“Фотогенична” неправда бруталне државе

Поруке једног филмског разматрања америчког политичког система

По ауторима контроверзног документарног филма „Водич за преживљавање затвора“, просечни Американац има више шанси да у току живота буде ухапшен, те доспе у затвор него да нађе посао или било коју врсту макар и најмање среће у животу

Амерички документариста, монтажер, глумац понекад, продуцент и „политички активиста“ Метју Кук представио се својим новим делом, после двогодишњег рада на њему, документарним филмом полуироничног наслова „Водич за преживљавање затвора“ (Survivors Guide to Prison). Додуше, можда и није било намере да се иронијом провоцира пажња публике када се Кук одлучивао за овај наслов, који контроверзно намерава да своје гледаоце припреми за оно што ће им се, уколико су амерички житељи, скоро сигурно бар једном у животу десити – доспеће у затвор! Отуд ово упутство како да га преживе. Иако је филм склопљен баш у том контексту, као нека врста упутства, он ипак настоји да буде много више. У стилу свог аутора, да буде политички ангажован и у својим либералним назорима напредни активистички документ против организоване, системске, злокобне и крајње сурове опресије америчке власти над својим грађанима. Тема је затвор – за већину својеврсно сигурно исходиште, тј. последица те опресије. Отуд, тврдње Кука и његових сарадника политичких истомишљеника да је Америка гигантски затвор за своје житеље и да је у функцији одржавања тог стања ангажован комплетни правосудни апаратус. „Водич за преживљавање затвора“ је тако далеко више од скретања пажње на неку појаву, што је задатак, обавеза и једини могући циљ правог и непристрасног документарног дела. Међутим, он је једностран и смишљен да нападне амерички политички систем. Ипак, чак и у тој повремено трапавој непристрасности овај филм открива поразно стање америчког друштва које се одувек дичило тиме што представља најслободнију земљу на свету.
[restrict]

САД СУ ДАНАС ЗЕМЉА СА НАЈВИШЕ ЗАТВОРА А управо је супротно, тврде у филму интервјуисани Кукови сарадници. Америка је данас земља са највише затвора и са убедљиво најбројнијом популацијом робијаша на свету! Када имају више затвореника и од Русије, помену неко у филму државу одувек усађену у свести Американаца као непроменљиви еталон поређења за све најгоре, јасно је да су размере трагедије америчког друштва ужасне. Јер сви Американци данас оправдано страхују за своју безбедност и благостање у савршеном друштву које то одавно више није. Бојазан не потиче само од насилних насртаја на њих и њихову имовину од стране криминалаца, већ најпре од опресије тоталитарног друштва у коме живе иако је оно званично и даље идеал демократије. У истом узрочно-последичном ланцу је и главни извођач радова тоталитаризма – разуларено насиље полиције, недодирљивост безобзирног бирократског правосудног система и зверска устројеност затворског поретка. По ауторима филма просечни Американац има више шанси да у току свог живота буде ухапшен те доспе у затвор него да нађе посао или било коју врсту макар и најмање среће у животу. Бомбардовани смо у том драматичном уводу подацима чији извори нису наведени ни тада, ни касније, у било ком делу филма, по којима Америка има више од пет хиљада затвора и у њима милионску затворску популацију. У сваком тренутку у Сједињеним Државама има затвореника колико житеља у Њујорку и Лос Анђелесу заједно! И онда почиње прича о томе како се ваља понашати пред превише агилним полицајцем који би да вас пребије, и како после хапшења избећи затвор, односно како га преживети ако се у њему ипак нађете. Ипак, суштина филма налази се на другој страни. У либералној политичкој агенди друштва око Метјуа Кука. Наиме, уз славна имена као што је оскаровка Сузан Сарандон, која је овде читала текст и била један од продуцената, као и уз подршку још неколицине холивудских звезда, али и делимичном продуцентском потпором о том питању свакако најистакнутијег медијског гиганта ХБО-а, Кук је успео да наслика портрет орвелијанске дистопије у којој заувек нестаје „најдемократскије друштво у историји човечанства“. А нестаје у казаматима изграђеним на рушевинама некадашње идиличне демократије. Иако те демократије тамо никада није било, овај филм као да тврди да је тек сада нема и да је зато у земљи много горе него икада раније. Од када вас неки силеџијски полицајац из било ког разлога „нагази“ негде на улици и ухапси, па уведе у систем, ваше патње готово обавезно добијају кафкијанске размере. Доказни материјал за ову тврдњу лежи у два кичмена стуба наративног склопа „Водича за преживљавање затвора“. Реч је о судбини двојице наводно невино ухапшених и потом на вишегодишње казне осуђених људи. Кук их представља као парадигму америчког друштвеног стања данас. Њихове су муке фотогенична презентација неправедности бездушног система у коме за већину смртника нема милости, правде и наде.

То што се прича чује из уста Кукових истомишљеника и очигледно пријатеља, звезда гангстерског репа (РЗА, Ајс-Ти, Баста Рајмс…) који су лукративне каријере изградили баш на имиџу најокорелијих криминалаца, као и од стране неких звезда америчког шоу-бизниса које су биле иза решетака (Дени Трехо, овде и један од продуцената), не да не умањује наводни легитимитет читаве Кукове приче већ по њему јој даје на значају и веродостојности. Јер поменути, као уосталом и сви други који су се појавили пред камерама овог филма, служе да личним искуством, или барем уверљивом реториком „познаваоца правог стања“, осуде тешко стање у које је запало америчко друштво и унутар њега стравични затворски систем. Ако се одвојите од оваквог приступа овој теми, и покушате да пронађете неки објективни посматрачки фокус, неминовно ћете пожелети водич за преживљавање овог „Водича за преживљавање затвора“. Гангстери и криминалци се жале на суровост власти и тврде да им је тешко у затвору? Истовремено душебрижни заштитници либералних аутодеструктивних социјалних принципа кроз глас о том питању до иритантности „политички ангажоване“ Сузан Сарандон као да заборављају о коме је реч, па се у једном делу филма чак изгледа залажу за укидање затвора јер они, како рекоше, служе само да изврше одмазду према злочинцима!? Па, наравно, да врше одмазду. Како је уопште могуће прићи њиховом греху? Имају одговор и на то: Кук је позајмио призоре из документарца који се бавио идејом о организовању тзв. исцелитељских група, нешто налик групном раду у психијатрији или лечењу од порока, у коме би породице жртава у директном контакту са зликовцима који су наудили њиховим најближима долазили до катарзе. Као, уместо државе и њене бруталне казнене политике о злочинима би одлучивале породице жртава!

МРАЧНА СЛИКА ПЕНОЛОШКОГ СИСТЕМА „Водич за преживљавање затвора“ има, дакле, својих бизарних и тешко прихватљивих момената који би се могли сматрати и значајним падовима. Али има и истакнутих позиција за адекватно сагледавање лоших околности у које је запало америчко друштво. Затвори су препуни, према затвореницима се понаша углавном нехумано, чак и као према робовима пошто су у бројним казненим установама принуђени да раде без икакве накнаде. Ту је и заиста бизарни податак да у Америци тренутно постоји неколико стотина приватних затвора у којима се најбруталније експлоатишу становници казамата принуђени често да се баве и врло напорним и тешким пословима. Насиље међу затвореницима, неретко и убиства, насиље чувара над њима, сексуално злостављање, злоупотреба наркотика, пренасељеност затвора, све су то делови врло мрачне слике пенолошког система у САД. Метју Кук, суперзвезде сајбер света јер је на друштвеним мрежама присутан као цењени политички и социјални активиста са дневном посетом својих сајтова и страница од преко сто милиона људи, овим својим филмом вероватно је добронамерно покушао да скрене пажњу на горући проблем своје земље који озбиљно угрожава дословно и сам опстанак њених демократских начела и стремљења. Међутим, сарадници које је изабрао да га подрже у том науму, као и начин на који су у филму ангажовани, недорасли су, заправо и неадекватни да би се на целисходан и озбиљан начин извршио политички притисак на меродавне да макар нешто покушају да промене. Овај филм је отуда тек политички памфлет који скреће пажњу погрешних људи и изазива сумњу да тиме што устајете против бруталног режима који се огрешује о озбиљне преступнике вршите медвеђу услугу нацији и њеној безбедности. Анархија је била занимљива политичка утопија из европских салона прошлог века, али би она данас, посебно у „богатим и демократским“ мултиетничким и економски драстично раслојеним земљама као што су Сједињене Државе – где осим најбројније затворске популације на свету постоји и, по званичним бројкама социолошких истраживача, најбројнија групација пауперизованих људи који живе у потпуној беди – изазвала пре грађански рат него што би припитомила диктатуру великог капитала и њој подређене бирократије. Анархију, додуше, нису отворено призивали у овом филму, али се после његовог гледања она намеће као једино решење. Отуда је из „Водича за преживљавање затвора“ можда најбоље извући ставке које чине тај водич. Шта чинити да вас не ухапсе, или ако вас ухапсе, као избећи затвор, односно ако у њега доспете, како да сачувате живу главу. Практични савети Кукових саговорника свакако су драгоцени за будуће жртве система, који је врло оштро опредељен да производи што више затвореника. И на томе би требало стати. Засад. Филм је, дакле, поучан, илустративан, занимљив, потресан, али и необјективан (у њему се, рецимо, није појавио нико из власти, нити неко од руководилаца затвора, а подаци којима се манипулише су из непознатих извора), пристрасан и политички неартикулисан, односно недоречен. Мада ипак важан и у овом тренутку неопходан у заштити демократије чију корупцију оправдано критикује.     

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *