то, он постаје и хладнокрвни убица. Остаје, дакле, важно питање: Какву поруку Антонио Нуић шаље младима који ће, без сумње, бити најбројнији конзументи овог остварења у биоскопским дворанама?

НЕЗВАНИЧНИ ПОБЕДНИЦИ Ако ће се судити по броју освојених „Златних арена“ на 65. Пули, онда су морални победници заправо филмови Невиа Марасовића Comic Sans и Осми повјереник Ивана Салаја, дела која су већ имала биоскопску дистрибуцију у Хрватској пре фестивалског наступа, па чак и филм Лада Каменски, који је овде имао светску премијеру.

Подсетимо, Марасовићев филм био је и један од победника на овогодишњем београдском Фесту, а сада је освојио „Арене“ за најбољу режију, главну мушку улогу (Јанко Поповић Воларић), за најбољу споредну женску улогу (Наташа Јањић), монтажу, обликовање звука, као и награду публике „Златна врата Пуле“ са фасцинантном оценом 4,92, што се одавно није десило.

Салајевом добро и разиграно написаном, дирљивом, хуморном и шармантном филму, пуном правих глумачких бисера такође је припало пет главних награда. Осим за споредну мушку улогу (изванредни Борко Перић у лику Тонина) освојене су још и „Арене“ за филмску музику, сценографију, костимографију и визуелне ефекте. Осми повјереник је, иначе, најгледанији хрватски филм ове године…

Ни потписнику ових редова најомиљенији филм Лада Каменски Саре Хрибар и Марка Шантића није остао без награда. Да се којим случајем тако нешто десило, била би то једна од највећих неправди. Јер сценарио овог камерног а моћног филма је тако (ретко) добро написан, режија је мудро конципирана и утегнуто спроведена, фотографија је одлична, а глума три праве филмске диве: Наташе Дорчић, Ксеније Маринковић и Дорис Шарић Кукуљице је и за дивљење и за вољење. Званични жири је препознао вредности овог филма те је сценаристкињу и коредитељку Сару Хрибар наградио „Брезом“ за најбољег дебитанта и „Златном ареном“ за најбољи сценарио у којем је „инвентивно испреплитала социјалне и личне судбине три жене“, док је глумици Дорис Шарић Кукуљици припала „Златна арена“ за најбољу главну женску улогу. А међународни жири филмских критичара – Федеора Ладу Каменски је прогласио за најбољи хрватски филм на 65. Пулском фестивалу.

У чему је посебна драж овог филма у којем аутори тако фино преплићу фикцију и стварност? У томе како се судбина отпуштених радница некада веома продуктивне, а данас пропале фабрике текстила „Каменско“, без политизације може транспоновати у судбину глумица, чак и уопштено у женску судбину.

Сара Хрибар је заиста инвентивно испричала причу о три глумице и аудицији за филмску улогу код редитеља који би да сними филм подстакнут искуством тетке што је радила у фабрици „Каменско“. Аудиција је неконвенцијална, три реномиране глумице су даме са искуством и извесним годинама, несвесне да их у филму може бити више од једне. Кроз пробу и глумачку импровизацију ускоро почиње и право међусобно надметање за главну улогу из чега испливава и све оно што и иначе једна другој раде иза леђа. Док се њихови ликови суочавају са могућношћу добијања отказа, оне се суочавају са сопственим животним и професионалним поразима, а гледаоцу не преостаје ништа друго до да ужива у тој вишеслојној игри која је стопљена у једну моћну „женску“ причу. У причу у којој је мушкарац (у овом случају тај филмски редитељ) ипак у повлашћеном положају. И у стварном животу и у филмском послу…

ДОБРА ФИЛМСКА ГОДИНА У краткој „ретроспекцији“ овогодишњег, јубиларног филмског празника у Пули вреди навести да је и овогодишња продукција у Хрватској завидног квалитета. Од 10 филмова виђених у главном такмичарском програму отприлике пола је настало у независној продукцији. Уметнички директор фестивала Златко Видачковић имао је слуха да још од свог првог мандата заправо изједначи то „самоникло цвеће настало на ливадама независног филма“ са оним које је „настало у стакленику ХАВЦ-а на јавним конкурсима“. И то заслужује похвалу, јер филм „расте“ и изван онога што се може назвати „мејнстримом“ унутар државне потпоре преко Хрватског аудиовизуелног центра.

Сада већ традиционално, добар је и квалитет међународног дела програма какви су Еурополис-Меридијани или програм дугометражних документарних филмова посвећених историји филма. То Пулском фестивалу даје све већи значај, а као пун погодак показало се и увођење индустријског дела фестивала, програма „Matchmaking Forum“ у оквиру кога су се сусретали продуценти и челници филмских фондова и центара, размењивали изворна филмска искуства и информације о пројектима у настанку. Управо овај програм је и довео ове године славног редитеља и продуцента Горана Паскаљевића до Пуле. Он је овде имао састанке са италијанским челницима филмског фонда из Лација поводом дела које треба да режира у Италији, али и поводом новог пројекта који би ускоро требало да почне да снима у Србији (Мачији плач). На индустријском делу фестивала боравио је и директор Филмског центра Србије Бобан Јевтић…

Овогодишње издање фестивала у Пули остаће забележено по још једном незаборавном боравку Милене Дравић и оном бурном изразу љубави публике у велелепној Арени. И по регионалној премијери филмског наставка Мама мие у завршној ноћи фестивала када је Арена била дупке пуна, а гледаоци више плесали уз песме групе „Аба“ него што су „одмарали“ очи на џиновском филмском платну у том огромном биоскопу под отвореним небом.