Година пролази кроз авлију

Ако је Матија стоик нашег песништва, Ного вођа сонетног отпора мраку и ругама доба у коме јесмо, Ђого глас елитистичке дистанце, Новица Тадић заточник резигниране теодицеје, а Ђорђе Нешић постегзистенцијалистички елегичар, онда је Ђорђо Сладоје религиозни песник који уме да буде ироничан и аутоироничан зато што му је „багер историје“ насрнуо на веру и животни простор

Бавећи се метафизичким мотивима у поезији аутора збирке „Певач у магли“, Иван Негришорац је приметио: „Ђорђо Сладоје јесте песник традиционалног лиризма који своју виталност обезбеђује, између осталог, укључивањем пуне свести о савременој стварности, па и постмодерној културној парадигми.“ То значи, по Николи Маринковићу, да дотични лиричар има искуство онога који долази „после Аушвица“ (и Јасеновца, наравно), па у његовим стиховима срећемо и „несавршеног Творца“, и фолклорног „Бога Крвника“, и одсутног Бога.
Ипак, његово пропитивање традиције, сматра Милан Николић, не потиче од нихилистичке жудње за изругивањем, а није ни пуко бекство у инерцију: „Пре је реч о вапијућем гласу, него о немоћном слегању раменима.“ Ако је, како каже Јана Алексић, Бећковић стоик нашег песништва, Ного вођа сонетног отпора мраку и ругама доба у коме јесмо, Ђого глас елитистичке дистанце, Новица Тадић заточник резигниране теодицеје, а Ђорђе Нешић постегзистенцијалистички елегичар, онда је Сладоје религиозни песник који уме да буде ироничан и аутоироничан зато што му је „багер историје“ насрнуо на веру и животни простор. Томе је доказ и нова књига Сладојева.
У првом циклусу збирке, „Година и њена деца“, дате су, уз преиспитивање смисла верског и фолклорног календара, песме о месецима. Иако се у јануару радосно славе и Божић и Богојављење, ипак „дува са Фрушке ко с Колиме“, а Свети Сава затиче своје у страху и лутањима. У „Фебруарској муци големој“ има и Сретења и Светог Трифуна: „Ал не попушта страшна жудња / Та су два дана можда судња.“ Март, који „руши свето и дави слабо“, лицемерно се искупљује висибабом. Април је, од стране Т. С. Елиота, осуђен као суров месец, иако је то доба стваралачког хаоса, „Погибалац / који нам носи благовести“. Мајски „Ђурђевдански уранак“ је, као често код Сладоја, уздање у биље које треба да победи алу, а „Сарајевски јун“ повезује силу вегетације са видовданским пуцњем 1914: „Све у полену грца / Па се расипа круни / Док прахом перунике / Неко револвер пуни.“ Људи који се купају на „туробној плажи“ у „Јулској рапсодији“ само су ситнеж коју не чују небеса и не памти вода, при чему: „И нема те речи гатке ни магије / Да ти невидљиве скине букагије.“ Август је „глув“, па не вреде Божје опомене сенилним Србима, које више не плаши ни грмљавина око Јовањдана и Савиндана, а „Громовника срџбу љуту / Примамо ћутке у беуту“. Рилкеовски стихови о благослову родне године везани су за Рождество Богородице, септембарску песму „Госпојинске строфе“: после дивљања биља у претходним месецима, када су налетале „варварске хорде хлорофила“, Неко је све укротио плодом и спустио у благе руке Мајке Божје. У октобру, насмешеном као „пијан гробар“, „трепере душе оних ђака“, а лирски субјект тражи саосећање какво и приличи бићу сазданоме по образу Божјем, али скрханом вртложењима историје: „Чекам да Свети Тома бане / Па да и моје пипне ране.“ Новембар је одао све јатаке лирског субјекта, лишио га заштите и Митровдана и верне крчмарице, проказао га као „јуродивог меланхолика“, да би на крају черупао „брезик и тополик“. Децембар налаже суровост, показујући лице епохе: забрањено је хранити и врапце и старце.

[restrict]

ДАЉЕ, СВЕ ДО ГОЛГОТЕ Циклус „Задња пошта“ премерава дубину нашег пораза: на Косову, нечија „мрачна рука“ сипала је „брабоњке у кондир“: „Игуман на стражи / Ђак у транспортеру / Ко нам тако зверски / Искушава веру.“ У песми „Задња пошта Хашани“ испражњен је завичај Бранка Ћопића, и „све бледи као крст на стећку“. „Пропаст града Улога“ вапије за витешким нестанком попут оног Картагине и Помпеје, достојног гаврановог грактања, али се копни „углуво / Ко гука пећинског снега“. „Венац за Трново“ сведочи о бесмислу грађанског рата вођеног у Босни и Херцеговини због „станице, качаре и пилане“, да би на крају све учеснике „у мраку смрсиле слепачке струне“. Поштару у „Последњем писмоноши“ треба отети торбу и просути вести, па нека их носе гавранови: „Што да се ломи по мећави / То да нас нема да нам јави.“ „Вечити младожења“ иде у Албанију, путем свог деде, али да нађе жену, јер је међу својима не може наћи. Док људи и човештво изумиру, биље остаје Божје. У „Лирској парници“ јечам не прихвата људске злобе и покоре, и не тичу га се свађе око међа: „Тек понешто им шапне / Кад се из цркве врате / Невини из ареста / И нујни из печалбе.“ Задатак песника, и у мрачно доба, остаје памћење – он треба да опева и лудог Васу Кису и „Мата звездохвата“, исто као и славног грофа Саву Владиславића, спасавајући родну Херцеговину за вечност језика.

