Усиљени марш маргиналаца

ПОВОДОМ САВЕТОВАЊА „ВОЈВОДИНА И СРБИЈА СТО ГОДИНА ПОСЛЕ 1918-2018”

У овом моменту војвођански сепаратизам нема никакву политичку снагу и он ће, без евентуалног спољњег импулса бити осуђен да тавори на маргини српске политике, без икаквог значајног утицаја

Пише Саша Адамовић

Војвођански сепаратизам се, у овом тренутку, налази на свом историјском минимуму. Можда се из Београда то и не види најбоље. Чињенице су, међутим, тврдоглаве. Лига социјалдемократа Војводине Ненада Чанка, дуго година најважнија војвођанска сепаратистичка странка, на власти од 5. октобра у коалицији са Демократском странком, на последњим покрајинским изборима доживела је дебакл. Више од 20 година, онај део бирачког тела који је подржавао идеју сепаратизма, веровао је да су Ненад Чанак и његова странка она опција која би могла, у спрези са Западом, да се избори за независност Војводине током процеса распада Југославије. Како су године пролазиле, а до реализације те идеје није долазило, дошло је до великог разочарања међу присталицама политике Ненада Чанка. Војвођански избори су такве тенденције јасно показали. Убедљиву победу однела је Српска напредна странка и за Лигу више није могло бити места у новој владајућој коалицији. Дефанзива сепаратиста у покрајинском парламенту показује да грађани не мисле да је положај Војводине један од горућих проблема.

ВОЈВОЂАНСКИ КЛУБ Са друге стране, у Војводини постоје и неке друге минорне странке или невладине организације, попут Војвођанске партије или Војвођанског клуба, које заговарају сепаратизам у односу на Србију и желе да ускоче на место Ненада Чанка и ЛСВ-а, али су оне у овом тренутку прилично маргиналне, имају мали број присталица, а у јавности се повремено појављују екстремним изјавама или организацијом скупова попут недавног „саветовања“ о односима Војводине и Србије поводом стогодишњице Присаједињења (прошлог четвртка, наиме, у организацији Војвођанског клуба одржано је Саветовање „Војводина и Србија – 100 година после (1918-2018)“, на коме су изнете уобичајене тврдње о неравноправном положају Војводине у Србији и несрпском карактеру Војводине, и затражено преиспитивање одлуке о њеном присаједињењу Србији). „Саветовала“ су се добро позната лица из овог миљеа: Живан Берисављевић, Драган Веселинов, Слободан Бељански, Димитрије Боаров… сви одавно без икаквог политичког утицаја.

СЕПАРАТИЗАМ БЕЗ БУДУЋНОСТИ Последњи случај, покушај Каталоније да се отцепи од Шпаније, требало је да буде ветар у леђа и војвођанским сепаратистима. Међутим, одлучна реакција шпанске владе и Европске уније у супротстављању каталонском сепаратизму брзо је охладила и домаће усијане сепаратистичке главе. У овом моменту војвођански сепаратизам нема никакву политичку снагу и он ће, без евентуалног спољног импулса, бити осуђен да тавори на маргини српске политике, без икаквог значајног утицаја.

Стабилној ситуацији у Војводини много доприносе и одлични српско-мађарски односи као и добро функционисање владајуће коалиције, коју чине СНС, СПС и Савез војвођанских Мађара.

Војвођански сепаратизам није дубоко историјски утемељен. Његова основа је политика Комунистичке партије Југославије и Устав СФРЈ из 1974. године. Са историјског гледишта, није могуће поистовећивати Војводину као идеју државности српског народа у Хабзбуршкој монархији и комунистичку Војводину, са потпуно другачијим политичким смислом од претходног. 

Војвођански сепаратизам нема светлу будућност. Свет у коме живимо се у последњих неколико година радикално мења и снаге које би споља могле да подстакну војвођански сепаратизам губе утицај. Такође, више не постоји расположење других странака да улазе у сарадњу са сепаратистима, онако како је то било од 5. октобра. Сепаратистички покрет у Војводини тавориће на политичкој маргини без озбиљног утицаја и упоришта у јавном мњењу не само Војводине већ и Србије, осим у београдском кругу двојке, како је одувек било.