Влажни сни једног доцента

Зашто нам неки желе политичку судбину послератне Немачке и зашто се стално праве паралеле с пропалом нацистичком државом чак и када су они који их праве свесни погрешности тих аналогија? Такав став није имао ни Милан Недић. Он је окупацију прихватио као нужно зло, а они је призивају као највеће добро

Има у Новом Саду један социолог што ради као доцент на Филозофском факултету. У слободно време воли да сањари и да о својим влажним сновима посредством једног београдског дневника информише ширу јавност (мада је тираж тих новина неправедно мали). Пре нешто више од годину дана тај младић је налетео на информације о малој етничкој заједници у Кини које су му распалиле машту још оптерећену пубертетским опсесијама. Укратко, читајући о чарима живота припадника народа Мосуо, код којих девојчица чим уђе у пубертет добија своју спаваћу собу која може да се посећује како се коме ћефне, али мора да се напусти пре зоре, и који не знају за појам породице, моногамије и остале норме до којих затуцани Срби још држе, Алексеј Кишјухас је помислио да би у таквом друштву и за њега било некаквих шанси. Расписао се Кишјухас, руке му саме лете, о рају у којем нема „попова и политичара који дробе о ’породичним вредностима’ по сопственом или конзервативном узусу“. И не само то! Тамо се и странци, како пише Кишјухас, „по три-четири дана преврћу у кревету са женама ових људи“. Савршен модел за Србију по Кишјухасу употпуњује чињеница да у том свету „зреле полне аутономије и друштвених слобода“ мушкарци нису дискриминисани, него је „управо супротно“. Како је написао, мушкарци су тамо „релативно равноправни припадници заједнице“.
[restrict]

Није сад овде битно што је врсни социолог случајно оценио да ако је неко „релативно равноправан“, значи да није дискриминисан и тиме се (ваљда) замерио геј, феминистичкој и свакој другој мањинској заједници која се бори за своја права. Битно је шта то фасцинира једног доцента на Филозофском факултету, социолога који претендује да нам држи животне лекције. Ако вас прецизније занима како изгледају маштарије прецвалог пубертета, потражите текст „Кад жене владају“, а ми ћемо се овде бавити једним другим његовим влажним сном. Новијим и опаснијим по нашу државу.

У најновијој посланици под насловом „Србија и Алзас“, Кишјухас машта о томе како би лепо било када би модерна Србија била као Немачка 1964. где би било незамисливо да се неонацисти предвођени некадашњим званичницима Трећег рајха окупе и уз повике да је „француски Алзас ’срце Немачке’“ прекину фестивал алзашке културе под називом „Амели, добар дан“. Признајући (чини се форме ради) да је историјска аналогија између Србије и нацистичке Немачке „натегнута и претерана“, Кишјухас наводи да „ОВК није била француски покрет отпора“, нити је „Милошевић-Шешељев режим (…) одистински био ’национал-социјалистички’“, али да „сличности постоје“. „Та аналогија ипак проговара много тога о карактеру наших послератних друштава“, наводи Кишјухас оцењујући да би требало да будемо „нормализовани“ као што је то ономад била Немачка. Ми бисмо рекли да та аналогија ипак проговара много и о његовом карактеру. Занемаримо што он Косово не види као независну државу, него као Алзас, који је део већег ентитета. Важније је што је за „нормализацију“ Немачке какву жели и Србији било потребно више деценија бруталне окупације започете прогоном етничких Немаца са простора на којим су вековима живели. По тој аналогији, с обзиром на то да су Срби већ добрано протерани, преостаје само брутална окупација. У случају да страна војска и управа не би били довољно брутални да нас просветле и преваспитају, на сцену би морали да ступе домаћи екстремисти у виду неке, како он то каже, „Иницијативе младих“. Али авај! Постојеће организације, нажалост, нису попут немачке „Фракције Црвене армије“ која је, како пише овај аутор, кад је требало, „кренула да терорише, пљачка и убија унаоколо“. Да ли би ико нормалан Србији пожелео терор који би однео 34 жртве (међу којима су бројне „секундарне“, ненамерне) и скоро три стотине бомбашких напада? Разумемо да ово може једном пубертетлији да делује романтично и привлачно, али је за једног социолога и доцента на факултету, ипак, мало неозбиљно.

Кишјухас у овоме, међутим, превиђа једну важну ствар. За разлику од немачких екстремиста из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века који су устали против остатака нацистичког режима (задржао је полуге власти управо захваљујући опортунизму окупатора пошто је проценио да могу бити корисни у борби против „црвене куге“) и капитализма, наши грађанисти попут „Иницијативе младих“ пре су колаборационисти (потенцијалног) окупатора и присталице либералног капитализма. Кишјухаса бисмо, такође, подсетили и на чињеницу да је једини преживели из „прве генерације“ „Фракције црвене армије“ Хорст Малер по изласку из затвора наставио своје „антидржавно деловање“, али овога пута као неонациста који је од 2003. у више наврата осуђиван због негирања Холокауста и говора мржње на укупно 12 година затвора. Када бисмо били злонамерни, и ми бисмо могли да направимо аналогију а ла Кишјухас уз ограду да он није Малер. Уместо тога, само ћемо указати да има примера да се од марксисте-лењинисте лако може постати неонациста, посебно када постоји већ установљена склоност ка друштвеном уређењу у којем су неки „релативно равноправни“.    

[/restrict]