Политичари − пуки извршиоци жеља господара капитала

Због чега је европска унија постдемократска организација финансијског капитала

Воља Европске уније поклапа се са вољом коју су изразиле велике међународне банке, али и све недемократске власти повезане финансијским интересима (Брисел, Г7, Међународни монетарни фонд итд.). Те банке и недемократске власти понављају без престанка да је потребно извршити „реформе“ које имају за циљ ефикасније политичко управљање – то је циљ – односно уклањање свих препрека аутократској моћи банкарског и финансијског система уз гарантовање избегавања пореза за велике компаније. „Потребне структурне реформе“, које је прогласила и спровела Европска унија, сврстане су на хоризонту деполитизације, дерегулације и укидања тржишне економије изабране својевремено за једини стварни, симболички и вредносни темељ Старог континента.
Циљ се не поклапа са применом демократије у Европи, већ са гарантованом „управљивошћу“, тј. са техничком, ефикасном администрацијом аутономног економског простора и то без препрека. Ако је политика, по својој суштини, вештина вршења пондерисаног избора и доношења уравнотежених одлука, техника је, с друге стране, практична примена одлука донетих у сенци које не траже да се аргументовано продискутују и вреднују према разлозима, већ да се sic et simpliciter (једноставно само тако) изврше. Из тог разлога политичари управљају тамо где техничари извршавају.

[restrict]
На овај начин се објашњава тенденција – типична за апсолутну фазу деполитизоване економије – поједностављења и убрзања политике, тако да се она ограничава на усвајање неолибералног законодавства које се поставља као надградња дерегулисане и постдемократске тржишне економије. Зато финансијска елита тежи да ојача руководиоце и ослаби парламенте, намећући облике постмодерног глобалног и приватизујућег бонапартизма (од Матеа Ренција до Ангеле Меркел) или војноекономских хунти под називом „техничке владе“ (Марио Монти, 2011). Европска унија деполитизује економију и, у складу са принципом да интерес командује принципима, чини од политичара пуке извршиоце жеља светских господара крупног безграничног капитала.
Имиџ „аутоматског пилота“, тако драгог финансијским олигарсима и њиховим скутоношама, остаје апсолутна метафора неутрализације политике и, с њом, демократије у корист ефикасности техничке управе као једноставнog motu proprio (на властиту иницијативу) дерегулисаног тржишта. Уз саучесништво демократског оквира националних суверених држава, одлуке се све више доносе аутократски, далеко од јавности, од стране финансијске олигархије у групама и на скуповима који немају ништа демократско (Билдерберг група, Трилатерала, Међународни монетарни фонд, Европска централна банка итд).
1Несрећна грађанска свест је Марксова дефиниција која настаје као последица контрадикције и немогућности да буржоазија оствари своје универзалистичке претпоставке (на илуминистичком фону) опште хуманизације човечанства и због партикуларизма класних интереса који проистичу из капиталистичког начина деловања који уздижу буржоазију на ниво доминантне класе. Ову Марксову дефиницију су посебно разрадили филозофи Констанцо Преве и Дијего Фузаро. Симболично коришћење термина Господар и Роб је засновано на Хегелу у циљу објашњења односа између капиталисте и продавца снаге–рада: „Они се исказују као два супротстављена лика свести: један лик је аутономна свест која има за суштину биће по себи, а други лик је неаутономна свест, чија је суштина живот, бити за неког другог. Први је Господар, а други је Роб“ (прим. прев.).

ЗАШТО РУШЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ?

Класном борбом сада јединствено управља плутократска глобална класа постграђанска, постпролетерска и ултракапиталистичка, на штету класе сиротиње сведене на плебс, која је такође постграђанска и постпролетерска, лишена старе грађанске етике и старе пролетерске опозиционе свести, несрећне грађанске свести и антагонистичке свести пролетаријата

Не у Марксовом комунизму већ у апсолутном капитализму Поперовог отвореног друштва лишеног суверенитета, укидање националних суверених држава од стране либерално-финансијске интернационале је еманципаторно и прогресивно само са становишта постграђанског Господара, који може, на тај начин, интензивирати своју класну доминацију на штету постпролетерског Роба лишеног суверенитета који је, бар делимично, демократски простор политичке контроле економије.
До данас Запад није нашао друге конкретне и широко распрострањене облике демократије који не би били повезани, без обзира на то колико их је могуће усавршити и колико имали контрадикторности, са искуством националне суверене државе, а чије превазилажење, у оквиру апсолутног глобализма после 1989. године, управо због тога представља рушење последњих демократских бастиона од стране капитала који већ сада нема конкуренцију, границе и противнике.
Кроз деполитизацију економије и детронизацију тржишта, финансијске институције и богаташи су изузети од било какве народне и демократске контроле, ослобођени било које обавезе и било какве одговорности према било којој људској заједници, и стога су легитимисани да изазивају, експропријацијом демократског суверенитета, трагедије у етици на штету радника запосленог на одређено време, а који у себи сједињује стари пролетаријат и стару буржоазију, средњу класу, у новој атомизованој класи сиротиње.
Циљ постграђанског Господара, већ у великој мери постигнут, састоји се у одвајању моћи од политике и, тачније, у преносу моћи државних влада са политичара на банкаре, са суверених демократских држава на приватне субјекте који нису контролисани или изабрани. Глобализација тржишта одговара простору потпуне елиминације политике и, с њом, демократије, а самим тим то је сада нови облик доминације плутократске елите на штету разоружаног Роба присиљеног на рад на одређено време, на повремени рад, Роба који није заштићен и који је слабо плаћен.
Класном борбом сада јединствено управља плутократска глобална класа постграђанска, постпролетерска и ултракапиталистичка, на штету класе сиротиње сведене на плебс, која је такође постграђанска и постпролетерска, лишена старе грађанске етике и старе пролетерске опозиционе свести, несрећне грађанске свести1 и антагонистичке свести пролетаријата. У оваквој оријентацији транснационализације тржишта, у суштини се кондензује интернационалистички програм либерализације без граница, који предводи нова Либерално-финансијска интернационала глобалне класе уз њено комплементарно уништавање Роба као организованог и опозиционог субјекта, као и уништавање свих стварних и симболичких граница које би биле у стању да закоче неограничено ширење економског нихилизма.

[/restrict]

Превод са италијанског Драган Мраовић