Царска је гласила: Треба помоћи

Век од смрти руског императора Николаја Другог и његове породице

Пише Борис Милосављевић

На дипломатске депеше које су преносиле захтеве српске стране за новчану помоћ, достављане регуларним дипломатским путем, цар је записивао „Треба помоћи“

Цар Николај Други (1868–1918) родио се пре сто педесет година, а убијен је са својом породицом и пратњом пре једног века, 1918. Био је син цара Александра Трећег, унук цара Александра Другог, праунук цара Николаја Првог и његовог старијег брата, цара Александра Првог, чија је помоћ обнови српске државе у Карађорђево време добро позната. Цару Николају и царици Александри европски монарси су били блиски рођаци, између осталих, енглески краљ и немачки кајзер.

ДВА РАТА, ТРИ РЕВОЛУЦИЈЕ Данашњем читаоцу није лако да схвати императорско достојанство. Након безбројних револуција у 20. веку, пошто су револуционари могли и лично да искусе револуционарну правду, а многи јасно сагледају како непријатељи једне државе могу успешно да организују пропаганду против законите власти те државе, финансирају сепаратистичке покрете и обојене револуције, а потом одрже и „праведна“ суђења, сада се, с временске дистанце, боље може сагледати против каквих се непријатеља нашао у борби Николај Други.

[restrict]
На престо је ступио 1894. након изненадне смрти свог оца Александра Трећег. Крунисан је у московском Кремљу 1896. За време његове владавине прослављена је 300-годишњица царског дома Романових 1913. Вођена су два рата, руско-јапански и Први светски рат. Догодиле су се три револуције – 1905, и потом фебруарска и октобарска 1917. године. Некада се говорило о народним револуцијама, а данас се више говори о страним факторима, малом проценту људи у поређењу са целином народа и необичним личностима које су их предводиле. Наравно, треба се чувати лаких решења и погрешних аналогија, као што је и покушај да се свали кривица на друштвене елите (генерали, либерали, предузетници) и тако нађе лако (при томе анахроно) објашњење, срачунато на оправдавање наредне, Октобарске револуције као наводне борбе за јединство историјске Русије. Тачно је да је фебруарска, Привремена влада ставила у притвор цара у Царско село, али га је октобарска убила, као што је из идеолошких разлога, принципијелно, убијала руски народ, од свештенства и монаштва, преко дворјанства и официрског кора, генерала, либерала, привредника, универзитетске интелигенције, све редом до кулака, а потом и даље козака, сељака, радника („насиље је бабица историје“). Била је то неразумна, бесмислена сила.

ДУГ ЈЕ СПИСАК ПОМОЋИ Другачији је угао посматрања с временске дистанце. Пре неколико година председник Русије Владимир Путин је на седници председничког Савета за науку и образовање веома оштро говорио о резултатима делатности и идеја вође Октобарске револуције Владимира Лењина, а које су довеле до рушења историјске Русије: „Постављена је атомска бомба под зграду која се зове Русија, и она се потом урушила. Светска револуција нам није требала.“ Путин је више пута износио критике на рачун бољшевика. У јуну 2012. председник је изјавио да је Русија изгубила Први светски рат због владе првих совјетских руководилаца.
Од дана ступања на руски царски престо Николај Други је за Србе био исто што и његови преци – заштитник српског народа, заштитник православља и заштитник свих Словена који се очински стара за српски народ. Србија и Русија нису хтеле рат 1914. године. У Русији су спровођене војне реформе, а Србија је била исцрпљена после балканских ратова. Русија је током јулске кризе пружала дипломатску заштиту Србији, бранећи је од аустроугарске и немачке дипломатије и медијских напада и залагала се за мир. Када је рат избио, средишње питање руске спољне политике било је ослобођење Цариграда. Треба имати у виду да су за Царевину Русију црноморски мореузи имали највећи идеолошки и економски значај. Већ друге године рата разматрана су питања организације руске администрације у Цариграду.
Крајем јула 1914. регент Александар Карађорђевић је, говорећи о великим силама, „пре свега подвукао осећања која инспиришу Русију и милостиво саопштење цара Николаја II да Русија ни у ком случају неће оставити Србију на цедилу“. Русија је пружала помоћ у оружју, војном материјалу, храни и војсци. Дуг је списак ове помоћи. Различитим српским захтевима излазио је у сусрет непосредно цар, како сведоче мемоаристи и како се може видети на основу архивске грађе. Некада је на дипломатске депеше које су преносиле захтеве српске стране за новчану помоћ, достављане регуларним дипломатским путем до министра иностраних послова и потом до цара, записивао „Треба помоћи“.

СВЕ СУ УЧИНИЛИ Када се српска војска, исцрпљена од ратовања након преласка Албаније, нашла на обалама Јадранског мора, беспомоћна и без хране, руска страна је неуморно инсистирала на решавању питања спасавања и помоћи. Регент Александар се обратио цару Николају из Скадра децембра 1915. молбом да „високом интервенцијом“ код савезника утиче да се спасе српска војска. У царевом одговору стоји: „Са осећањем бола ја сам пратио одступање храбре српске војске кроз Албанију и Црну Гору. Изјављујем Вашем Краљевском Височанству моје искрено дивљење пред вештином са којом је она под Вашим руководством одолевала свим тешкоћама путева одбијајући нападе свуда бројно надмоћнијег непријатеља. Сагласно мојим наредбама министар спољних послова више пута је позивао савезнике да предузму мере за осигуравање морског пута у Јадранском мору. Захтеви ови биће обнављани и ја се надам да ће славној војсци Вашег Височанства бити дата могућност да напусти Сан Ђовани ди Медуа. Ја верујем тврдо да ће се она ускоро опоравити од преживљених тешкоћа и поново узети учешћа у борби са општим непријатељем. Победа над њим, а васкрс Велике Србије биће Вама и братском српском народу утеха за све што сте проживели.“ Генерал Војин Максимовић, професор Војне академије, с правом указује у тексту објављеном 1930. на то да је Русија Николаја Другог остала верна изјави Александра Првог, датој 1813, да он неће препустити Србију вољи судбине. Николај Други говори истим језиком као његов предак Александар Први када је писао Карађорђу: „Љубазни брате, Ђорђе Петровићу, мени је јако жао што је Русија принуђена да напусти Србију и да сву своју снагу употреби против Бонапарте, да би се спасла. Дај Боже да се Русија спаси и опорави. Она неће оставити Србију, која ће можда и пострадати док чека; Русија ће је спасти и начинити је још већом него што је била.“ Пуковник, касније генерал Миливоје Николајевић, војни изасланик у Лондону у време Првог светског рата, наглашава да је на француске активности много утицала енергична интервенција цара Николаја, о чему сведочи и извештај српског министарства иностраних послова Врховној команди: „Цару и руској влади … познате су наше муке до најмањих ситница. Цар осећа наше болове и лично наређује да би спасао нашу војску. Нема дана да он, његов начелник штаба врховне команде, или Сазанов не телеграфишу Савезницима о томе. Све су учинили…“

НОВА ВЛАСТ НИЈЕ РУСКА Цар Николај је послао телеграме да је неопходно помоћи српској војсци да се превезе на Крф британском краљу Џорџу Петом, свом брату од тетке (деда им је био дански краљ Кристијан Девети), и председнику Француске Поенкареу, на које су они ускоро позитивно одговорили.
Царевина Русија је била верни савезник Србији до свог пада 1917. године. Нестанком Русије са историјске сцене, нестаје и главни покровитељ и ослонац Србије. Цар Николај Други био је заштитник који је учинио све у својој моћи да се помогне Србији и српском народу. С друге стране, совјетска влада потписала је Брестлитовски мировни уговор, предајући Немачкој и Централним силама велика пространства руске државе, пре свега Малорусије (Украјине). То се догодило марта 1918. године. Немачке дивизије пребачене су са Источног фронта на друге фронтове. Пробој Солунског фронта и ослобођење Србије стално су одлагани. Нова власт у Русији више није била руска власт. Њима није било до државе и нације, па ни до старих савезника, већ до познатих идеолошких и практичних циљева (глобалне интернационалне светске револуције). Цар Николај је био пријатељ Срба, што нису били ни Лењин, ни Троцки, нити Стаљин. Цар, престолонаследник и цела царска породица мученички су страдали 17. јула 1918. године. „Мученик је ових дана пао од хица злочинаца изабраних од анархије да му чувају живот“, писале су службене Српске новине. У српској цркви Светог Николе на Крфу одржан је парастос „великом пријатељу српског народа цару Николају, који је трагичном смрћу завршио свој мученички живот“. Служио је митрополит, будући патријарх Димитрије. Присуствовали су министри, посланици, официри, чиновници, грађани и војници. Савременици сведоче да је Никола Пашић неговао култ цара Николаја, који му је 1914. године рекао: „За Србију ћемо све урадити.“ На исти дан, 17. јул, 1946. године убијен је и генерал Дража Михаиловић. Совјетски Савез није био Русија. Након револуције и цареве смрти Срби су остали без Русије током свих преосталих деценија двадесетог века. Цар Николај и царска породица су канонизовани као мученици православне цркве убијени од безбожника.

РЕЧ О ЦАРУ

Поводом стогодишњице смрти цара Николаја Другог и царске породице у Ректорату Универзитета у Београду, Капетан Мишином здању, одржан је скуп на којем су се присутнима обратили ректор Универзитета проф. др Иванка Поповић, архимандрит Михаило Биковић и др Борис Милосављевић из Балканолошког института САНУ.

Архимандрит Михаило је говорио и о мученичком страдању царске породице, цара, царице, царевића, великих кнегиња и њихове пратње, као и незапамћеном изливу зла које се пројавило у овом убиству. Од тада је руски трон остао упражњен, а Богородица је, као што се види на икони Богородице Державне, преузела на себе царске инсигније. Професор др Зоран Мирковић са Правног факултета у Београду истакао је значај руске помоћи Србији за време Првог светског рата, и добро познату заштиту коју је пружао руски цар Николај Други. Нагласио је да су након рата и револуције многе избеглице из Русије дошле у нашу земљу, као и да су руски емигрант који су били професори Универзитета у Београду дали велики допринос. Милосављевић је говорио о српско-руским односима у 19. веку и почетком 20. столећа и указао на велики утицај који је имала Русија за развој српске државе, и истакао њену помоћ у ослобађању неослобођених делова српског народа. Указао је да се из архивске грађе може сагледати колико је велика била брига и помоћ цара Николаја Србији и српском народу. Нестанак Русије 1917. године оставио је велике последице на даљу историју српског народа. 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *