Папири генерала Стевановића (2) – Зашто нам Лукашенко није испоручио С-300?

Начелник Генералштаба и шеф војне службе безбедности издали су Милошевића у пресудном тренутку. Он је то касније сазнао и сменио их. Да ли би историја Србије била другачија да је Милошевић имао поуздане генерале као што је мислио да их има?

Ако се упитамо одакле трака са снимљеним интервјуом генерала Божидара Стевановића у Управи безбедности, прва помисао је да је неко од новинара доставио траку као сарадник војне службе безбедности. Међутим, уопште не мора тако да буде. Управа има методе, средства и кадрове да сама тајно снима разговоре ако процени да је то потребно и ту јој не требају услуге новинара.

МОНТИРАНИ СНИМАК РАЗГОВОРА? Уосталом, спорна је аутентичност снимка управо због тврдње Стевановића да је у питању монтажа. Зашто би новинари лажирали снимак и шта би био њихов мотив? Наравно да не постоји. Ако је било монтаже, мотив је имао неко други, да ли у Генералштабу који јесте био у сукобу са РВ и ПВО и генералом Стевановићем, или много даље, у централи неке стране службе којој није одговарало да тако одлучан, непоколебљив и неподмитљив генерал буде на кључном месту у ВЈ. Поготово ако су проценили да би он војском спречио насилно рушење Милошевића. Поново кажем, ако је било монтаже, јер не постоје докази да је то стварно учињено, служба увек има могућности да обрађени и монтирани материјал пусти у јавност преко својих сарадника или поузданих новинара.
Ако је монтаже било са циљем да се компромитује генерал Стевановић, онда је новинарка Дада Вујасиновић била незгодан сведок јер она је добро знала шта се налази на аутентичном снимку, без обзира да ли се у Управи безбедности налазила њена трака или је служба тајно снимила и њу и Стевановића, без њиховог знања. Наравно да је фоноснимак на седници Врховног савета одбране који је донео генерал Димитријевић преслушан само пред члановима савета, након чега је враћен у касе Управе безбедности. Новинари би знали да ли постоји разлика само када би преслушали и упоредили оба снимка, али такву прилику свакако нису имали.
[restrict]

ЦРНОГОРСКА ВЕЗА Било би веома интересантно и данас видети какву је то информацију о генералу Стевановићу тада пуковник Димитријевић донео на седницу Врховног света одбране, о којој се ништа не зна сем да је послужила као „доказ“ да је Стевановић под јаким утицајем Радикалне странке. Јер ми који смо радили са генералом Стевановићем знамо да та информација није тачна, што значи да је одлука Врховног савета одбране донесена на основу лажи и подметања. А та иста информација, иако лажна, била је основ за постављење генерала Димитријевића за начелника Управе безбедности. Догодило се да о генералу Стевановићу појединости износе они који су с њим били у сукобу и имали јаке личне разлоге да он не буде постављен – Димитријевић, Панић и Момир Булатовић.
Зашто је Момир Булатовић био толико упоран и истрајан да спречи постављење генерала Стевановића? Да ли је у питању лични осветнички став или инструкција некога другог из црногорског руководства ко је већ био у вези са личностима из НАТО-а и њиховим обавештајним службама? Да ли је то могла бити инструкција НАТО-а која се реализовала преко црногорског руководства? Наравно да има основа за такво размишљање ако је тајни контакт генерала Перишића са НАТО-ом успостављен баш преко црногорског руководства, а уосталом Црна Гора је данас у НАТО-у. Зашто би иначе за Момира Булатовића то било толико важно, да ради једног генерала и његовог постављења прети Милошевићу расцепом и практично га уцењује?
Неки од тадашњих чланова Врховног савета одбране могу и данас сведочити шта се догађало у вези са генералом Стевановићем (сем Слободана Милошевића, Павла Булатовића и Животе Панића који нису живи). Међутим, ништа не вреде њихова мишљења ако су подметање и манипулација изведени управо зато да би они били преварени и да донесу погрешне закључке у које верују и данас. Изманипулисан је могао бити и Момир Булатовић од стране некога из црногорског руководства. Даље би се могло размишљати о томе, ако је постојала обавештајна игра НАТО-а, да ли је била ограничена само на то да се Стевановић не постави или се ишло даље, да се постави неко ко им је наклоњен. Тајни контакти генерала Перишића са НАТО-ом и актуелно суђење за шпијунажу то и те како сугеришу.

БЕЛОРУСКИ С-300 Начелник Генералштаба и шеф војне службе безбедности издали су Милошевића у пресудном тренутку. Он је то касније сазнао и сменио их. Да ли би историја Србије била другачија да је Милошевић имао поуздане генерале као што је мислио да их има? Да ли је издаја најпоузданијих генерала и њега поколебала, тако да у пресудном тренутку почне да сумња у све и свакога и да ни у кога више нема поверења. Да ли би НАТО уопште напао ако претходно није успео да поколеба војни врх? Да ли је одбрана Србије саботирана, јер одбрана је успешно организована тек када су неки други генерали дошли у позицију да командују, као што су Небојша Павковић и Владимир Лазаревић? Догађај са носачем авиона могао је збунити и изазвати сумњу и код председника Белорусије Александра Лукашенка, који је обећао Милошевићу моћни ПВО систем С-300, а који би вероватно спречио тако темељно и прецизно бомбардовање Србије. И данас је тајна зашто Лукашенко није испунио обећање.
Могући одговор на то питање сам се нуди ако се зна да је по Милошевићевом наређењу екипу за одлазак у Белорусију за преузимање С-300 саставио генерал Перишић и да је у састав екипе одредио генерала Благоја Граховца, и то месец дана након тајног одласка на амерички носач авиона. Да ли је то могло променити одлуку о испоруци? И те како, јер ако су Белоруси сазнали за тајну везу начелника Генералштаба са НАТО-ом, наравно да су помислили да је то са Милошевићевим знањем и да су посумњали у искреност његове политике. А како су могли сазнати? То су већ стандардне обавештајне ствари: могао им је дојавити неко из црногорске власти или МУП-а Црне Горе јер је коришћен њихов хеликоптер; могли су имати обавештајца у НАТО-у; а могли су се сами Американци потрудити да Белоруси то сазнају како би се спречила испорука опасног оружја Србима које би пореметило њихове планове за агресији.

ПРАВДАЊЕ ИЗДАЈЕ Колебање и издаја увек су могући под реалном претњом велике силе, поготово ако се потцене подривачке могућности најмоћнијих обавештајних служби. Дуг период негативног утицаја на војску и њене кадрове од стране страног фактора и бившег поданичког руководства земље могао је оставити трага. Иако су у питању ретки рањиви појединци, и о томе треба повести рачуна данас када се стање енергично и брзо поправља и када се улаже велики напор да се нашој војсци врати углед, оружје, самопоуздање и мотив да се држава брани од сваког агресора.
Генерали који су издали Милошевића сигурно ће рећи како су покушали све да спрече бомбардовање, рат и страдање српског народа. То није био њихов посао, него је њихов посао био да се што боље припреме за одбрану земље. Тешко ће одговорити на питање зашто се председнику Милошевићу нису супротставили директно или јавно, а не тајним контактима и разговорима или преговорима са неким ко планира агресију на нашу земљу. Да су то учинили тако, пре одласка генерала Перишића на амерички носач авиона, били би вредни поштовања, без обзира да ли се слажемо са њиховим проценама и ставовима или не.
Није смисао ове анализе само у томе да се исправи једна историјска неправда према поштеном и часном генералу Стевановићу, врсном пилоту, који је са презиром одбио да се брани од неаргументованих напада, него да се стара искуства искористе за актуелне процене стања у Војсци Србије. По свим показатељима и проценама стање у ВС је одлично, али тако је мислио и председник Милошевић у тренутку када су га генерали звали „онај са брда“ и када су га издали. Србија је поново на удару и изложена тешким уценама и војним претњама које код неких могу изазвати колебање. Да ли ће данас моћне НАТО службе препустити постављења кључних генерала случају, или ће поново покушати обавештајне игре и смицалице, поготово ако у перспективи планирају неко ново војно дисциплиновање Србије или насилно рушење легалне власти?
Ако немају јачу „шему“, на постављења је могуће утицати и кроз компромитовање најбољих кадрова преко невладиних организација, НАТО лобија и прозападних медија. Истовремено, могуће је на исти начин улепшати слику „погодних кандидата“. Многи наши официри и генерали били су им сасвим доступни у дужем периоду, кроз разна школовања, курсеве, међународне мисије и заједничке војне вежбе, а добро се зна да је то прилика за остварење јаког утицаја, па и обавештајног насртаја. Питање је колико су наше ослабљене безбедносне службе тада могле да у контраобавештајном смислу држе ствари под контролом, када је у то време и државно руководство било под јаким утицајем НАТО-а и када је послушно уништавало безбедносне службе и своју војску и оружје.
Неки генерали су добровољно и предано учествовали у свему томе и данас су као пензионери врло активни чланови Демократске странке. Веома су мотивисани да са истом политичком гарнитуром поново врате Војску Србије у јадно стање потпуне инфериорности, под старом паролом да Србија нема непријатеља. Било би интересантно видети да ли они имају својих присталица и истомишљеника у војсци, чиме се непрестано хвале. Ако их има, готово је сигурно да ће НАТО машинерија новим махинацијама покушати да их у будућем кадрирању доведе на неко важно место, како би поново у кључном тренутку издали актуелни државни врх под мотивима избегавања рата и бриге за српски народ.
У поплави фабрикованих лажи о Србији и Србима, можда је највећа она да је Србија изазивала ратове и вршила оружане агресије. Српски корпус познаје само одбрамбени рат, који се тешко може избећи, а увек мора да се води без обзира на снагу агресора. Уосталом, праву лекцију о томе су нам одржали официри и војници Приштинског корпуса када су успешно спречили продор неупоредиво јачих комбинованих албанских и НАТО снага из правца Албаније у Србију. Чак и обични голобради војници у тим крајње тешким и немогућим ситуацијама одбијали су сваку помисао на предају и чинили права јунаштва и подвиге. То је наше најјаче оружје. Генерали који имају дилеме када је у питању одбрана Србије не би смели доћи у позицију да одлучују и командују. Тешка дилема и одлука о томе да ли су потрошена сва политичка и дипломатска средства и да ли рат остаје као једина могућност одбране – припада политичком врху државе.

[/restrict]
Крај