Човек као несавршена машина

УТОПИЈА (ТРАНС)ХУМАНИЗМА: ТРИЈУМФ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ МАШИНА (2. део)

Последња реч Кисинџеровог „доба разума“ је покрет познат под именом трансхуманизам. Овај покрет зачиње се у другој половини прошлог века. Симбол трансхуманизма је латинично слово „Н“, од речи „human“ – људско, коме је додат знак плус: „H+“. Циљ трансхуманизма је „трансгресија људског“, односно превазилажење самог човека као „несавршене машине“, и то путем вештачких додатака, екстензија и апликација, ка перфекцији машина

Хенри Кисинџер у свом тексту ( Како завршава доба просветитељства) ипак пропушта да уочи да то није никаква „новина“, ексцес ни „бизарна нуспојава технолошког развоја“, већ сасвим логичан завршетак историјске епохе коју називамо модерном. Није у питању квар или аномалија већ прогрес али не човека него прогрес машине. Пут којим смо кренули има своје закономерности и своје путоказе, као и свој обавезни смер: „Ми смо морали да дођемо до тога – до ере киборга, хибрида, мутаната и химера“, закључује руски мислилац Александар Дугин. „И дошли смо да тога.“

[restrict]
Наиме, за „ослобођени аналитички разум“ човек више није дело Божјег стварања ни биће створено по Божјем лику, већ машина, или је машина супремни узор који он тек треба да досегне. Човек је, заправо, једна несавршена машина: „Прве симптоме преображаја човека у машину модерног доба“, пише Драгош Калајић у својој Мапи (анти)утопија, „срећемо управо у доба почетка агоније Бога, у ренесанси. Тако италијански лекар Баљиви, у Praxis medica (1696), указује на сличности анатомије човека са светом машина, кроз низ циничних питања: ’Вилице наоружане зубима, шта су друго него клешта? Стомак није друго него једна реторта; вене, артерије, читав васкуларни систем, све су то хидрауличне цеви; срце је опруга, утроба је филтер, решето; плућа су мех, а шта су друго мишићи него конопци?’“
Одбацујући метафизику и хришћанску дихотомију душе и тела, Холбах пише дело Систем природе у коме човека, укључујући и мишљење, тумачи путем механичких кретања и кроз организацију материје. Де Ламетри године 1747. објављује књигу Човек машина, у којој болести и смрт објашњава као кварове на машини, а идеал бесмртности изједначава са перпетуум мобиле. Век касније, за Хелмхолца, људско тело је само пуки мотор који материју преображава у радну енергију. Човек је машина чија је права сврха рад путем којег се реализују његове потребе, фантазме и жеље. И сама машина је једна од његових фантазми. Али у време Хелмхолца то више није „усамљени глас, већ само један од гласова масовне литургије машини и њеном мотору, који је заменио умрлог Бога“ (Д. Калајић).

Човек неће постати, он већ јесте роб машине

Модерни човек је од машине и посредством рада машине очекивао сопствено ослобођење. Уместо тога, већ током индустријске револуције, како примећује Маркс у Комунистичком манифесту (1848), он „постаје пуки и прости додатак машини“. Потчињавање модерног човека машини је добровољно и потпуно: „Модерни човек, прихвативши као своју, аксиологију иманентну машини“, уочава Драгош Калајић, „спознао је своју слободу реализације сваке жеље. Но, ту се машина испречила између човека и реализације жеље као медијум, посредник…“
Овај „медијум“ је укинуо сваку слободу човека, коју је заменио слободом машине: „Преневши све жеље и циљеве, циљеве и вредности у надлежност и ауторитет света машина … човек је данас у стању да реализује сваку жељу, али ниједна жеља коју реализује, није његова жеља, јер је он сам, само сурогат машине, имитација имитације, илузија илузије. Зато у том царству тоталне слободе, нема ни трага веродостојне људске слободе. У том царству, влада слобода машине, која је слободна ’од’ човека и (слободна) ’за’ своје циљеве, циљеве пуке репродукције и мултипликације“ (Д. Калајић) – наравно, мултипликације машина.
У делу Мапа (анти)утопија, објављеном 1978, Калајић је предвидео и наступање епохе трансхуманизма, покрета који тежи да превазиђе ограничења човека претварајући га у машину која је без остатка интегрисана у цивилизацију машина: „Човек и практично постаје машина, од модерне хирургије и техника трансплантације, које све већи број органа замењују вештачким, механичким органима, до управо поменутог система комуникација… Наиме, човек неће постати роб машине јер је то већ био или јесте, а у догледној будућности, машине више неће имати потребе за људима, ни као робовима…“

Трансгресија људског и смрт човека: „H+“

За то, додуше, нису одговорне машине, већ једино човек који је, посредством аналитичког разума, „сам себе преобразио, макар у својој свести или фикцији, у онај модел, који се може изразити кибернетском формулом и потом репродуковати у серији машина“.
Последња реч Кисинџеровог „доба разума“ је покрет познат под именом трансхуманизам. Овај покрет зачиње се у другој половини прошлог века. Симбол трансхуманизма је латинично слово „Н“, од речи „human“ – људско, коме је додат знак плус: „H+“. Циљ трансхуманизма је „трансгресија људског“, односно превазилажење самог човека као „несавршене машине“, и то путем вештачких додатака, екстензија и апликација, ка перфекцији машина.
Циљ је биће ослобођено несавршености људског и само привидно створено према обличју човека. Отуда свет вештачке интелигенције или нове цивилизације машина, која се управо рађа пред нашим очима, није прекид ни дисконтинуитет, већ, напротив, како примећује Дугин, само „резултанта правца последњих векова, када је човечанство озбиљно поверовало у мит напретка и еволуције. ’H+’ је последњи логичан закључак целе епохе Новог доба, модерне“. Основна идеја модерне била је ослобађање човека од свих његових „несавршености и ограничења“, а „сада смо доспели до прага остварења тог циља“. Сама технологија је постала идеологија која непогрешиво води ка остварењу утопије цивилизације машина, а оно што преостаје је још „само један, последњи корак – прелазак границе људске врсте“ (А. Дугин).
Покушај човека да се „интегрише“ у тај свет унапред је осуђен на неуспех. Односно, он се може интегрисати у њега, али по цену губитка своје људске суштине, по цену да престане да буде човек – односно, по цену смрти човека. „Постчовек“ више није ни биолошко а ни духовно биће, па чак ни аутономна индивидуа о којој је маштало „доба разума“. Он припада уистину подљудском и субиндивидуалном нивоу. То је обећање и утопија трансхуманизма. А утопије се, како нас учи историја, остварују, додуше, не онако како су биле замишљене.
На крају пута За разлику од Кисинџера, који сматра да се „наше време креће у супротном смеру“ од оног који су пре два века зацртали „суштински филозофски увиди“ епохе просветитељства, ширећи се уз помоћ „нових технологија“, преостаје нам да закључимо да је то и даље један те исти смер, један те исти, „историјски процес“, онај који је започео у „веку филозофа“. Управо је просветитељство човечанству обзнанило нову религију: религију разума и прогреса, отварајући епоху владавине свемоћне машине. Уместо да служи Богу, као у средњевековној Европи, човек Запада је одабрао да служи машини. Уместо да подржава и развија „божански елемент у човеку“ (Платон), он се окренуо ка оном што је „само људско“, и још ниже од тога, ка подљудском и демонском.
У говору на Фестивалу Г10 у Амстердаму, Александар Дугин је изрекао следећу мисао: „Мислим да се приближавамо ’тренутку сингуларности’ – то је тренутак када ће неуралним мрежама бити дозвољено да преузму одговорност у сложеној ситуацији. Свирамо исту мелодију, а ако нисмо срећни, не можемо рећи: ’Стани овде’; то није могуће. Требало би да овим путем кренемо испочетка – од прве ноте ове симфоније. И требало би да се упитамо: ко је аутор који је започео овај процес урбанизације, који је створио возове, либерализам, демократију, напредак, ракете, рачунар, нуклеарну синтезу… Ко је стварни аутор? И то је суштина: јер то је била људска одлука, то није био ’природни процес’… И зашто се не запитамо: да ли је ово од почетка прави смер? Да ли је та одлука била исправна?“
У питању је, дакле, људска одлука, можда и сасвим свесна одлука, да се човек одрекне свега људског и прихвати „аксиологију машине“, претварајући самог себе у подљудско и безлично „биће“, у машину.
Футуристичке визије данас описују свет будућности који „равноправно“ настањују људи, трансљуди и постљуди, роботи, киборзи и мутанти као „саставни део друштва“ у коме ће се „новонастали друштвени односи уређивати потпуно новом правном и етичком регулативом“. Једног јутра, упозорава Дугин, могли бисмо се „пробудити са роботима око себе, савршеним пореским обвезницима, који доносе демократске одлуке, шаљу једни другима СМС поруке, од робота до робота…“ Да ли то значи да се, „корак по корак, припремамо за велику замену, да смо већ спремни да се самозаменимо и да будемо замењени“?

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *