Проф. др Милан Благојевић – Удружени злочиначки подухват, али против Срба!

У пракси Трибунала у Хагу, супротно његовом Статуту и правној науци, створена је противправна конструкција удруженог злочиначког подухвата. Наиме, у Статуту трибунала, који је основа за његов рад, није прописан појам удруженог злочиначког подухвата, нити је тужиоцима и судијама дато право да тако нешто могу конструисати у својим оптужницама, односно пресудама

Nајновије књиге проф. др Милана Благојевића, „Правосудна неистина“ и „Хрестоматија технологије охаеризма (Хроника једне националне и уставне патологије)“, изазвале су пажњу стручне, али и шире јавности Републике Српске. Професор уставног, кривичног права на Бањалучком универзитету, бивши сенатор РС, бави се темама стручне анализе функционисања правног система у Европи и код нас, како у РС, тако и у Србији, и говори о низу злоупотреба тзв. законодавства Хашког трибунала, који је усмерен на рушење слободе и самосталности државе РС, али и покушаја стварања услова за много опасније подухвате Хага против постојања Републике Српске.
„Правосудна неистина“ бави се двема битним темама, прва се односи на тзв. удружени злочиначки подухват, а друга на инкриминацију злочина против човечности – објашњава на почетку разговора за „Печат“ др Благојевић.
„Када је реч о првој теми, у књизи је објашњен начин на који је у пракси Трибунала у Хагу, супротно његовом Статуту и правној науци, створена противправна конструкција удруженог злочиначког подухвата. Наиме, у Статуту трибунала, који је основа за његов рад, није прописан појам удруженог злочиначког подухвата, нити је тужиоцима и судијама дато право да тако нешто могу конструисати у својим оптужницама, односно пресудама. Колико је ова конструкција противправна сведочи и то што је не познаје ни сада важећи Римски статут сталног Међународног кривичног суда. Међутим, најприје су тужиоци Трибунала у Хагу у својим првим оптужницама сковали ову конструкцију, а затим су је судећа већа Трибунала прихватила у својим пресудама. Казано једноставним језиком, њена суштина своди се на следеће: најпре се у оптужници постави теза да српски народ и његово руководство нису имали за циљ стварање Републике Српске како би одбранили своју државотворну и биолошку егзистенцију, већ је циљ био да се наводно протера муслиманско и хрватско становништво. Затим се убиство које је извршио припадник српског народа над муслиманским или хрватским цивилом, а таквих појединаца увек има у сваком народу нарочито у зла времена, оптуже др Караџић, генерал Младић и друге државне и политичке вође, иако ни један од њих не зна ни да се догодио такав случај, као ни ко је учинилац а ко жртва. Е, ту су се тужиоци и судије Трибунала досетили да кажу како је тачно да то они нису учинили нити знали, али због тезе да циљ није био стварање Републике Српске, већ наводно протеривање муслиманског и хрватског становништва, онда је рецимо за др Караџића било природно и предвидиво да ће у том наводном протеривању бити и то убиство, па је он због тога одговоран. Ово су тако монструозне конструкције, пред којима сваком човеку стаје памет. Сада већ бројни пресуђени случајеви показују како је удружени злочиначки подухват конструисан и примењиван једино против српског политичког и војног руководства којем је суђено у Хагу, а случај покојног хрватског генерала Слободана Праљка је изузетак, који потврђује наведено правило.

[restrict]
Када је реч о другој теми, то јест злочинима против човечности, у књизи је објашњено како је ова инкриминација на неуставан начин ретроактивно примењивана у пракси Суда БиХ, и то опет против припадника Војске Републике Српске и МУП-а Српске. С обзиром на то да се ради о првој књизи написаној на ове теме, није било научне литературе која би се могла користити ради објашњења тих проблема и злоупотреба тужилачке и судске власти, стога сам грађу за писање налазио у бројним оптужницама и пресудама Трибунала у Хагу, као и у пресудама Суда БиХ.
Шта је позадина, шта суштина и последица исфабрикованих неистина о РС у пресудама суда у Хагу?
Удруженим злочиначким подухватом на монструозан начин се наши људи оптужују и осуђују, што је део одговора и на ово ваше питање. Овде ћу додати нешто везано за злочине против човечности. Наиме, то је инкриминација која није била прописана као кривично дело у време грађанског рата у БиХ, већ ју је наметнуо високи представник Педи Ешдаун 2003. године. Темељна тековина правне цивилизације је да се учинилац дела не може оптужити нити осудити за кривично дело, ако оно као такво није било прописано у време када се збио одређени догађај. Е, видите, ни то правило не важи овде, за шта је најбољи пример пракса Тужилаштва и Суда БиХ, који су много тога преузели из Трибунала у Хагу. У тој пракси наћи ћете само случајеве у којима су некадашњи припадници Војске и МУП-а Републике Српске оптуживани и осуђивани за ово кривично дело. У суштини, и у оптужницама и у пресудама стоји да су ова лица предузели неку радњу у оквиру наводног организованог и систематичног напада Војске и МУП-а РС против муслиманског или хрватског становништва. Како видимо, акценат је на квалификацији наводног напада, а циљ није само да се осуде појединци, већ да се и на основу таквих пресуда прикаже да је Република Српска наводно злочиначка, иако кад их читате у тим пресудама, нећете наћи ваљану аргументацију, нити доказе за овакве квалификације. Такве пресуде се фабрикују и чувају, како би се касније, кад дођу неке нове генерације а нас добрано не буде било, историчари и други појединци позивали на њих у намери да индоктринишу наше будуће нараштаје, а српски народ је склон томе, па да се у њима таквом индоктринацијом посије, а затим и развије семе одбојности и зазирања од Републике Српске. Наравно, такве квалификације се користе и користиће се и у дневно политичке сврхе, сталним и упорним истицањем да је Српска наводно злочиначка те да „треба ревидирати Дејтонски споразум” ради њеног укидања!
Направили сте научну анализу пресуде Трибунала у предмету против др Радована Караџића. Шта можете да нам кажете о томе?
Циљ оптуживања др Радована Караџића није био само његова правно и морално неоснована осуда, већ и да се на тај начин стигматизују српски народ и Република Српска. Апсурд је и трагедија да се све то чини од стране Трибунала у Хагу, насталог на противправан начин, јер га је формирао Савет безбедности УН, супротно Повељи УН, која га на тако нешто уопште не овлашћује. Циљ ове пресуде је својеврсна ментална десупстанцијализација српског народа и Републике Српске. Јер, не чине државу само њена територија, власт и становништво, него и посебно стање колективне свести становништва, чија критична маса прихвата и хоће ту државу као своју, што је посебно случај са националним државама каква је Република Српска. Уколико нема и таквог стања колективне свести, будућност државе је осуђена на пропаст. Да би дошло до те пропасти данас се не предузимају само војнички подухвати, него се споља (са Запада) настоји убедити становништво да промени свој однос према сопственој држави, у смислу да се она у њему делегитимизује. Пресуде против др Радована Караџића и генерала Ратка Младића су најпогоднија средства за постизање тог циља Запада.
За писање „Хрестоматија технологије охаеризма (Хроника једне националне и уставне патологије)“ било је неопходно да прикупите и проучите огромну историјску грађу. Сагледали сте раздобља која су остављала дубоке трагове у историји нашег народа. Које је најгоре?
За свако историјско раздобље, од мрака Отоманског царства до данас, може се рећи да је слабило и уништавало српско национално биће, јер су најпре турско, а затим аустроугарско освајање и на крају титоизам успели да, казано Његошевим речима, превере српског човека. Позивам се на Његоша јер, по мени, ту карактерну особину, али и трагедију српског народа, нико боље није изразио од Његоша који је рекао: „Ми смо Срби народ најнесрећни, сваки Србин који се превјери просто вјеру што загрли другу, но му просто не било пред Богом што оцрни образ пред свијетом те се звати Србином не хоће. Ово ти је Србе искобило, робовима туђим учинило.“
Када је реч о штетности ових периода, сматрам да је сваки од њих био једнако погубан за разарање српског националног бића. Тако је исламизација наших људи, која је у доба турске владавине била насилна на овај или онај начин, продуковала непоправљиве последице. Оне се, казано у најкраћем и једноставним речима, огледају у одрођавању Срба једних од других, па зато данас имамо трагичну појаву мржње која постоји између Срба и муслимана као наше етничке српске сабраће.
Као што је то ислам учинио са нашом етничком сабраћом, чији су преци прешли на ислам, исто се може рећи за нашу српску етничку сабраћу која је примила католичанство, а затим је под утицајем свештенства те религије у доба аустроугарске владавине дошло до њиховог похрваћивања, што милом што силом. Краљевина СХС није у том погледу могла ништа променити. Напротив, она је показала снисходљив однос управо према онима који су у Првом светском рату као аустроугарски војници и официри ратовали против српског народа и учествовали у језивим злочинима против Срба! У том смислу, познат је, рецимо, пример Славка Кватерника који је за „заслуге“ у Првом светском рату на овом простору, као аустроугарски официр, од власти те окупаторске монархије одликован Жељезним крстом првог степена, а убрзо по завршетку тог рата власт Краљевине СХС му је понудила да пређе у састав војске Краљевине и унапређење у чин пуковника, што је он одмах прихватио.
Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца била је фатална грешка и заблуда о државном организовању српског народа. По мени, нико то боље није изразио од војводе Живојина Мишића који је, по њеном стварању, у свом извештају краљу Александру Карађорђевићу дословно написао: „Југословенство није народност, већ идеологија. Југословенство не може да послужи као темељ за изградњу једне реалне државне целине. Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице.“
На крају долази власт Броза и КПЈ. За КПЈ је довољно рећи да је још за време Краљевине Југославије 1935. године закључила споразум са усташама у којем пише да су те две стране сагласне да ће се борити до постизања циља, а то је распадање југословенске државе и свега што је српско и православно.
У ком степену је комунистичка идеологија подрила темеље државности српског народа?
На основу сада већ историјског искуства може се рећи да је та идеологија дефинитивно урушила темеље државности нашег народа.
Подсетићу ваше читаоце на трагедију српства у Црној Гори, боље рећи духовног геноцида, у чему су корени и свих данашњих догађања на том српском простору. Наиме, на Конгресу КПЈ одржаном у Дрездену 1928. године скован је појам тзв. црногорске нације. Њега су затим комунисти (нарочито они српског порекла) наметнули најгрубљом силом у Црној Гори. Поред егзекуција интелектуалног друштвеног слоја, који је био духовни носилац српске националне мисли у Црној Гори, преостало становништво комунисти су принуђивали да се национално изјашњавају као Црногорци у националном смислу. Према попису из 1909. године у Црној Гори је живело 95 одсто Срба, а према попису из 1948. године, који је организовала комунистичка власт, на истом простору живело је свега 1,8 одсто Срба.
Шта је то национална, а шта уставна патологија о којима сте ви, такође, писали?
Када је реч о националној патологији, то добрим делом можемо видети на поменутом примеру стварања вештачке црногорске нације. Али, дозволите ми да тај одговор допуним мислима нашег Меше Селимовића, јер је у њима садржана, рекао бих, суштина ове наше болести. Говорећи о свом српском пореклу, Селимовић истовремено објашњава и како је у његовом роду дошло до одрођавања. Селимовић то чини казавши: „…негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину… Када су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи, то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу… и није прошло ни двјеста година а Селимовићи и Вујовићи нису више ни знали да су исте крви, а можда су настојали да то што прије забораве и сакрију.“
Што се тиче уставне патологије, треба имати у виду да је уставно право као наука у сталном трагању, проналажењу и разматрању истина које се односе на њен предмет. Једна од тих истина је да на пољу уставног права постоје бројне девијације и деформације – речју болести. Тим проблемима треба да се бави уставна патологија као посебан део науке уставног права. Управо једном облику те патологије, који називам технологијом охаеризма, посвећена је књига „Хрестоматија технологије охаеризма“.
Такозвана Канцеларија високог представника (ОХР) у БиХ је, истичете, јединствен случај у свету. Чија ја идеја да се Србима у БиХ наметне високи представник? Колико је зла нашем народу у Републици Српској нанела та „институција“?
Технологија охаеризма је посебан облик владања који је Запад, уз неизоставну помоћ бројних домаћих колаборациониста, противправно развио у БиХ, убрзо по потписивању Дејтонског споразума. Ради се о систему који је мешавина тоталитарног и ауторитарног облика владања високог представника, у чијој основи је да овдашњи простор треба бити подвргнут „вредностима“ ЕУ и НАТО-а. Најзлонамернији случајеви деловања високог представника су они везани за наметање решења везаних за тзв. конститутивност народа и парламентарног дома, који се зове Веће народа Републике Српске, затим одузимање Српској свих уставних надлежности везаних за порез на додату вредност као најзначајнији извор њеног финансирања. Високи представник је, уз помоћ неких српских политичара, укинуо и Војску Републике Српске, те су сви послови у области одбране и безбедности пренети на ниво БиХ. Он се постарао да се у дело спроведе криминална одлука тзв. арбитра за Брчко, којом је Српској противправно одузет део њене територије, а она пресечена на два дела, што су 2009. прихватили српски политичари, јер су изгласали досад једини амандман на Устав БиХ, којим су прихватили такву одлуку. Нажалост, како показује ових неколико примера, том систему је пошло за руком да овде одради стратешки важне циљеве у корист НАТО-а и ЕУ, а на штету Републике Српске и српског народа.
Како коментаришете унутрашње политичко стање у РС, а како у БиХ? Има ли наде да се Република Српска избори за своју самосталну државу и уједињење са Србијом?
Унутрашње политичко стање у РС је бременито српско-српским политичким сукобом, напуњеним личним анимозитетима и острашћеношћу која нема мјере и иде тако далеко да доводи у питање саму егзистенцију Републике Српске. У таквом стању тешко је надати се нечем добром за Српску. Излаз из овог стања, по мом дубоком уверењу, није оно за шта се залаже званична Србија, већ у њеном државноправном савезу са Русијом, у виду федерације Русије и Србије, што би једино осигурало, иначе, крајње неизвесну будућност Републике Српске.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *