Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник
Када су почетком ове недеље, не без пригушеног подсмеха, из Кремља поручили да очекују „политичко просветљење“ Велике Британије и разумно разјашњење ситуације око инцидента у Солсберију и свега што је за њим уследило (ирационално истрајавање на оптужбама руске стране у случају Скрипаљ фарсе), занемарено је да у политичком животу Острва поменутим очекивањима већ иду у сусрет. Мада се не исказује као успостављен нови тренд, политичко просветљење у Британији се већ догађа. О примеру отрежњења у наведеном смислу драматично сведочи једна оставка – принципијелан и енергичан гест Бориса Џонсона, британског шефа дипломатије. Аргументација и суочавање са чињеницама у овом догађају могли би да охрабре очекивања не само у Кремљу већ и у другим центрима одлучивања, вазда загледаним у, за свет утицајну, острвску јавну сцену. Оцењујући наиме да острвски Сан о брегзиту „умире“, министар спољних послова Велике Британије, у писму оставке упућеном премијерки Терези Меј, написао је дословно: „Ми се заиста крећемо ка статусу колоније Европске уније“! Ову без сумње историјску реченицу, изговорио је моћни политичар, и за утисак о њој није пресудно да ли је реч о махању тактичким пројектилима у унутарполитичкој борби. Она је изговорена, и њоме је без сумње наговештена гранична ситуација једне епохе. Колико гранична, потврдио је и стампедо аналитичких јуришања на овај догађај. Наведимо карактеристични коментар забележен у немачком Дојче велеу. „Док се у Лондону води борба за власт – земља се даље креће ка понору… Оставку је најпре поднео министар за брегзит Дејвид Џонс, а затим и министар спољних послова и водећи заговорник брегзита Борис Џонсон, осујетивши покушај премијерке Терезе Меј да свој кабинет поведе ка ’мекшем’ излазу из ЕУ. Координиране оставке двојице најжешћих идеолога брегзита владу воде у хаос и руше наде ЕУ да би наредних седмица коначно могли да почну конкретни разговори о уговору о раскиду и будућим односима“ (Барбара Везел).
[restrict]
Демонстрација брегзитових тврдолинијаша чини умесном употребу фразе ништа више неће бити исто, као што је умесно и тумачење да се Британци данас суочавају са императивом неодложног политичког просветљења. У њиховом случају то подразумева сагледавање реалне геополитичке ситуације и чињеница о посусталој империјалној снази Британије. Како овдашњи експерти уочавају – британска ситуација добија нову димензију првенствено због промене трансатлантских односа, сусрета Трампа и Путина, настајања новог мултиполарног светског поретка у којем ће главне полуге моћи држати Американци, Руси и Кинези, док ће политички утицај ЕУ и Велике Британије и њихова међусобна надгорњавања бити далеко мање важни. Због тога – јавности се демонстрира како некада највећу колонијалну силу данас гуши криза идентитета.
На Западном Балкану, посебно у Србији (окованој важећим геополитичким и другим матрицама у којима уважавање разума као критеријума просуђивања није приоритет Запада) требало би да се са оптимизмом дочека макар и дискретна најава реструктурирања политичке воље у редовима до скоро најмоћнијих играча. Нажалост, одречан је одговор на питање: може ли се наш део света надати наставку процеса политичког просветљења преко Ламанша, те одговарајућим „бенефитима“ и за нас у том смислу? Разлог уверењу да би оптимизам овде био преурањен посејан је низом актуелних, али и историјских чињеница политичке праксе и политичког живота Србије. Стварност, сагледана из перспективе коју побуњенички појашњава „освешћени“ Џонсон, није и стварност коју на једнак начин разуме владајућа класа његове земље. Тој класи је наиме колонијални дискурс и недодирљивост властитог статуса колонизатора још увек једини оквир у коме мисли и сагледава свет. (Не мање интересно мотивисано и не мање себично је и гледиште Бориса Џонсона, али је оно важан искорак из окошталости матрице.) За Балкан, за Србију, од прворазредне је важности свест о следећој чињеници: када свој однос са Бриселом самосвесни Британци данас са ужасом доживљавају као проклетство робовања судбини колоније, они истовремено то исто топло препоручују као идеал за статус земаља Балкана! Ову разлику супротстављених становишта о практично истом контексту Срби не смеју превидети чак ни у тренутку када им Брити дарове носе!
Поменути „дарови“ били су у фокусу пажње управо протеклих дана, а поводом Самита Западни Балкан одржаног у Лондону, и то у дану када је постало јасно да је ова земља „пред понором“. Скуп одржан у оквиру Берлинског процеса (дипломатска иницијатива повезана са будућим проширењем ЕУ), истовремено када је Џонсон, са мером горчине и једа која је и острвском џентлмену изгледа допуштена, дао оставку, својеврсна је представа грчевитих настојања да колонијална сила задржи представу о себи.
Под паролом која је у Београду заштитинички представила „нову шансу за Западни Балкан“, лондонски састанак на врху окупио је председнике влада земаља Западног Балкана, уз премијере Немачке, Пољске и Грчке. Већ је примећено да су у медијима изостали упадљиво распевани извештаји и охрабрујући тонови за балканске кандидате („скрајнути самит“), али један занимљив став на тему шта стварно јесте ова епски опевана „најновија“ шанса дао је познати Флоријан Бибер, професор Универзитета у Грацу: „Због обрасца да земље чланице ЕУ отимају Берлински процес за своје властите циљеве, док мало доприносе том процесу, треба сумњати у корисност од његовог настављања…“ (Конкретно, британско инсистирање да буде домаћин може се разумети и као покушај дефинисања њене улоге на Балкану после брегзита).
Поводом Србије, до тривијалности читко, показало се и како се у Лондону игнорише не само семантичка већ и политичка порука поменутог важног министарског исказа. Реч је о „поклону!“ који је Тереза Меј „спаковала“ (Би-Би-Си) својим гостима са Балкана: дупло више средстава из Фонда за конфликте, безбедност и стабилност. „Напуштамо Европску унију у марту, али остајемо посвећени изградњи стабилности и безбедности како Западног Балкана, тако и Европе“, поручила је она свима који поклону у зубе погледаше. Једна духовита београдска интерпретација овог даровања Србије упозорила је: Лондонска помоћ значи – удвостручен број британских обавештајаца на Западном Балкану! Тумачење је превод на језик чињеница лепо срочене најаве „Британија ће за период 2020–2021. године повећати помоћ Западном Балкану за 95 одсто – до 80 милиона фунти“, односно плана да се удвостручи број британских службеника за безбедност на Западном Балкану.
Иза лакираног „бла-бла“ о више средстава у корисне сврхе, назире се истина – више пара за више агената. Како је већ примећено, у новим геополитичким околностима, ступањем на сцену нових моћних актера, Британцима је остало да се кочопере само на Балкану, евентуално и на Блиском истоку. Потпунију истину ове, за Острвљане не баш лагодне ситуације, не би требало да превиђа Србија. И не само то, резонски је да не превиђа своју обавезу да из ове ситуације извуче закључке који би били целисходни и за друге српском простору надређене центре моћи. Да ли ће и колико дуго своју империјалну улогу у европским оквирима рецимо играти (са непроменљивом склоношћу ка апсолутизму чврсте руке када је о Србији реч) Немачка? Данас овакво питање звучи као јерес, чак бесмислица, у догледно време можда зазвучи и мало другачије.
[/restrict]
