Роман о капији без авлије

Због чега тек сада Марковићеве романе можемо уистину посматрати као велики енциклопедијски покушај да се искуство модерне српске књижевности и језика похрани унутар једног измаштаног и посве онеобиченог света из којег путеви воде на многе стране: ка предвуковском језику колико и према прози једног Црњанског, Киша или Милована Глишића, искуству провинцијалног менталитета колико и великим историјским преломима

Макар у теорији, разуђена књижевна продукција доноси за свакога по нешто, па отуда би било умесно претпоставити да и сваки нови роман Радована Белог Марковића одређени део публике који испуњава једну мало приметну „тржишну нишу“ дочекује са нестрпљењем. Ту „нишу“ настањују, како би Марковић написао, читалачке „појединости“ однеговане књижевне културе, које већ у самом стилу овог писца проналазе задовољство које ниједан други текст не може да им пружи. Сам писац предано се трудио да тако буде: за његов стил је карактеристична напоредност вуковског и предвуковског језика, као да је читав историјски инвентар српског језика у сваком тренутку доступан писцу да одабере баш ону реч, синтагму, обрт или реторичку фигуру која одговара његовом ироничном духу.
Напоредо са тим особеним језиком, присутна је интертекстуалност, којом се, како то примећује Радивоје Микић, Бели Марковић сврстава међу оне ауторе који економишу превасходно сижеом, не трудећи се да кажу поново оно што је пре њих већ речено. Отуда, књижевно искуство Милована Глишића, Стевана Сремца, Милоша Црњанског, Исидоре Секулић, Добрице Ћосића, Иве Андрића, Данила Киша, али и једног Томаса Мана или Франца Кафке саставни је део романа лајковачког литерате, што наравно не значи да се они не могу читати као да тога нема, али је права авантура без тог предзнања готово немогућа јер интертекстуална игра доноси радост само ако је игра препознавања, мимо тога, она је још једна „мука духу“.

[restrict]
Због тога сваки нови роман Радована Белог Марковића представља страшни испит и покору овдашњој књижевној јавности. Није ли лакше ламентирати над патњом српског народа, уколико смо ушушкани на десници, односно над патњама других (и оних који се другим осећају међу нама) ако смо ушушкани на левици књижевног живота, тужно изверзирани да говоримо само о оним темама унутар којих се крећемо комфорно. Наместо комфора, Бели Марковић тражи од нас напор: напор прихватања језика који сваки пут изнова освајамо (зато је најбоље читати његове књиге у континуитету), напор освежавања наше књижевне културе која је увек више подразумевана него ефективна, напор разумевања игре која се никад не завршава. Стога се некако уобичајило да, говорећи о Белом Марковићу, почесто реч буде о његовој јединствености, па се увек и изнова истиче „чињеница“ његове неупоредивости. Међутим, да ли је то исправан пут? Ако је његова проза неупоредива, како уопште о њој можемо да говоримо? Упадљиво инсистирање на јединствености укида сваки даљи говор, а све време и даље причамо о „литерати“ замашног интертекстуалног прегнућа. Због свега тога, најбоље је Плавој капији прићи с њеног прочеља, да бисмо видели где нас она уводи и чему претходи.
