ШТА ЗА СЛОВЕНЕ ЗНАЧИ УНИЈА

Многобројни православци, на Балкану и шире, када би остајали без државне заштите православних владара, налазили су се пред принудним избором да се потчине папи. На мисионарском удару римокатолика нашло се руско православно становништво у Белорусији и Украјини, Србији итд., што је допринело да данас у свету унијата има између десет и тринаест милиона. У ово се не убрајају унијати који су прешли у римокатоличанство (њихов број је далеко већи), јер им је унија била само успутна станица. Неки подаци говоре да је таквих много више него самих унијата

Шта је, дакле, унија? „Нешто неискрено, подмукло, измишљено, ништа – ни ово ни оно“, одговорио је свештеник Алексеј Хотејев у чланку написаном на ову тему за руски портал fondsk.ru. Унија (од латинског unio, јединство) у историји и науци почиње да бива предмет интересовања од Велике шизме или Раскола, 1054. године, којим се хришћанство поделило на православље и римокатолицизам. Моћнија страна, и тада и сада, јесте римокатоличка, и она је одмах организовала покрет за потчињавање православних Риму, тј. папи. Покрет за уједињење хришћана инициран римокатоличком идеологијом у науци је добио име унија, унијатство, односно унијатска црква, којом су се означавали православни хришћани који су потпали под власт папе. „Енциклопедија живих религија“ под појмом унијатске цркве подразумева источне (православне – З. М.) цркве, које проповедају учења, укључујући и филиокве, Римокатоличке цркве, прихватају папски примат и у заједници су са Римом.

Према нашим хроничарима, када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана, а Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са Римокатоличком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт папе. Васељенски патријарх из Цариграда је подлегао том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године.
На сабор су дошли сви православни патријарси, чак и руски. Сви осим српског. Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић рекао је српском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.

Те 1439. године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви осим српског (и Светог Марка Ефеског). Сазнавши да се Србија супротставила моћном Ватикану, руски велики кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији. Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, васељенски патријарх морао је да се повуче. Ватикан то Србима никад није опростио. Вековима је римокатолицима у срце усађивао мржњу према Србима, али и Русима, међу којима су, углавном преко Пољака, односно Аустроугарске, развили унијатску пропаганду…
[restrict]

КАКВО ДРВО, ТАКАВ И ПЛОД Из унија родиле су се и унијатске, гркокатоличке, цркве међу којима су албанска, бугарска, грчка, итало-албанска, Гркокатоличка црква у Хрватској и Србији, мађарска, македонска, мелкитска гркокатоличка црква (Блиски исток, са седиштем у Дамаску), румунска, русинска (делује у Србији, а седиште је Новом Саду), словачка и украјинска (све са сопственом јерархијом). Без властите јерархије (још нису дејствујуће) су белоруска, руска и Гркокатоличка црква у Црној Гори. Званични римокатолички назив за унијате је „гркокатолици“ или „католици источног обреда“.

Према неким римокатоличким изворима унија започиње свој живот 1198. године, за време крсташких ратова, када је дошло до уније монофизита Јермена са Римокатоличком црквом. После тога било је мањих и већих покушаја, са променљивим резултатима…

Ако се покуша сабрати о колико се верника ради, види се да је реч о милионима, јер само Украјинска гркокатоличка црква има више од четири милиона верника. Ако се покуша приказати какве политичке последице је произвела унија, онда такође долазимо до невероватних сазнања која сведоче о промени идентитета унијата и формирања нових политичких нација. Питање и област уније је, дакле, недовољно истражено и захтева нове посленике за осветљавање судбине поримокатоличених и похрваћених Срба, односно Руса, Словака, Русина… Међутим, када се сабере учинак ове политике унијаћења, резултати су прилично трауматични за православне…

Међу верницима унија је дочекивана са неповерењем, јер зашто стварати нову цркву (унијатску) кад је стара добра и води порекло од самих апостола. Управо је тако дочекана и најтрагичнија унија на територији Белорусије и Малорусије (Украјине) Бретска унија (1596), чије последице нису залечене ни данас. Тако је дочекана и унија у Ердељском Београду, где је најпре језуита Ладислав Барњаи, у име Римокатоличке цркве, повео преговоре о унији с Римом са митрополитом ердељског Београда (Алба Јулије) Теофилом Серемијем (митрополит 1692–1697) који је био потпуно решен да напусти јединство православне цркве. Митрополит Теофил је у том циљу сазвао сабор Митрополије 1697. године. Након његове смрти, нови кандидат за митрополита Атанасије Ангел је морао, приликом рукоположења у Цариграду, да се закуне да неће прихватити унију. Атанасије Ангел је био син православног свештеника из Бобјајне (данас у области Хундедоара). Међутим, чим је приспео у Ердељски Београд, показало се да не мари за заклетву. Услови за спровођење уније остварени су када су јерарси на територији Хабзбуршке монархије званично прихватили унију с Римом на новом сабору у Ердељском Београду 1698. године на челу с Атанасијем Ангелом (умро1713), a затим је 1700. унију с Римом на сабору прихватила и остала православна ердељска јерархија. Сви сачувани документи овог сабора су на словенском језику. Након уније, припадници поунијаћеног народа признати су за посебну политичку нацију под именом Власи, иако су углавном били Срби а њихова гркокатоличка митрополија у хабзбуршком поретку је стекла виши ранг: именована је Архиепископијом Алба Јулије и Фагараша. Међу овим унијатима језуити формирају Школу Ардељана, за мисионарење по Влашкој и Молдавији и који су за ту сврху латинизације становника осмислили румунизам и Румуне као нову нацију, која је после велике борбе остала православна, али са промењеним (политичким) идентитетом.

Исту политику Римокатоличка црква је водила и на територији Речи Пасполите (пољ. Rzeczpospolita) – федерације Краљевства Пољског и Великог књажевства Литванског која се појавила после Љублинске уније 1569. године. Простирала се на територијама Пољске, Украјине, Белорусије и Литваније. Потчињавање православних папи званична политика Речи Пасполите представљала је као „обнову јединства са Светом столицом“, тј. повратак почецима хришћанске историје, а поунијаћеном народу наметан је нови политички идентитет или су се верници претапали у Пољаке. У објављеној краљевској грамати 1956. године којом се потврђују одлуке Бретског црквеног сабора написано је следеће: „И тако цркву и веру грчко-руску смо ујединили са жупама и вером римском, према речи Божијој и постали један Божији народ.“ Другим речима, унијати су се улили у римокатолицизам, где ће исповедати „веру римску“.

Приликом потписивања уније западноруски епископи (Белорусија се до Октобарске револуције називала Западна Русија) положили су заклетву папи уз прихватања филиоквеа и других догматских учења, као и првенство папе као „намесника Христа на земљи“ и главе источне цркве. Такође, у заклетви стоји да у другим верама, осим римокатолицизму, нема спасења. Папа је унијатима дозволио источну литургију, тј. обреде „који нису у супротности са учењем римске вере и нису у супротности са заједништвом са Римском црквом“. Но, тумачење шта није или јесте у супротности давао је Рим.

УНИЈАЋЕЊЕ СРБА И Срби су били изложени унијатској политици, како пре губљења својих средњовековних држава (Србије и Босне), тако и после потпадања под турску окупацију. Историја унијатства међу Србима није довољно истражена. Срби, а посебно православни интелектуалци, нису радо отварали ово питање, а и када су то чинили, указивали су на успешне отпоре унији, али не и на поразе. Овоме доприноси и недостатак писане грађе, што дозвољава изношења различитих претпоставки, али које немају утемељење у изворима. У сваком случају две веће уније су оставиле трага у српској свести – Марчанска унија (1611.) и Унија у Жумберку (1777). Ове уније оставиле су трага у црквеном и националном памћењу православних Срба због бруталности која је испољена од стране римокатолика за време унијаћења православних Срба споменутих крајева (сви православни Срби који нису прихватили Марчанску унију затворени су у манастир и запаљени). Интересантно је да колективни и појединачни прелази на католичанство нису посебно истраживани са српске стране, иако број покатоличених Срба није безначајан.

Према плану папе Лава XIII и његових сарадника, посебну кадровску улогу добијају унијати Украјинци (Рутени) и римокатолички Хрвати, „као једини природни мост према Балкану и према Русији“. Поред тога предузет је и низ других мера, основан је и Илирски завод Светог Јеронима у Риму, Комисија за Оријентални институт свети Ћирило и Методије итд. План садржи одбијање православних Словена од Русије која их жели привући и удаљити од Запада. На Балкану папа је извршио низ организацијских припрема за нови напредак у  потчињавању православних Срба. Све је почело црквеном реорганизацијом. Папа је још 1852. године издвојио Загребачку бискупију из Мађарске цркве у посебну надбискупију са циљем да Загреб постане политички центар за Јужне Словене, да се у политичком смислу уздигне као надбискупијски центар и хрватски политички и културни центар, да се нови верски, политички и културни центар мора очисти од Срба и постати чист римокатолички, хрватски центар.

Посао је требало да уради Штросмајер и од Загреба, који је био неугледна варошица, створи град: универзитет, библиотеку, академију наука, позориште итд. То је и остварио.

Осим тога за Србе је постављена нова замка у БиХ. Папа је желео да се у складу са новом унијатском политиком на Балкану створи нова црквена организација у БиХ коју је 1878. године окупирала Аустроугарска. Да би план функционисао, требало је нову надбискупију, тј. нову црквену организацију у БиХ потчинити Загребу, тј. Хрватима. У том се духу залагао и Штросмајер који је сматрао да „нова црквена организација треба да буде у функцији оснаживања хрватско-славонске црквене покрајине чији је Загреб центар јединства и снаге и коме би морала припадати читава црква Јужних Славена“. У то време још није постојала Велика Хрватска и није асимиловала у своје име самосталне покрајине са својим парламентом, културом, традицијом и становништвом које је било све само не хрватско, Славонију и Далмацију. „Представљајући загребачку надбискупију као средишњу тачку будућег црквеног сједињења, Штросмајер је устврдио да је преко потребно ојачати утицај загребачког надбискупа, који има само три суфрагана, на тај начин да му се доделе нове суфраганске бискупије. Међу њима налазиле би се и новоуспостављене босанскохерцеговачке бискупије. Такво решење Штросмајер је сматрао корисним и за Цркву у Хрватској, и за Цркву у БиХ, и за сјединитељске планове Свете Столице, јер би се његовим спровођењем хрватско-славонска хијерархија оснажила за промицање уније православних хришћана на Балкану са Светом столицом, а бискупи у Босни и Херцеговини, који ће деловати међу већинским православним становништвом, учинило довољно снажним да пруже ефикасан отпор пропаганди бројнијег православног епископата.“

После овога уследило је спровођење папиног плана. Срби су нестали из Загреба, а сам Загреб је претворен у моћан римокатолички верско-политички центар. Поунијаћени Срби су, углавном, покатоличени и похрваћени (Хрватска, Славонија, Далмација, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија). Мало Срба остало је у унији, али им је Католичка црква потпуно избрисала националну свест, свела на непрепознатљиву културну заједницу. Нова црквена организација у БиХ потчињена је загребачком надбискупу итд. Описана политика спровођена је и у Првом светском рату, Краљевини Југославији, Другом светском рату, последњих деценија XX века и у ратовима који су избијали на антисрпској основи (Словенија, Хрватска, БиХ), а спроводи се и данас.

Прича о унији је настављена и после политичког осамостаљења Хрвата и Велике Хрватске. Ова млада држава подстакнута из Ватикана изражава територијалне и народне претензије на следеће српске покрајине: БиХ, Срем и Војводину, Црну Гору, али и на централну Србију. У Ватикану је правило да се црквена организација покрајинске цркве поклапа са државном организацијом (државним границама). Када су Срби у питању, то није случај. Београдска надбискупија обухвата границе предкумановске Србије. Уз то за Србију је 2003. године папа Јован Павле II основао и унијатски егзархат, тако да питање уније и питање одузимања дела државне и националне територије за Србе поново постаје актуелно. Наравно, ово не тврдимо само због оснивања егзархата за Србију већ и због ванредно снажне мисионарске активности Римске цркве у Црној Гори и Босни и Херцеговини. У Црној Гори се развија римокатоличка мисионарска идеологија, снажно подупрта кадровски, финансијски и политички од стране Рима, „Цркве у Хрвата“, те полујавним римокатоличким организацијама. Том мисионарском идеологијом се Црногорци проглашавају Црвеним Хрватима и римокатолицима које је Свети Сава Немањић насилно посрбио и превео на православље, те сада је дошло време да се врате својој „изворној“ вери и „нацији“. У БиХ Римска црква ради на укидању Републике Српске као препреке за њен несметан мисионарски рад, проглашава Босну и Херцеговину својим наслеђем итд.

Можемо, дакле, закључити да се план папе Лава XIII и Римокатоличке цркве и данас спроводи, да се Хрватска непрестано шири, а Србија смањује. Загреб постаје политички центар, а Београд се маргинализује. Загребу се приписује значај културног центра, Београду културне провинције. Западна, римокатоличка култура се фаворизује у Србији, а властита уназађује…

Српска наука начинила је низ превида и пропуста на тему узрока који су довели до верске конверзације, а нису осмислили ни заштиту од наставка унијаћења Срба. Други пропуст српских истраживача јесте неизучавање даље судбине Срба који су примили унију и који су у већини, потом, постали „пунокрвни“ римокатолици, а по народности Хрвати, који су, узгред речено, предњачили у изражавању мржње према православљу и према Србима. Осим овог пропуста, запажа се и један нов – систематско избацивање из уџбеника и наставних планова аутора (и њихових радова) који су истраживали овај проблем (Дучић, Црњански, Лазо М. Костић…).