ПОД СРАМОТОМ ЖИВИ НАШЕ ПОКОЛЕЊЕ У циклусу „Срамни вилајет“ суочавамо се са стравом доба у коме се живи од „ловине и лихве / Од црних вести / И од белога робља“ („У мравињаку“). Савременици не желе да знају намере неба, које не би било тешко сазнати: „Да сте на трен главу подигли из чанка / Пред којим клечите ћутке без застанка“ („Предсказање“). Песник је престар да пази на грешке у сонетима које ствара, јер се напољу збива оно што пориче чак и основно човештво, а камоли поезију – као да нас је Свети Сава узалуд учио и молио: „Да мрак из кућа / Јако из душа изгрћемо“ („Као зимски дан“). Ипак, поета је спреман да, ако затреба, удари и на банкара, који је ставио хипотеку на наше планине, реке, месечину, Косово, Банат и Барању, а дужника је он, банкар, спреман да гони и у пустињи: „Па се бојим прећи црту танку / И у подне лагумати банку“ („Песниче знаш свој дуг“).
Живимо у свету који трчи за утварама, и у коме се несрећници кољу „због магле у долини“: „А нико душо / Због тебе да штетује / Ни лулу дувана / Ни канчело дима – / Ка­кав је ово свијет / И смутња међ људима“ („Срамни вилајет“).
Треба чувати душу. Песмом, између осталог.
Циклус „Певач у магли“ је загледан традицију: док бесни и лудује, набрекује и сече главе Турцима, Марко Краљевић ноћу штреца; само његов брат, с оне стране гроба и авељевски кротко, зна због чега братоубица дрхти, али ћути, као кад су били деца, да не дозна мајка и свет шта је пустахија у гневу починио („Бугарштица брата Андријаша“). Сладојев Његош пати над судбином својих, који не могу пасти у дубљу таму до оне у којој су се обрели кад су устали против Ловћенског Светилника („Куд ћеш ниже“). Из лирског извештаја што га је сачинио песник, који би му по годинама могао бити стриц, ујак, па и деда, Гаврило Принцип сазнаје да од данашњих Срба нема „ни слова ни стопе“, док тиране опет кропе светом водицом. Коначна порука Бескрајном Гаврилу у Вечном Видовдану ипак је глас непристајања: „Мој весели Гавро за шта да се гине / Послушај ме грешног – иди кући сине / А буде ли опет да се нема куда / Закопо сам магнум испод старог дуда“ („Иди кући сине“). Песма „Други образ“, уз бол својствен вернику под ударцима камџија са оловним куглицама сумње на врху, поставља питање смисла жртвовања у свету који нам није дом, него тамница. Песник види да га је све мање, јер: „Тањи се душа, чили тварца / Растем у чудног мутног старца“ („Клонуће“). „Певач у магли“, песма по којој цела збирка носи име, говори да је песништво, свагдашње орфејско кроћење звери у себи и свету, суштински непобедиво: „Под вешалима пева и пред тророгим већем / У запаљеној цркви на прагу пред распећем.“

ОНО ШТО ОСТАЈЕ Пети циклус, „Вечита пратња“, посвећен је појавама и предметима са којима се човек суочава у свагдашњици. Прави наследник словенских симболиста, заточника теургије, а не немоћног ескапизма својственог постбодлеровском Западу, Сладоје нам показује како чулно води ка надсветовном, и како себе можемо надићи иако живимо у координатама палости. Пред нама су сат, огледало, сечиво, оловка, здела, реч, страх, ватра, заборав… У песми „Мрва“, чврстом доказу да су моћне оне речи које су „зреле и без буке“ (Тин Ујевић), крушна мрва је једносушна Богу Који нас је саздао; она је кула и прибежиште сиротиње, и порицање сваке охолости, и пораз сваке злобе која би да нас позоба и у страх претвори: „И кад најзад мине последње и прво / Ти ћеш међ три прста сјати света мрво.“
Последња песма збирке, „Не дају ми да одем“, говори о разлозима за песниково неумирање: душе умрлих, мајчине очи, женин пој, дечји смех који не да ластавицама и ждраловима да се селе, облак између Хума и Прења, месец, књиге, сунцокрети, звона, храмовне куполе зденутих стогова и мравље тврђаве, вратнице, грива ждребета, веверица, пчелињи манастири, крсна икона, Сунце које се чуди људима што лутају без смисла, јуродиви и сиротиња на чијим смерним осмесима почива свет, Косово клето и Метохија пуна светиња, и донкихотовска нада да ће једног дана све што је наше бити сабрано у златне купе, и крхка вера да ће поезија песникова затребати онима на чијем језику пише – све то Сетног Поету оставља у животу, и не да му да оде.

[/restrict]