Сам аутор неколико пута је истицао да је Плава капија завршетак једне трилогије коју чине Лимунација у Ћелијама и Путникова циглана. Већ ту настаје проблем, узевши у обзир да постоји још једна трилогија, Колубарска, која Лимунацију у Ћелијама ставља у исти оквир са чувеном Лајковачком пругом и Последњом ружом Колубаре. Ипак, већ делимичним увидом у композицију види се сродност Плаве капије са романима са којима ју је аутор довео у везу. Попут Лимунације, и у Плавој капији постоје поглавља истог имена која сугеришу један тип приповедања, док је сличност са Путниковом цигланом у троделној композицији. Већ ова уочена сличност говори понешто о карактеру Плаве капије: она није трећи део једне класичне приповедачке трилогије, какву бисмо могли да очекујемо од приповедача једноставнијег стила и искуства, већ пре недостајућа тачка у једном троуглу романа који се међусобно надопуњују и преплићу. Ликови и сижеи из претходна два романа присутни су у Плавој капији, ту су већ познати хроничари села Ћелија Јаков Жунић, „разучитељ и историста“ Сретен, доктор Субота „Луде куће управитељ“, а цитирају се и записи попа Величка или ваљевског песника В. Гајдарова, чиме се постиже непосредно настављање новог Марковићевог романа на претходне. На тај начин Плава капија формално заиста доприноси хроници села Ћелије, али на један посве мозаички начин, јер Марковићев чувени јунак-писац, „мними литерата Р. Б. Марковић“ нема наду да ће икада написати хронику „која успоставља поредак не само у збивањима штоно прате сваку овог света капију, него и историјски оквир догађаја који се села Ћелија тичу“.
У односу на романе у којима су поменути хроничари пресудни гласови, у Плавој капији су споредни, мада је и сама споредност у једном оваквом штиву врло упитне природе, што примећује и један од приповедача када каже да се од романа других писаца ова Кроника разликуje „по томе што градиво њезино, у односу на средишњицу на све стране отиче, меште да се са свих страна у средишњици стиче, наводећи на помисао да средишњице на ствари и нема“. Ова понечему аутоиронична опаска, која говори колико о овом роману, толико и о другим препознатљивим Марковићевим прозама, указује на разуђено градиво – како је већ поменуто, троделна композиција романа („Колено прво“, „Колено друго“, „Колено треће“) у себи се дели на пет сталних целина: „Лањским снегом“, „Послушање“, „Старежина“, „Вапроси и ответи“ и „Уображени покојник“. У свакој од ових целина, онај глас који приповеда припада различитим ликовима: у „Лањском снегу“ ту је претежно глас „мнимог литерате“, укрштен са гласом ћелијанског народа, у „Послушању“ читамо о раду библиотекара над литератином рукописном заоставштином, „Старежина“ обухвата белешке доктора Суботе, „Вапроси и ответи“ су нека врста аутокоментарисања написаног а три целине „Уображеног покојника“ представљају концепт никада изговореног надгробног слова „мнимом литерати Р. Б. Марковићу“, који је из Луде куће отишао незнано где, али се не може утврдити ни да је преминуо.
Кроз сва ова типска поглавља, која овај роман чине у понечему сродан Кишовом Пешчанику, провлачи се проблем дефинисања саме плаве капије: шта она заправо представља? Из саме реалистичке перспективе, питање је беспредметно, пошто је од самог почетка јасно да је говор о старој, премда већ срушеној, капији породичне куће „газдашких Марковића“. Ко је, када и како подигао капију предмет је расправе разних гласова у роману, јер капију не треба „доводити у везу с фијакерима и сватовима већ с душевном сликом о којој се само у четири ока говори“. Такође, познато је „да ћелијанско глуво доба од забележене повеснице плава капија одлучује“, али је и сама капија „занавек одлучена, голом нуждом, од Марковића тамо Белих некоћ алватне авлије (…) еда би сама себи на пустом пољу задуго остала прибогу просокачене и у новинама оглашене девојане“. Отуда се не може са потпуном сигурношћу казати шта представља капија која већ нема ни своју авлију у коју уводи.
Визија капије, пратећи неиманована ћелијанска казивања, припада родоначелнику „газдашких“ Марковића, „Мару тамо Белом“, који је боју за капију купио од вампироликог „Лукше Соркочевића, госпара нахвао и аветног каравана путовође“ у мркло доба ноћи, кад се, како приповедач наводи, ништа не купује а камоли „чивитна боја“. За такву капију, „Георгије тамо Бели“ лично је морао да од кнеза Милоша тражи одобрење, што је свеукупно чини литерарном вредношћу вишега реда. Јер, најчешће објашњење ове сеновите капије, које физички више и нема, али се зато о њој приповеда, јесте да се „баш кроза такву капију пред Божију кућу приступа“. Отуда се „у Ћелијама јоште није родио мајчин синак који би се домислио: шта је на ствари плава капије, ако није, нити је икад била, само оно што капије овим светом јесу и треба да буду“.
Покушавајући да је растумаче, разни гласови овог романа доводе је у везу са заветним симболом Црњанског, плавим кругом. Доктор Субота поставља питање „није ли мними литерата Р. Б. Марковић, душевно вазносећи плаву капију, преко рамена гвирнуо напред апострофираном списатељу, чијем се јунаку, у бескрајном, плавом кругу, звезда указала“, док се може тврдити и „да покајана душа, кроза плаву капију, како последњу у мнозини небеских капија, подно Божјег престола страдалним путем пристиже – у плаветни, понад сваког плаветнила круг, са звездом у њему.“ Отуда плава капија постаје и лични симбол мнимог литерате, схваћеног и прихваћеног једино у „Лудој кући“, одбаченог и од ћелијанског народа и надређених му власти. Овај иронично моделовани лик, који у себи, како је неретко примећено у критици, обнавља и истовремено пародира романтичарски концепт уметника, заправо је онај који метафизичко значење капије највише потенцира. Тек од њега то значење прихватају и други ликови и приповедачи, на првом месту доктор Субота, који открива и корелат и парњак сеоске капије: плаву гвоздену капију ваљевске луднице, које такође више нема јер је однета „у каосу подизања земље Србије из неопеваног ратног пепелишта“. Као што је плава капија изгубила своју практичну и стекла симболичку функцију самим пропадањем људских творевина, тако је и у лудници „покрајни портик“, односно мала капија „кварењем света и у свету сваког поретка (…) у главну порту преконоћ помакнут“.
Зато се може рећи, уз сав иронијски отклон који је саставни део Марковићевог стила, да постоји одређени вишак значења који се око плаве капије ствара упркос свим лакрдијашким и пародијским прелазима, који неретко и Божји свет своде на кварну меру људског. Капија је крунски симбол одласка са овога света, који у себи сажима и баштини наталожена значења свих претходних узалудних људских подузећа из Марковићевих романа, од лајковачке пруге уског колосека до никада завршене циглане од које је остао само димњак. Једино кроз плаву капију, дакле капију која не постоји и о којој се ништа поуздано не може рећи, може се изаћи из бурлескног света Колубаре и Брда. Тиме се особени Марковићев приповедни свет обогаћује димензијом која је његовим стилом природно оспорена: димензијом идеалистичког оностраног. Ретроактивно, разуме се, јер је овде реч о мотиву који се протезао кроз његова претходна дела да би тек накнадно задобио своју велику причу. У том контексту Плаву капију треба посматрати и као недостајућу тесеру једног великог мозаика, чијим се уметањем на тачно одређено и прецизно осмишљено место кључни тонови велике слике универзума коначно повезују и творе једну величанствену целину. Другим речима, опус Радована Белог Марковића није исти после Плаве капије јер је овом литературном бравуром добио неопходни метафизички излаз из зачараног круга ћелијанства, које је, како приповедач каже, „свакој лепоти начална опозиција“.
Тек сада, дакле, Марковићеве романе можемо уистину посматрати као велики енциклопедијски покушај да се искуство модерне српске књижевности и језика похрани унутар једног измаштаног и посве онеобиченог света из којег путеви воде на многе стране: ка предвуковском језику колико и према прози једног Црњанског, Киша или Милована Глишића, искуству провинцијалног менталитета колико и великим историјским преломима. Таква синтеза може бити дело само једног мајстора. Миними литерато, до следећег виђења!

[/restrict]