Немања Радуловић – Свет саткан од музике

Концерт на Мећавнику је јединствено искуство. Дозивају се планине и ноте. Као спој два чуда, два дивовска замаха…

Разговарала Наташа Јовановић

Након сваког Фестивала класичне музике „Бољшој“ мој кофер искуства је пунији и богатији. И све је савршено на свом месту, и свако са осмехом ради свој посао, и све конвенције су занемарене до непрепознавања – каже у разговору за „Печат“ виолиниста Немања Радуловић.

Ако је Мећавник свет који је, како је приметио директор „Газпром њефта“ Александар Дибаљ, креирао Кустурица по својој мери, какав је свет по мери Немање Радуловића?

Немањин свет може да делује ирационално људима са стране, али сасвим је стваран, пун љубави и емоција. У том свету топлих тонова све је животно и моје. За мене је он реалност у којој има места за све тонове, све људе и свако дивљење животу.

Да ли језик музике пружа много више изражајних могућности од говорног језика? Чини се да док свирате, не само да изражавате најразличитије емоције већ и живо комуницирате с публиком, и оном која има скромно музичко образовање и оном која га уопште нема.

Волим и осмишљавам приче вођен нотама. Мени је музика ваздух, живот, љубав. Свако обраћање пред публиком је моја порука љубави. Свет јесте саткан од музике. Ако ме питате да ли музика има свој језик, одговор је да има, и морам вам рећи да је он разноврстан и богат, уосталом и јединствен јер га сви подједнако разумеју.

Наступали сте с водећим светским оркестрима у најпознатијим дворанама као што су Карнеги хол, Концертгебау, Сала Берлинске филхармоније, Плејел, Сантори хол и друга. Какво је за вас искуство концерт на Мећавнику?

Јединствено. Дозивају се планине и ноте. У некој наднаравној димензији се прожимају. Као спој два чуда, два дивовска замаха… Да, чудесно је свирати овде, на овом месту на које се годинама враћам, сваки пут сигуран да идем у сусрет не само неодољивој природи него и свим добрим људима и пријатељима које сам стекао овде.

„Нишкa Бањa“ је подигла Париз на ноге. Да ли је реакција свуда иста?

Музика не познаје разлике међу људима, отуда њена универзалност, њено трајање кроз време, њен вредносни корпус немерљив са било којим другим. Не правим разлику међу људима, нити мислим да публика која ме слуша препознаје различитост. Ако је види, она то доживљава као изазов, нешто ново и вредно пажње. „Нишку Бању“ свирам и овде и у Паризу… То је дар музике, моћ да нас обједини, да се у једној тачки сви препознамо, а не да нас раздваја.

Какво искуство је било радити на „Шехерезади“ Римског-Корсакова? Да ли после овог сусретања различитих уметности имате идеју да наставите нешто тако, рецимо спојите музику и сликарство?

Фантастично искуство. „Шехерезада“ Римског-Корсакова у аранжману Александра Седлара, уз нарацију глумице Тамаре Алексић. Она је изабрала текст, сценски део је био потпуно њен. После представа и филмова где сам је гледао знао сам да пред собом имам глумицу која је увек изнова нова и аутентична. Сваки пут када сам је слушао, имао сам утисак да први пут изговара речи. Уверљива, са добром дикцијом… Раније сам имао прилике да сарађујем са сликарима: они су сликали док сам ја свирао. Волео бих да то поновим.

Ускоро вам излази нови, шести по реду албум „Бајка“. Зашто „Бајка“?

Бајковит је, вишеслојан, заводљив. Ту ће бити Хачатурјанов „Трио“, са кларинетистом Андреасом Отенсамером и пијанисткињом Лор Фавр-Кан, као и „Шехерезада“ са ансамблом „Дабл сенс“, и још две нове Седларове композиције. Музика је готова, чекамо последњи микс, а онда ћемо снимити и видео-најаву. Диск излази 9. новембра.