Срби и југословенска идеја

У рукама Беча, са средиштем у Загребу, југословенска идеја била је средство покоравања Срба и продора хабзбурговаца ка југоистоку; у рукама Београда, она је могла да разбије Хабзбуршко царство и помогне остварење идеје ослобођења и уједињења српског народа

Београдска издавачка кућа „Катена мунди“ недавно је објавила књигу Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије. Двотомни зборник радова најеминентнијих домаћих аутора издавачки је подухват који је јавност већ оценила као догађај од важности за српску културу и историографију. Издавач напомиње да је ово дело рађено „са дубоким пијететом према милионским жртвама које је наш народ положио у стварању и одбрани југословенске заједнице, уз истовремено уважавање потребе за сагледавањем и преиспитивањем модерне српске политике, за откривањем и апострофирањем константи које је одређују, како у претходних сто година, тако и данас“.
Печат из Зборника, у неколико наставака, објављује део текстова чији су аутори врхунска пера српске науке и друштвене теорије.

Почевши од средине 18. века, како примећује Питер Берк, нација се одређује као, пре свега, језичка заједница. То су тврдили водећи европски и, нарочито, немачки писци 18. и 19. века, жељни да превазиђу древне верске поделе и мржње, какви су били Јохан Готфрид Хердер, Јохан Готлиб Фихте, Фридрих Шлегел. У духу просветитељске тежње за поправљањем положаја најширих слојева, али и романтичарске жеље за изворношћу и аутентичношћу, за књижевни стандард и за главно упориште националне свести, узимао се народни језик.

Порекло југословенске идеје

Од преломног доба Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, и српска национална идеологија се, од верске припадности, окреће ка народном језику. Био је то почетак напуштања модела „заветне нације“, као морално-историјске заједнице култа, предања и сећања. У томе је пресудан био утицај немачке културе, кроз реформе Марије Терезије којима је, како је то убедљиво показао Мита Костић, културна оријентација Срба усмерена према средњоевропским узорима, кроз Доситејева животна искуства, или кроз савете Вуковог пријатеља Јернеја Копитара. Слично немачком обрасцу, Доситејева и Вукова секуларна национална реторика била је срачуната на превазилажење древних мржњи и сукоба, и на обједињавање „Срба три вере“ који су, како је Доситеј писао, живели између Дунава и Јадрана. У Писму Харалампију, насталом у Лајпцигу 1783, он је тврдио да су „славеносерпским језиком“ говорили „житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кроме мужâ), славонијски, сремски, бачки и банатски“. Њима је сада требало дати заједнички књижевни језик. Распростирање српског језика на сличан начин је описао и Вук Караџић. Доситеј и Вук писали су о области штокавског наречја. Да је штокавски био српско наречје, чакавски хрватско, а кајкавски хрватско или словеначко, тврдили су водећи слависти тога доба, Јозеф Добровски, Јернеј Копитар, Павле Шафарик.
Тренутак у коме су Људевит Гај и Илирски покрет усвојили штокавско наречје јекавског изговора за књижевну норму (1836) имао је пресудан значај за потоње српско-хрватске односе и југословенску идеју. У том тренутку су, у име Илирског покрета, а потом у име хрватске идеје, отворена врата за утицај кајкавског Загреба на штокавце Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине. Кључну улогу у томе је одиграла подршка римокатоличке цркве и Аустро-Угарске.

[restrict]
Ватикан је, наиме, још од доба противреформације, ширећи римокатоличку веру међу источним „шизматицима“, наглашавао словенску димензију српске историје. Тој традицији припадала су дела Мавра Орбинија и Андрије Змајевића. У њеним оквирима у Русији се кретао Јурај Крижанић. Објављени су извештаји Јернеја Копитара кнезу Метерниху и грофу Седлницком, о његовом раду, преко Вука, на приближавању шизматичких Срба католичким Хрватима и одвајању од Руса. Традицији либералног католицизма припадао је, како је показао Милорад Екмечић, и Илирски покрет. Римокатолички и хрватски прозелитизам је, како је утврдио Василије Крестић, био у основи политичких идеја једног од главних јунака југословенског покрета у 19. веку, ђаковачког бискупа Јосипа Јураја Штросмајера.
До краја 19. века објављивањем правописа, граматика и речника Ивана Броза, Томислава Маретића и Фрање Ивековића између 1892. и 1901, Загреб је сасвим усвојио и кодификовао употребу Вуковог штокавског наречја јекавског изговора, док се Београд и даље колебао између јекавског и екавског. Срби су и у добу Орбинија и Змајевића своју историју упорно почињали Светим Савом и Светим Симеоном, уместо заједничким словенским владарима нејасног имена и порекла; у времену Гаја одбијали су да своје српско име замене илирским. Вук је поздравио Гајево усвајање српског наречја, рачунајући на обнову и ширење српског имена у католичким, штокавским земљама. Првобитно задовољство Срба временом ће, међутим, заменити огорчење. Службени језик у Хрватској више није називан „илирским“, него „југославенским“ (одлуком Сабора из 1861), „хрватским или српским“ (1867) и коначно „хрватским“, у тексту Хрватско-угарске нагодбе (1868). Хрватске политичке партије тада су се, по угледу на Мађаре, позивале на „хрватско државно право“, по коме на територији Хрватске није било других „политичких народа“ осим Хрвата. Мађари су, на тај начин, у добу између нагодбе са Аустријом 1867. и избијања рата 1914, успешно асимиловали своје мањине. Србима у Хрватској и Славонији, а потом и у развојаченој Крајини, запретила је опасност да, после имена језика, изгубе и право на национално име.
Коначно ће Обзор, лист Народне странке бискупа Штросмајера и каноника Фрање Рачког, после уласка Аустро-Угарске у Босну и Херцеговину (1878), јекавске крајеве назвати хрватским земљама, а екавске српским. Хабзбуршке власти ће и ту играти ујединитељску улогу, наметањем босанског идентитета, не би ли се потиснула српска национална идеја и, како је утврдио Томислав Краљачић, олакшало постепено превођење православних и муслимана у римокатолицизам. Некрунисани краљ Босне и Херцеговине, Бењамин Калај, када буде одустао од „босанства“, окренуће се ширењу хрватске националне идеје. То ће се поклопити са одржавањем „Свехрватског католичког конгреса“ у Загребу 1900. године, који ће сасвим изједначити хрватске интересе са интересима римокатоличке цркве. Аустроугарска анексија Босне и Херцеговине 1908. додатно је подгрејала наде Загреба да ће и ове земље бити припојене хрватском простору.
Тада су већ утицајни кругови у Бечу, предвођени самим престолонаследником Францом Фердинандом, промовисали идеју тријалистичког преуређења Хабзбуршке монархије. Веровало се да би Хрвати, на челу Јужних Словена, могли да постану трећи стуб Царства. Тиме је требало дисциплиновати непокорне Мађаре и отворити пут за продор хабзбурговаца и Свете римске цркве ка југоистоку, кроз српске земље. Иза ове римокатоличке, хабзбуршке југословенске идеје стале су шаролике личности и покрети, од утицајног бечког градоначелника, клерикалца и антисемите Карла Лигера, преко вође антисрпске Чисте странке права Јосипа Франка, до либералног британског новинара Роберта Вилијама Ситон- Вотсона, који је у Хрватима видео средство победе Запада над српским, православним Оријентом.
У исто време, почевши од краја 19. века, у хрватским омладинским круговима, а потом и у деловима политичких елита, запажали су се напуштање „државног права“ и спремност на сарадњу са Србима у пружању отпора Бечу. То ће постепено довести до стварања Хрватско-српске коалиције (1905) и до њеног потоњег доласка на власт (1906). На тај начин, у хрватском друштву, упоредо се одигравало заоштравање антисрпских страсти и јачање покрета за међусобно зближавање.
Срби Хабзбуршке монархије добро су познавали ова кретања. Али и Срби из Београда су их пажљиво пратили. Србија је на различите начине подржавала и помагала Хрватско-српску коалицију. Стојан Новаковић, Милован Миловановић, Јован Цвијић и други идеолози српског југословенског покрета писали су о ширењу хрватске идеје и хабзбуршког, римокатоличког прозелитизма. Као образовани историчари, филолози, географи и правници, они су познавали историју бескрајних, међусобних ратова у име султана, папа и царева, знали су шта је био историјски, етнички простор Срба и нису имали сумње у српску припадност штокавског наречја, које су Хрвати узели за свој књижевни језик. Управо зато, уверени да нацију, пре свега, чини заједнички језик, били су спремни да Хрвате и Србе сматрају једним народом. У томе је важну улогу одиграла њихова вера у просветитељске, секуларне принципе, по којима су цркве, које су раздвајале Србе и Јужне Словене, морале да буду потиснуте из сфере политике у подручје приватности.
Не смеју се потценити ни практични, реалполитички мотиви српских идеолога југословенског покрета. Они су знали да Срби сами нису могли да се одупру Аустро-Угарској, али ни осталим царевинама и империјама. Проширење је, тако, било ствар голог опстанка. Да би преживели, али и остварили идеју ослобођења и уједињења, Срби су, већ од Карађорђевог учлањења у хетерију, радили на удруживању са суседним народима. Идеја балканског савеза (православних народа) и југословенска идеја (заснована на језику и пореклу) биле су две стране истог новчића. Због тога су југословенски усмерени српски идеолози били и присталице балканског савеза. У исто време, били су опседнути пребројавањем становника и бајонета којима би могли да се супротставе освајачима.
Југословенска идеја није се, дакле, заснивала само на језичком национализму и вери у западњачке, просветитељске идеале. За Србе ће она бити и оруђе отпора. Хрвате је требало заустављати и придобијањем. У рукама Беча, са средиштем у Загребу, југословенска идеја била је средство покоравања Срба и продора хабзбурговаца ка југоистоку; у рукама Београда, она је могла да разбије Хабзбуршко царство и помогне остварење идеје ослобођења и уједињења српског народа. Како је показао Андреј Митровић, тога су били свесни и кључни стратези продора хабзбурговаца ка југоистоку, Конрад фон Хецендорф и Лекса фон Ерентал.

Удео великих сила

Тумачења по којима су југословенску државу Србима наметнуле Британија и Француска у Првом светском рату, одавно су превазиђена. Књигом Милорада Екмечића Ратни циљеви Србије 1914 (1973) доказано је да су Савезници Србима нудили припајање Бачке, Срема, Славоније, Босне и Херцеговине, делова Далмације, Црне Горе, али да су Срби, осим тога, хтели да узму и Хрватску и Словенију, да би створили Југославију. Појава ове књиге била је и историографски и политички догађај, јер је срушила вишедеценијске тврдње хрватске и југословенске историографије да је у Великом рату алтернатива централизованој југословенској држави Карађорђевића била федерација по мери хрватских чланова емигрантског Југословенског одбора. Показало се да је алтернатива била Велика Србија, али и да су се „великосрпски шовинисти“ регент Александар и Никола Пашић ње одрекли, да би створили Југославију и да су, поред осталог, спасли Хрватску и Словенију од територијалних амбиција Италије.
Британске управљачке елите су после 1918. прихватиле кључне аргументе за стварање Југославије, као стратешког наследника Аустро-Угарске, које су још од пре Великог рата понављали Роберт Вилијам Ситон-Вотсон, уредник Тајмса Хенри Викам Стид, археолог Артур Еванс и њихови пријатељи. Прихваћене су, међутим, и њихове идеје о унутрашњем уређењу будуће југословенске државе. Ситон-Вотсон, најистакнутији припадник ове групе, исповедао је уверење да су Срби оријентални народ наклоњен Русима, док би Хрвати били представници западног духа, склони сарадњи са западним силама. Због тога су он и његови пријатељи упорно радили на осамостаљивању Југословенског одбора од утицаја свог оснивача Николе Пашића, при чему су пуну подршку пружали његовим хрватским члановима – Франу Супилу, Анти Трумбићу и Ивану Мештровићу. Сукоб у који је Ситон Вотсон тада ушао са Николом Пашићем наставиће се и после рата, баш као и његова подршка хрватским политичким елитама. Већ у рату тражио је, заједно са Хрватима из Југословенског одбора, да се будућа југословенска држава устроји на федералном принципу. У потоњим преговорима о преустројству Југославије, у намери да утицај Срба буде умањен, Ситон-Вотсон и његови хрватски пријатељи одбијаће чак и српско пристајање на три или четири федералне јединице, и заговараће поделу земље на седам федералних целина. Ситон-Вотсон ће подржати стварање Велике Хрватске споразумом Цветковић– Мачек. И у Титовом националном програму он ће препознати остварење својих старих идеја, па ће се за време Другог светског рата горљиво и успешно залагати за подршку Велике Британије партизанском покрету.
Ситон-Вотсон је утицај на британско Министарство спољних послова стицао постепено и не без напора. Када се окренуо академској историји он је, међутим, у англосаксонском свету стекао углед водећег стручњака за историју Југоисточне и Средње Европе, па и за историју спољне политике Велике Британије. Историографија га памти као писца неколико класичних студија, једног од оснивача престижне Школе за словенске и источноевропске студије на Лондонском универзитету, и као оца Хјуа и Кристофера Ситон-Вотсона, који су и сами дали важне доприносе истраживању историје Источне Европе и Италије. Из те традиције потиче и класична Хабзбуршка монархија (1948), Алена Тејлора, у чијем закључку се, поред осталог, каже да је Тито био „последњи хабзбурговац у Европи“.
Овим стратешким обзирима и културним предрасудама може се објаснити и британска подршка Титу у Другом светском рату. У дневничким записима Косте Ст. Павловића јасно се виде сумње српских министара у избегличкој југословенској влади у било какав будући заједнички живот Срба са Хрватима, пошто су до њих стигле вести о покољима у НДХ. За разлику од доба Првог светског рата, сада су, међутим, Британци, а не Срби, били непоколебљиво за Југославију. Павловић је описивао притисак који је на српске чланове владе вршила Велика Британија, да би их уверила да не смеју да се одричу Југославије, и нарочито тегобан утисак који је држање Британаца остављало на председника југословенске владе и старог англофила Слободана Јовановића. Сам Јовановић закључивао је да су Британију у томе водиле старе културне предрасуде према Србима, као вечитим савезницима Руса.
У томе Србима није могло да помогне ни позивање на оно што су учинили за Британију 27. марта 1941. Накнадно су схватили да су, после слома Француске 1940, своје франкофилске, прозападне наклоности олако и брзоплето пренели на Велику Британију. Генерал Шарл де Гол, уосталом, није одобравао Черчилово и Рузвелтово окретање Титу, али није имао начина да у томе било шта промени. Сломљен је и млади српски краљ Петар II. На Черчилову иницијативу, темељи устројства будуће југословенске државе биће постављени 1944. године, споразумом два Хрвата, вође комуниста Јосипа Брза Тита и новог председника краљевске владе, Ивана Шубашића.
Огорчење Винстона Черчила и Фицроја Меклејна, његовог кључног човека међу партизанима, због Титовог одлучног окретања Совјетима после 1944, трајало је само четири године. Од 1948. Титова Југославија играла је улогу тројанског коња Запада унутар совјетског, комунистичког блока. Она је, уз помоћ издашне подршке САД, Британије и НАТО, чији је члан на посредан начин постала, показивала Чесима, Немцима, Румунима, Бугарима и осталима да су могли да, у исто време, остану комунисти и да се ослободе совјетског туторства. Зато је Титов модел за Стаљина био посебно опасан. И у Покрету несврстаних, Југославија ће спречавати утицај СССР-а и његовог штићеника, несврстане Кубе, на тек ослобођене земље Азије и Африке.
*
Две југословенске државе, Краљевина и социјалистичка Југославија разбијене су спољним ударцима. Немачка је у томе, и 1941. и 1991. године, одиграла одлучујућу улогу. Много фактора учествовало је у разбијању друге Југославије. Међународни односи су ипак били кључни. После уједињења Немачке и распадања СССР-а, Југославија је изгубила своју улогу у међународним односима, свој raison d’être из 1918. године. Британија и Француска изгубиле су интересовање за њу, пошто су пристале на уједињење Немаца и победиле у хладном рату против Совјета. Француска је лако направила избор између моћног немачког савезништва у изградњи грандиозног европског пројекта и лојалности својим старим, сиромашним, балканским савезницима. Судбина Југославије, Чехословачке и СССР-а, као и постепено успостављена хегемонија Немачке и њених савезника из два светска рата, потврдили су да је версајски поредак био дефинитивно срушен. Као на Минхенској конференцији из 1938, жртвовали су га његови творци, Британци и Французи. Са версајским поретком, у историју је отишла и Југославија.

Наставиће се

[/restrict]