Иде ли НАТО у блато?

ШТА ЈЕ ПОРУКА ТРАМПОВОГ НАСТУПА У БРИСЕЛУ

Да ли је „Трампов блицкриг у Бриселу“, како су неки описали његово понашање на НАТО самиту, за циљ имало отимачину новца од Европљана у замену за заштиту, или се ради о отварању простора за излазак из организације која се сматра превазиђеном? Да ли смо управо били сведоци првог самртног ропца Алијансе која је у историју требало да оде још пре четврт века

Пре скоро 70 година, по оснивању НАТО-а, први генерални секретар ове организације лорд Хејстингс Исмеј врло је концизно сажео његову сврху. НАТО, како је 1949. рекао, треба да „задржи Русе напољу, Американце унутра, а Немце доле“. Овакво гледање на мисију Алијансе одлично је одговарало ондашњој ситуацији у Европи – послератна Европа била је под сенком могуће совјетске инвазије, америчке изолованости и немачког милитаризма. Сада, седам деценија касније, ниједна од ових претњи више не постоји. Супарник НАТО-а, Варшавски пакт је нестао 1989, а Совјетски Савез се распао две године касније. Упркос неуморној потрази за новом мисијом, како би се оправдало постојање Алијансе, ово се до данас није десило, упркос „хуманитарном“ бомбардовању Југославије и читавог низа других земаља и активирања члана 5 (обавеза међусобне одбране у случају спољне агресије на једну од чланица) Повеље НАТО после терористичких напада на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001.
[restrict]

„Дубока држава“, војноиндустријски комплекс и армија бирократа на њиховом платном списку (једини ентитети којима је опстанак овог савеза и даље неопходан) непријатеља данас поново виде у претњи са истока, Путиновој Русији. Ово најбоље илуструје заједничка декларација са Самита где се наводе оптужбе на рачун Русије које су већ постале опште место попут „руских агресивних акција које представљају изазов за Алијансу, подривају евроатлантску безбедност и међународни поредак“, или „хибридним акцијама, укључујући и покушаје мешања у изборне процесе, Русија изазива евроатлантску безбедност и стабилност“, док „НАТО не тражи сукоб и не представља никакву претњу по Русију“, иако је на њеним границама распоредио највеће снаге од Барбаросе.

ФАНТОМСКА ОПАСНОСТ Насупрот британско-пољско-балтичкој хистерији, Русија не намерава да изврши инвазију на било коју европску државу, а Кремљ дугорочно брине добробит Руса који живе у бившим совјетским републикама. Опасност од руске инвазије је мит који изнова и изнова понављају политичари и индустријалци што имају користи од одржавања НАТО-а у животу, а чињеница је и да тешко да НАТО располаже средствима неопходним за одбијање руске инвазије, ако би Путин и његови генерали полудели и одлучили да започну Трећи светски рат. Како је бивши амерички дипломата Џејмс Џатрас оценио у коментару за РТ, претња од руске војне агресије је „највећа превара“ данашњице која има за циљ да се оправдају огромни трошкови за војску САД и њихових савезника.

Овога су свесни сви учесници НАТО самита у Бриселу и због тога се страх од ратоборне Русије не види у војним буџетима држава чланица НАТО-а. Од 29 чланица једино Сједињене Државе заиста озбиљно испуњавају своје обавезе о самоодбрани из члана 3 Повеље НАТО трошећи нешто мање од 700 милијарди долара годишње, или 3,5 одсто БДП-а на одбрану. Остали нису ни близу овоме, а ретке чланице испуњавају захтев о издвајању најмање два одсто БДП-а за одбрану. Немачка, коју је Трамп посебно критиковао током самита, на одбрану троши око 43 милијарде долара, односно 1,2 одсто БДП-а.

И поред тога што НАТО чланице „не троше довољно“ на одбрану, средства која издвајају ове земље вишеструко надилазе она која издваја главни непријатељ и потенцијални агресор Русија. Комбиновани БДП свих НАТО чланица је скоро 18 пута већи од руског, а укупни војни буџет је као 13 руских. Према подацима НАТО-а, укупни трошкови за одбрану 2017. године износили су око 957 милијарди долара (од чега само САД 686 милијарди долара), док је руски војни буџет био нешто мањи од 70 милијарди.

Новца, дакле, има довољно и није то Трампу проблем. Њему смета што лавовски део тог буџета (више од 70 посто свих трошкова) попуњавају порески обвезници који су га изабрали за председника. Гледано из овог угла, није Трамп у Бриселу наступио као „гангстер који иде од врата до врата сакупљајући новац за заштиту уз претње насиљем“, за шта га је оптужио „Дојче веле“, него као човек који гледа интересе своје земље и свог народа. Стога су сасвим разумљиве његове замерке упућене пре свега немачкој канцеларки Ангели Меркел. Највећу европску економску силу оптужио је да је „под контролом Русије“ због њене зависности од руског гаса, и указао да Немачка Русији даје милијарде долара за енергенте док не испуњава своје обавезе према НАТО-у иако се ослања на заштиту САД. Са америчког гледишта, овај став је сасвим легитиман и разуман јер је усмерен на очување интереса америчких грађана и Трамп ту није ништа погрешио. Америчка предимензионирана потрошња за војску није ствар алтруистичке посвећености „одбрани савезника“ него је у функцији интереса америчке привреде и гаргантуанског војноиндустријског комплекса чија је улога на америчком унутрашњем плану можда погубна, али чије интересе у иностранству амерички председник мора да штити. На Немачкој и другим НАТО чланицама је да одговоре на питање да ли је њима америчка заштита заиста потребна и на који начин најбоље могу да задовоље сопствене интересе.

ОТВАРАЊЕ ВРАТА ЗА ИЗЛАЗАК ИЗ НАТО-а? Сасвим је природно да се САД, ако нова администрација предвођена Доналдом Трампом у одбрани „савезника“ од било каквих претњи више не види ниједан други интерес осим финансијског, повуче и „савезнике“ препусти самима себи. Трампов бриселски наступ указује управо на ову намеру која је у складу са принципима прокламованим у његовој изборној кампањи, и могло би се рећи да је он претераним и готово неостваривим захтевима од својих европских партнера одшкринуо врата за излазак своје земље из савеза који одавно сматра непотребним и превазиђеним.

Већ је и Трампов захтев да остале НАТО чланице одмах своје издатке за одбрану повећају на два посто БДП-а тешко остварив, а камоли повећање на четири процента до 2024. године (што је двоструко више од планираног у завршној декларацији са самита). Европљани, осим можда Немачке, Француске и Британије, нису ни вољни, нити су у могућности да своја издвајања за одбрану и НАТО удвоструче, а министри и министарке одбране више земаља су унапред изразили „забринутост“ због овог „повећања цена“ и тиме у мањој или већој мери унапред одбили Трампову понуду.

Поред „понуде која се не може прихватити“, да Трамп прави излазну стратегију указује и чињеница да је, као што смо видели, Немачку оштро критиковао због гасовода „Северни ток 2“ и њене зависности од руских енергената, а да исто није учинио у вези са „Турским током“ који ће имати капацитет за 30 посто већи од „Северног тока 2“. Већ сада се зна да ће само једна од четири линије гасовода бити намењена за домаћу турску потрошњу, док ће остатак гаса бити расподељен даље по Европи. Мађарска и Италија желе да по једна линија гасовода буду обезбеђене искључиво за њихове потребе, а ту је и Аустрија (потребан гас би требало да јој се испоручи преко, под притиском Обамине администрације, отказаног гасовода „Јужни ток“). Може се претпоставити да „Турски ток“ није у фокусу Трампове критике и због врло деликатног односа Турске према Алијанси, али и чињеница да њега не интересује толико да стопира ове пројекте (што је практично немогуће јер за сада не постоји адекватна алтернатива руском гасу и јер, поред троструко веће цене, не постоје техничке могућности за испоруку америчког течног гаса Европи у неопходним количинама) колико да себи и Америци обезбеди аргументе за излазак из превазиђеног институционалног поретка старог седамдесет година.

Да се Сједињене Државе удаљавају од НАТО-а и да овај савез нема светлу будућност, указује и захтев Беле куће Пентагону за израду студије о повлачењу око 35.000 америчких војника размештених у тридесетак база у Немачкој (пред завршетак Хладног рата база је било десет пута више). Какв би исход садашње дилеме (повећање издвајање за војску или америчко повлачење из НАТО-а) могао бити најбоље указује однос Немаца према америчком присуству на својој територији. За разлику од званичног става немачких власти, они се изгледа нимало не плаше руске инвазије јер, према истраживању објављеном током првог дана НАТО самита, 42 посто њих жели да види леђа америчким војницима. За очување америчког војног присуства у Немачкој је, према истом истраживању 37 посто, док је 21 проценат неодлучних. Да ће се Ангела Меркел наћи у озбиљном проблему ако одлучи да прихвати Трампову „понуду“ и повећа трошкове за одбрану на два посто БДП-а указује и податак да би је у томе, по истом истраживању, подржало свега 15 посто грађана Немачке, док њих 36 одсто верује да се већ троши превише.

Када се све ово сабере, лако се долази до закључка да је распад седамдесетогодишње алијансе далеко вероватнији од њеног опстанка. Историја нас учи да никакви савези нису вечни и да се могу распасти подједнако брзо колико се и склапају. Околности и претње се мењају и смртни непријатељ једне земље може врло брзо постати њен пријатељ и обратно. Ово најбоље доказује ситуације током и после Другог светског рата када су Немачка, Јапан и Италија од америчких непријатеља постали амерички савезници, док је савезник СССР постао непријатељ. Само је једна константа у мудрој спољној политици – потрага за савезницима и партнерима који имају заједничке интересе. Због тога Трампови наизглед суманути потези могу имати врло логичну основу. Ако он заиста жели да, као што је тврдио у предизборној кампањи, Америку врати самој себи и одустане од интервенционизма и империјализма, излазак из НАТО-а и партнерство с Русијом су разуман избор. Ако поседовање војних база као центара за ширење утицаја и подјармљивање других народа више није оно што Америка жели, останак САД у НАТО-у и задржавање база у Европи престаје да буде од било каквог значаја, осим, можда, финансијског. Због тога у Трамповим очима, за разлику од његових претходника из табора неоконзервативаца и неолиберала, НАТО постаје ирелевантан и ништа више од изузетно скупе играчке. Као што видимо, Трамп у својим напорима наилази на жесток отпор „дубоке државе“ и естаблишмента и критикује се и његова жеља да изједначи трошкове одбране са савезницима, и она да успостави партнерски, а можда и пријатељски однос с Русијом и тиме обезбеди мир.    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *