На ивици новог света

Две кључне теме биле су на дневном реду самита Влади   мира Путина и Доналда Трампа – Украјина и Сирија, као тачке где се Америка и Русија међусобно угрожавају и блокирају

Нешто више од недељу дана после самита руског и америчког председника, Владимира Путина и Доналда Трампа, прошлог понедељка у Хелсинкију, чини се да постају јаснији обриси њиховог дијалога – два сата насамо, иза затворених врата. И још толико у присуству најближих сарадника. Судећи по лавини оптужби која се обрушила на америчког лидера, мора бити да су разговарали о нечему што задире у суштину светског поретка, где Америка и даље, и све теже, носи бреме „једине суперсиле“. Тога је свестан и Трамп, њему је запала улога да изваже између две крајности – где престају амерички државни и национални, и започињу интереси мултинационалног капитала и утицајних појединаца и политичких и бизнис група. А све чешће се показује да су ови интереси у великом раскораку. Отуда и толики Трампови проблеми с припадницима америчког унутрашњег система, који контролишу политичке, медијске и финансијске токове.
[restrict]

ПАТ-ПОЗИЦИЈА Суштински, две кључне теме биле су на дневном реду руско-америчког самита: Украјина и Сирија. То су тачке у којима Америка и Русија не само да конкуришу једна другој и угрожавају се већ се и међусобно блокирају. За Русију је Украјина приоритет, као што су у овом тренутку за САД Блиски исток и Сирија. Фигуре на табли су распоређене тако да ни једна ни друга сила не могу до краја да остваре интересе у овим кључним регионима, имајући у виду енергетику и безбедност. Ако је Русији Украјина важна за транспорт гаса у Европу и одбрану западних граница, онда је Сирија најважнија препрека за очување америчке контроле над блискоисточним енергетским коридорима и за безбедност Израела и других америчких савезника. Тако се дошло до пат-позиције у којој Русија ипак има нешто боље карте у рукама, јер се показало да, дугорочно, време ради у њену корист.

Искристалисале су се две стратегије у Вашингтону – које једна другој оштро конкуришу. Прва, заступају је неоконзервативци и експанзионисти, и условно речено оличава је пропала председничка кандидаткиња Хилари Клинтон, сматра да с Русијом треба што пре завршити брутално, без обзира на цену и средства. Друга – чије су присталице амерички конзервативци и изолационисти, а коју, опет условно, предводи Доналд Трамп – верује да је за Америку боље да се споразуме и договори с Москвом, како би се избегле компликације, жртве и губитак ресурса. Јер све док се настала ситуација на неки начин не разреши, Русија ће Америци стајати као кост у грлу, а Путин већ годинама не показује ни најмању намеру да одустане од своје политике. Напротив, Кремљ демонстрира спремност да проналази све иновативније начине супротстављања Вашингтону, ударајући тамо где највише боли. Као по преписаном рецепту који Американци деценијама примењују против својих ривала. И уз једну битну, судбоносну разлику – Русија више не мора на својим плећима да вуче непрегледну колону „савезника“, о чијој безбедности, благостању и другим хировима мора да брине.

Тиме се објашњава и, за многе чудна и неразумљива, руска политика невезивања за друге земље и упетљавање у њихове проблеме – ма како, наизглед, примамљиво било стицање геополитичког утицаја у низу региона – где вапе за руском економском, политичком и војном подршком. Показало се на примеру СССР-а, а сада све више и САД, да цена ових „пријатељстава“, када се рачун сабере, многоструко премашује корист од ових аранжмана. Москва је ову политику убедљиво демонстрирала у Украјини, где су многи очекивали да ће Путин да појури да тенковима ослобађа „руску православну браћу“, након што су амерички неоконзервативни кругови преузели контролу над врхом власти у Кијеву 2014. године. Како Путин није показао намеру да се до гуше заглиби у украјинско блато, амерички „стратези“ почели су да повећавају улог, проливајући све више крви, и надајући се да ће то подстаћи Кремљ на одлучнију акцију, која би се окончала десетинама хиљада мртвих на обе стране. Осим што би Русија гадно искрварила, то би био и крунски доказ агресивног понашања, па би је било лако изоловати и одвојити од Европе, док би, с друге стране, процветао НАТО и продаја наоружања – за одбрану од источних агресора. А затим би, у датом тренутку, и источне Европљане било лакше нахушкати против Русије.

ПРАВИЛНЕ ПРОЦЕНЕ МОСКВЕ Све то се, међутим, није десило. Годину дана после преврата у Украјини, док је Донбас кључао, Москва покреће савршено испланирану операцију у Сирији. Правилно процењујући да су Американци забављени Украјином, Европом и Кином, а да је на Блиском истоку најопаснија „сила“ терористички башибозук од кога стрепе регионалне државе, Руси су комбинацијом рада на терену са локалним армијама и применом нових технолошких достигнућа, скоро с лакоћом испунили безбедносни вакуум – након што су Американци готово повукли главнину војних капацитета. А када су схватили да стварно „Руси долазе“ и да то није холивудски филм, већ је било касно – и немогуће исцедити нове десетине и стотине милијарди долара за још једно увећање ратних буџета. Шах-мат у Путиновој режији.

ВРАЋАЊЕ НА ПОЧЕТНЕ ПОЗИЦИЈЕ У таквој ситуацији Руси и Американци су – користећи се околностима, својим стратешким предностима и неспремношћу друге стране да иде до краја – блокирали једни друге у регионима од којих зависи њихова моћ, па чак и опстанак у статусу глобалне силе. Без контроле над нафтним токовима који су примарно везани за утицај САД на Блиском истоку, амерички долар ће бити озбиљно угрожен на трону светских валута, док без Украјине Русија остаје „регионална сила“, како је то својевремено оценио Збигњев Бжежински. Међутим, Кремљ је серијом осмишљених потеза, на сличан начин као у Сирији, осигурао минимум интереса у Украјини – припајајући стратешки важан Крим у свој уставно-правни поредак и разбијајући остатак државне структуре Украјине, стварањем државних творевина у Доњецку и Луганску. Без превише напора стежући клештима вероломни украјински проамерички режим, све док се у Кијеву не „опамете“, Москва се посветила забијању ножа у срце америчким интересима на Блиском истоку.

Према неким показатељима Трамп је заиста спреман да с Путином преговара о некој врсти враћања на „почетне позиције“ – на стање пре него што су амерички неоконзервативци направили „глупости“, како је у Хелсинкију оценио председник САД. Тачније, да се руски утицај у Кијеву постепено врати – али без „украјинског Крима“ – а с друге стране, да Москва „смањи гас“ на Блиском истоку и прекине војну и политичку експанзију. Тиме се може објаснити и Трампова реченица из Хелсинкија, да би САД и Русија заједно могле да сарађују у Сирији и спрече „стотине хиљада жртава“, као и Путинов наговештај да би с Кијевом могао да настави транзит гаса и после истека уговора следеће године. Не треба заборавити ни то да је амерички председник недавно узнемирио Украјинце и Европљане, оценом да је Крим руски – јер тамо говоре руски језик…

НАДОМАК „ИВИЦЕ” БЕЗБЕДНИЈЕГ СВЕТА Америчка агенција „Блумберг“ јавља да је Путин предложио Трампу да се у Донбасу организује референдум под међународном контролом и да амерички лидер размишља о тој идеји. Суштина Путиновог маневра је да зацементира утицај у Украјини, а не да припоји Донбас Русији. Јер успех референдума означио би да би исток Украјине – а могуће и још неки региони изван Донбаса – добио фактички федерални статус. То је темељ на коме се базирају споразуми из Минска из 2015, а које Кијев до сада није желео да спроведе, очито не без утицаја и подршке Вашингтона. Ако би Украјина кренула путем извршавања ових споразума и признања посебног статуса за Донбас, Москви би то била довољна гаранција да ће се ситуација на њеном „западном фронту“ полако стабилизовати. С руског становишта, уколико би се референдумом легализовало отцепљење Донбаса од Украјине, и то би био „добар пут“ за будућу даљу демонтажу ове државе, чије се постојање у протекле две и по деценије своди на то да буде инструмент у рукама оних који би да делују против Русије.

Постизање споразума, или бар „високог степена разумевања“ на ова два магистрална правца америчке и руске политике, био би важан корак ка формирању новог, безбеднијег света, где би актери уважавали виталне интересе друге стране. Путин и Трамп су у Хелсинкију дошли надомак „ивице“ тог света, али би утицајни западни кругови, суочени са могућношћу губитка деценијских привилегија, желели да их поново гурну – у провалију хладног рата. Претходни амерички председник Барак Обама саплео се на овој препреци и потонуо, остављајући свом наследнику само рушевине у руско-америчким односима, како се сликовито изразио Путин. Сада се друга шанса указала пред Трампом. Треће, могуће је, неће ни бити.     

[/restrict]