Зашто би се Вашингтон договарао са Бриселом – који о многим стварима и не може самостално да одлучује – када наспрам себе има Москву и Пекинг, једина два преостала потпуно суверена центра моћи
Док руски и амерички председници, Владимир Путин и Доналд Трамп, буду овог понедељка (16. јул) у финској престоници Хелсинкију разматрали будућност света, покушавајући да отворена питања решавају дипломатским и мирним путем, дотле ће две хиљаде километара јужније америчке ратне поморске снаге, заједно са украјинским колегама, изводити још једне војне маневре које у Москви називају искључиво – провокативним. Од 9. до 22. јула трајаће војне вежбе „Sea Breeze 2018“ (Морски поветарац), које амерички и украјински партнери, заједно са осталим НАТО чланицама, одржавају још од 1997. године. Дакле, од момента када су Русија и НАТО потписали свој велики споразум о сарадњи и када је Вашингтон свечано обећао да су две земље од тог тренутка постали партнери и пријатељи – заувек. Показало се, веома брзо, да је реалност веома далеко од свечаних прокламација. И да би за добре односе две земље било далеко лековитије да су њихове армије остале на међусобној удаљености од неколико хиљада миља, уместо што се данас гледају преко нишана, на пушкомет једна од друге.
[restrict]
КАКО ЈЕ РУСИЈА „ИЗБИЛА НА НАТО ГРАНИЦЕ“ Показало се, такође, да НАТО у Европу не доноси мир и стабилност, већ уноси приличну дозу неспокоја. А посебно агресивну милитаризацију на истоку континента – управо на местима где су Руси „приближили своје границе НАТО“. Баш та чињеница да су Руси „избили на НАТО границе“, и тамо размештају своју војску, добро дође западним медијима као крунски доказ да у Кремљу планирају неку инвазију. Не само што се Москви оспорава право које имају све суверене државе, да на својој територији размешта војне јединице, већ се у свест Европљана полако усађује и свест да се Русија помера војно ка Западу и да је само питање дана када ће уследити агресија. Ако би неко, сасвим логично, указао да се руске трупе налазе искључиво на местима где су у континуитету већ хиљаду година, или бар последњих 100, тај би несумњиво био веома брзо ућуткан – као љубитељ источњачких деспотија, ауторитарних режима и осталих диктатура.
Чињенице, међутим, указују на нешто сасвим друго. Прокламовани циљ НАТО, да државе чланице морају до 2024. своје војне годишње буџете да повећају на два одсто домаћег бруто производа, води даљој милитаризацији Европе и маргинализацији оних који имају другачије мишљење. И који верују да бесомучна трка у наоружању није пут ка већој безбедности, миру и благостању него увод у нове сукобе и неку будућу војну диктатуру. Јер, ако НАТО генералима дате у руке још више тенкова, ракета и авиона, да ли треба очекивати да ће се они, тако наоружани до зуба, придружити „деци цвећа“? Или ће пре бити да ће огромни профити, који ће услед тога потећи из државних буџета ка војним и лобистичким структурама, утицати на политичаре и медије да још више раздувавају ратне претње – како би то њихово „блажено стање“ заувек потрајало?
Ако неко мисли да је хипертрофирани НАТО ангажман после 1991. године довео до мира, сигурности и процвата Европе, нека само погледа непријатне примере широм бивше Југославије или СССР-а, то јест на Балкану и у источној Европи, али и на Кавказу и Блиском истоку. Нека види километарске колоне избеглица и миграната, нека се загледа у очи онима чији су домови спаљени, а државе уништене – углавном тим истим оружјем чију производњу сада још више увећавају. Садашња економска криза, како је то већ много пута речено, само је очигледна последица свеприсутне кризе морала и погрешног уверења да се сопствено благостање и сигурност могу бесконачно дуго остваривати на рачун неког другог – коме је све то одузето. Ако Немци и канцеларка Ангела Меркел остану довољно чврсти да не попусте под америчким притиском за енормно увећање (са око 40 на безмало 80 милијарди долара годишње) војног буџета, то може бити само позитивна вест за Европу и светски мир.
АВАНТУРИСТИ САЊАЈУ ПОКОРАВАЊЕ РУСИЈЕ Могло би то, додуше, још више да погорша односе између САД и савезника у Европи, о чему се ове недеље говорило на НАТО самиту у Бриселу, али не мора нужно да буде лоше за земље Старог континента: ако Европљани мало боље размисле, схватиће да им из Кремља не прети никаква војна опасност у смислу инвазије. С друге стране, авантуристи који и даље сањају о војном покоравању Русије, морали би да буду бар толико трезвени да схвате да данашња економска и технолошка моћ Москве гарантује одбрану против било ког потенцијалног противника, чак и у случају глобалног сукоба на два фронта истовремено. Зато је наоружавање америчким оружјем Европљана, од којих свега две-три државе имају иоле стабилну економску ситуацију, за ове земље бацање пара у бунар, наспрам противника који напросто не реагује на војне претње – уместо неопходних улагања у социјални и економски развој. О штети коју таква милитаризација наноси људским правима и слободама, излишно је и говорити.
То може ићи наруку само екстремним политичким круговима, ионако осокољеним због пораста протестног расположења које изазива мигрантска криза. Ако неко мисли да су данашњи „мејнстрим“ десничари-популисти најгоре што може да задеси Европу, може већ у скоријој будућности да се увери да су политичари попут Виктора Орбана, Марин Ле Пен или Матеа Салвинија – заправо оличење демократије и либерализма, у поређењу са онима који могу доћи иза њих. Распиривање милитаризма и нестабилности који узрокују ратове, разарања и избегличке таласе широм света водиће само убрзаном порасту политичког екстремизма у државама западног света. И Америци и Европи морало би да постане јасно да са Русијом не могу да разговарају језиком силе и јачања војних потенцијала, јер ће Москва увек имати спреман и вишеструко јачи одговор. Тиме се једино може постићи нека нова несрећа, овога пута можда поново у Европи.
Уместо тога, много би боље било да сви заједно седну за сто и покушају да се договоре о принципима трајног разоружања, смањења међународне напетости и повећања међусобног поверења. И да тако не само „дају шансу миру“ већ и оним политичким снагама које би биле способне и вољне да раде на корист повећања безбедности и општег благостања. Да Москва и Пекинг не буду доживљавани као „злоћудни фактори“ у Европи, већ да сви заједно буду мотор будућег развоја света. Да и сиромашне и неразвијене земље Африке, Азије, као и са обода Европе, а које данас генеришу милионске мигрантске таласе, буду оспособљене да својим грађанима обезбеде достојанствен живот у миру.
УТОПИСТИЧКЕ ВИЗИЈЕ И СТВАРНОСТ Наравно, свима је јасно да овакве утопистичке визије данас нису на дневном реду светске политике, јер су ствари одавно отишле предалеко. НАТО увлачи у своје редове једну по једну државу на Балкану, у региону где то никако не би смео да ради због тешког историјског наслеђа и бројних ратова, и жели да прикључи још неколико бивших совјетских република на које Русија с правом гледа као на кључне за своју безбедност. Једна од њих је Украјина, у чије су територијалне воде ради маневара „Морски поветарац“ упловила два велика америчка брода – командни „Маунт Витни“ и ракетни разарач „Портер“, који може да носи 56 ракета „томахавк“. Занимљиво је објашњење америчке команде да су ови бродови стигли у Црно море због „помоћи у очувању мира и економске стабилности“. То посебно цинично звучи у случају Украјине, чија је власт својом пронатовском политиком довела до грађанског рата са хиљадама жртава, губитка Крима, Донбаса и преполовљеног животног стандарда – за само четири године.
Ипак, остаје каква-таква нада да би сусрет Путина и Трампа у понедељак могао за почетак макар да успори развој негативних тенденција. Досадашња политичка пракса америчког председника је да вуче потезе који не иду у прилог доминатној атлантистичкој идеологији. Ко је и помислио пре неку годину да би Европа и САД могле да поведу трговински рат – ако се зна да је претходни председник Барак Обама био највећи заговорник ТТИП споразума којим би се практично објединиле две трансатлантске економије. Сада од тога нема ништа, а европски аналитичари подозревају да би Трамп могао да растури и НАТО, имајући у виду да САД покривају чак 72 одсто овог војно-политичког савеза, а да заузврат не добијају послушну Европу коју Американци контролишу у потпуности.
Зашто би се, онда, Вашингтон договарао са Бриселом – који о многим стварима и не може самостално да одлучује – када наспрам себе има Русију и Кину, једина два преостала потпуно суверена центра моћи у данашњем свету. Велики договор три глобална лидера учинио би савремени свет много безбеднијим и просперитетнијим местом за живот, уместо данашњих претњи и страховања да би некоме могли да попусте живци и повуче ороз. У том случају, садашњи ратни поветарац који дува на истоку Европе претворио би се у разорни ураган, више пута виђен у последњих сто година.
[/restrict]