ПОВРАТАК ВЕРИ У БЕЛОРУСИЈИ И УКРАЈИНИ Но да је могуће борити се против унијатсва, показује пример Белорусије. Некада је становништво Белорусије у већини било унијатско (75 посто), а данас нема ниједан проценат. Такође, у Украјини се већи део поунијаћених православаца вратио православљу, али је и приличан број о(п)стао у новој вери (данас их према проценама има између три и пет милиона).

Унијаћење Руса започето је Бретском црквеном унијом, која је настала после одлуке епископа Кијевске митрополије да са митрополитом Михаилом Рогозом прими римокатоличку веру и призна папу, уз, у прелазном периоду, очување православне литургије и црквенословенског језика. Акт о присаједињењу Римокатоличкој цркви потписан је у Риму 23. децембра 1595. и потом потврђен 9. октобра 1596. на унијатском сабору у Бресту (истовремено егзарх Кијевске патријаршије Никофор, двојица епископа кијевске митрополије и кнез Константин Острожски одбили су да признају унију, предајући вероодступнике анатеми). Ипак, унијатство се међу Русима ширило. Године 1700. унијатима се присаједињује Лавовска епархија, а 1702. Лицка, так онда су све православне епархије у Речи Пасполити постале унијатске.

Руска православна црква и руска држава заједно су се борили да поврате вернике у окриље православне цркве. Ликвидација уније почела је крајем XVIII века припајањем десне обале Малорусије (Украјине) и Белорусије (Западне Русије) Русији 12. фебруара 1839. када се на црквеном сабору у Полоцку више од 1.600 парохија са 1,6 милиона људи изјаснило за припајање Руској цркви. На следећем сабору, одржаном 11. маја 1875, још 236 парохија се вратило у православље са 234.000 становника, а процес је настављен и после ових сабора.

Главна улога и ликвидацији уније на територији Белорусије припала је митрополиту Јосифу Семашку, коме се 2018. навршава 220 година од рођења (25. 12. 1708, Кијевска губернија) и 150 година од смрти. У Белоруском егзархату Руске православне цркве 2018. јесте година сећања на митрополита Јосифа.

Потиче из бојарске породице, познате још у XV веку. Јосифов отац је био племић без великог богатства који је 1811. постао унијатски свештеник, иако у округу није било унијатске цркве, јер се становништво краја између 1795/1796. вратило у православље. Јосиф је 1809. примљен на богословију при Универзитету у Виљну, где су се по правилу школовали будући бискупи и унијатски епископи.

По завршетку студија рукоположен је 26. децембра 1820. од стране унијатског епископа Јакова Мартусевича. Две године касније постављен је у унијатску заједницу Санкт Петербурга. Семашко се борио за права унијата, али се постепено разочарао у римокатолицизам и у идеју уније. Године 1827. Семашко без обзира на перспективе у унијатској цркви доноси одлуку да се врати у православље, прими монашки постриг и ступи у лавру Александра Невског. Исто године, почетком новембра Семашко у Одељену духовних послова руске владе Г. И. Каратевском предлаже решавање питања унијатске цркве (документ под називом „О положају у Русији унијатске цркве и методама повратка у сферу православне цркве“). У документу је тачно описана природа унијатства у Речи Пасполити и зашто је она штетна за Русе и руску државу.

Унија се задржала само на територији које су остале ван власти Руске империје, односно у Пољској и Аустроугарској. Када је и Западна Малорусија (Украјина) доспела под власт СССР-а, унијатска црква је забрањена у марту 1946. Унијатска Украјинска гркокатоличка црква је обновљена 1990. године и од тада неометано показује своје антиправославно лице. Унијати су постали ватрени Украјинци, негирајући да су икада били Руси. Такође, носиоци су екстремне русофобије и православофобије.

Бретска и Ужгордска унија у савременој науци се оцењују као „духовна трагедија“ Западне Русије, односно поунијаћених Словена. Трагедија је спроведена класичном обманом и насиљем, о чему постоје мноштво сведочења, што дискредитује Римокатоличку цркве, не само у политичком већ у моралном смислу, јер отвара питања да ли се „свети послови“ могу остваривати нечасним и насилним методама.

Крајем 80-их година прошлог века у Белорусији су почеле да се обнављају унијатске парохије. Прва је регистрована у Минску 1990, а њихов број сада износи 13. Да је обнова унијатства политички пројекат и мисија Рима сведочи то да у тим парохијама нема верника, ни свештеника. Више је то световни покушај да се Белорусима унијатство наметне као национална особеност. Другим речима, у пропаганди унијата главни стереотип је да Белорус мора бити унијата.             

 

[/restrict]