Опомена Доналда Туска

Има ли алтернативе Европској унији?

Ако се и Берлински процес, по признању његових заговорника, налази у стању распада, шта нам то говори о насушној потреби Србије да преиспита своје геостратешке изборе, ма шта о томе мислио председник Европског савета Доналд Туск

Било је ових дана у Лондону тешког парадокса испуњеног важном опоменом, све и ако је ту опомену мало ко спреман да примети а још мање да у складу с њом и поступи. Јер је, забога, „Србија направила свој геостратешки избор, и нема назад“, како је то, после једног од прошлогодишњих сусрета с председником Србије Александром Вучићем, (претећи?) рекао Доналд Туск, председник Европског савета, Пољак чији је деда Јозеф – ето, да и на њега узгред подсетимо – био војник Хитлеровог Вермахта.

ЛОНДОНСКИ САМИТ И БЕРЛИНСКИ ПРОЦЕС Тај лондонски парадокс, елем, огледа се у чињеници да је у том граду, престоници дакле земље која управо настоји да се ишчупа из Европске уније, ове недеље одржан самит свих премијера Западног Балкана и неких представника Европске уније у оквиру Берлинског процеса, чији је пак циљ, тако је било замишљено, да „Западни Балкан приближи Европској унији“: „Берлински процес покренут је како би се консолидовала и одржала динамика ЕУ интегративних процеса у светлу пораста евроскептицизма.“
Сад, што се овако нешто одржава у земљи која поступа сасвим супротно прокламованим циљевима процеса чији је домаћин, кад се мало боље размисли, можда и не спада у парадокс колико у потпуно бешчасно лицемерје. Поступите, наиме, онако како вам кажемо, а не онако како сами поступамо… Приметиће то, уосталом, и немачки „Дојче веле“: „Како једна земља попут Велике Британије може уопште веродостојно продавати предности европског клуба – који управо напушта?“

Да би утисак потпуне несолидности само употпунила оставка домаћина, досадашњег шефа британске дипломатије Бориса Џонсона. „Дојче веле“ иде и корак даље: „Била је то гротескна сцена. У понедељак, на дан отварања самита о Западном Балкану на истоку Лондона, није било домаћина – британског шефа дипломатије. Борис Џонсон имао је важнијег посла. Министар је неколико километара западније писао отказ својој шефици, премијерки Терези Меј.“
Али у овом је Џонсоновом чину садржана и споменута опомена. Он је, наиме, оставку поднео због крајње успореног и изразито мучног процеса раздруживања Велике Британије од Европске уније; не можете да изађете иако сте одлучили да изађете, уосталом, оно што је Доналд Туск рекао за Србију изгледа да не важи само за Србију, па утолико горе по нас.

Све у свему, како је признао и Флоријан Бибер, професор на Универзитету у Грацу и члан разноразних тинк-тенкова и организација надлежних за наше увлачење у Европску унију, „Берлински процес је у распаду, а за то није крив Западни Балкан, него чланице ЕУ које у њему присуствују“.

Слично ће, поново га цитирамо, и „Дојче веле“: „Самит о Западном Балкану у Лондону прошао је у лепим речима и без конкретних договора… Уместо освежавајућег поветарца с југоистока Европе, у Лондону је завладала суморна атмосфера.“

А све то се пак савршено логично надовезује на мајски, сећате се, онако громогласно најављивани самит Европске уније и Западног Балкана у Софији, први такав после 15 година, на коме је, уместо охрабрења у ЕУ интеграцијама у виду конкретних обећања о чланству Западног Балкана у Европској унији једног лепог дана а можда и пре, „проширење (било) забрањена реч“, како је то мноштво буке ни око чега исправно сумирао портал „Јуропиен Вестерн Балканс“.

16 ПЛУС 1 А тај мучан утисак који су мућак у Софији, а одмах за њим и овај мућак из Лондона, морали да оставе на све еврофиле у Србији и шире, додатно је појачан другим великим скупом који је ових дана одржан у Софији.

Реч је о редовном годишњем састанку у оквиру иницијативе за сарадњу Кине са 16 земаља централне и источне Европе (шесторка из бивше Југославије, Албанија, Бугарска, Румунија, Мађарска, Чешка, Словачка, Пољска, Литванија, Летонија и Естонија) на коме је потписан низ споразума о конкретним инфраструктурним пројектима, економској помоћи и другим видовима кинеских инвестиција у овај део света.

Како је истакла кинеска (државна) новинска агенција „Синхуа“, премијер Ли Кећијанг позвао је у Софији на „продубљивање отворене и прагматичне сарадње“ зарад „промовисања заједничког просперитета и развоја“: „Све док инсистирамо на отвореној сарадњи, заједничкој користи и резултатима у којима сви добијају, сарадња 16+1 постојано ће напредовати.“

О томе, уосталом, сведоче и бројке; с просечним годишњим растом од 6,5 одсто, у последњих шест година од када се овакви скупови одржавају, трговинска размена између Кине и ових 16 земаља порасла је с 40 на готово 70 милијарди долара годишње.

При чему, нашао је премијер Ли Кећијанг за сходно да напомене, „Кина није геополитички мотивисана за промоцију своје сарадње са државама централне и источне Европе“ него је – враћамо се тој формули – реч о економској сарадњи у којој сви добијају.

ПОВРАТАК „ЈУЖНОМ ТОКУ“ Свему овоме треба додати и вест коју је недавно емитовао „Спутњик“, да ће 26. јула бити објављено име победника тендера за пројектовање и изградњу гасовода у Бугарској, што није вест важна само Бугарској утолико што овај гасовод треба да буде спроведен скроз до њихове границе с Турском, то јест до гасовода „Турски ток“. „Спутњик“ ће подсетити и да је бугарски премијер Бојко Борисов у мају признао руском председнику Владимиру Путину да је Бугарска ипак заинтересована за испоруке руског гаса – након што је, под притиском Сједињених Америчких Држава и Европске комисије, минирала гасовод „Јужни ток“ – па чак и да је, „не сачекавши јасан одговор из Москве, Борисов саопштио својим грађанима да ће земља бити обезбеђена гасом уз помоћ ’Турског тока’“.

А све ово заправо значи да се сад враћамо неколико година уназад, односно да смо све ближи својеврсној реанимацији гасовода „Јужни ток“, такорећи на мала врата, али тенденција је евидентна.

Геостратешки избор Србије: Доналд Туск

СВЕ И СВЈА Него, вратимо се поново Европској унији да бисмо још једним битним елементом употпунили ову причу о српском, речима Доналда Туска, геостратешком избору.

У недавном интервјуу агенцији „Фонет“, ЕУ амбасадор у Србији Сем Фабрици рекао је и да Србија, „евентуалним потписивањем правно обавезујућег споразума са Приштином, неће аутоматски постати чланица ЕУ, напомињући да постоји ’35 поглавља и да су две области најважније – нормализација односа са Приштином и владавина права’“.

А нешто слично нам је, почетком овог месеца после састанка с председником Вучићем, поручио и ЕУ комесар за преговоре о проширењу Јоханес Хан, рекавши да је „свима познато“ да је Косово „отворено питање“, али да није и „све и свја“ да би Србија напредовала на европском путу. „Има још много других питања“, рекао је Хан, и тиме нам заправо отворено најавио будућност која нам је загарантована ако се усудимо да потпишемо оно што се од нас тражи. А то није пријем у Европску унију него нови услови, још неизговорени или тек наговештени, који нас на том путу тек чекају.

И чије је крајње исходиште углавном до потпуно неизвесно. Не само зато што је будућност Европске уније веома неизвесна него зато што нам још од Копенхагена 1993. године и формулисања оних чувених приступних критеријума она сама поручује да сасвим лако може да нам се деси да испунимо све те критеријуме, све услове који се пред нас изруче, па да опет не будемо примљени, јер ЕУ осећа да за то нема довољно апсорпционог капацитета… Управо је зато, уосталом, ономад у Софији проширење и било забрањена реч.

Какав се закључак, уз какво питање, из свега овога неминовно намеће? Из непостојеће ЕУ перспективе испуњене тешким условима с једне стране, и све конкретније и плодоносније сарадње с Кином и Русијом на општу корист и без икаквих пропратних услова с друге стране. Закључак је, наравно, јасан: Европска унија добила је очигледну алтернативу која нам стиже с Истока. Штавише, ако ћемо реално, сав потенцијал да се развијемо и да евентуално заиста почнемо да живимо као сав нормалан свет данас само одатле и може да стигне, а да је са Запада уопште икада могао да стигне, па, већ би стигао. А примери Хрватске и Румуније, о којима смо на овим страницама већ писали, показују да им ни улазак у ЕУ ни улазак у НАТО нису побољшали животни стандард, напротив.

Због свега овога, дошло је крајње време да озбиљно приупитамо, и Доналда Туска и његове овдашње саговорнике, зашто нема назад у геостратешком избору који смо тобоже направили иако нас нико ништа заправо није ни питао. Пошто је аргумената у корист таквог избора, ако их је икада и било, из дана у дан све мање, док је алтернатива том избору све озбиљнија, а уз то и без пропратних тешких услова.  

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *