Под командом агитпропа ХБО-а

Нови „Фаренхајт 451”

Иако је актуелно америчко друштво далеко ближе дистопији из штива „Фаренхајт 451“, то није била ни у једној равни тема нове филмске верзије романа Реја Бредберија кога је Трифо у бунтовним шездесетим годинама прошлог века много боље схватио и представио него што је у другој деценији глобализованог двадесетпрвог века учинио американизовани Иранац Рамин Бахрани

Самопрокламовани и помпезно самонаметнути елитистички ореол у смислу борбеног чувара „великих вредности“ новог, разуме се, „најправичнијег до сада“, светског поретка, с којим се дичи светски инсталирани филмско-телевизијски гигант ХБО, вероватно је главни кривац за настанак тешке несреће од филма званог „Фаренхајт 451“. Да, реч је о новом „читању“ (односно, како се показало, „нечитању“) култног класика СФ-а, огранак дистопијски СФ, чувеног америчког писца Реја Бредберија, који је овај објавио 1953. године прошлог века. Та је књига послужила као штиво за истоимени филм славног франуског синеасте Франсоа Трифоа, који га је снимио 1966. године и за свој рад добио мноштво позитивних критика, мада, додуше, не и награда. У оба случаја, ипак, и Бредберију и Трифоу је „Фаренхајт 451“ остао приписан као најзначјнији или бар један од најзначајнијих радова у каријери. Што се тиче Трифоа он је своју екранизацију „Фаренхајта 451“ успешно уписао у класике не само сопственог опуса и француске кинематографије, већ и дистопијског СФ жанра. И ако важи, као и у већини случајева, да је књига генерално значајно боља од било које њене филмске обраде, па се то исто да рећи и у случају Трифоове екранизације иначе оцењене високим оценама, можемо само мислити колико је боља од ХБО „савременизације“ коју су готово једнодушно демолирали веома негативним оценама једнако гледаоци као и већи део критике. А можемо бити и оправдано цинични и рећи да савремени свет, па и његова култура, више нису у стању да производе квалитетне ствари, било оригиналне, било, као у овом случају, рециклиране. Отуд тако грубо касапљење Бредберијевог класика које је, узгред, потписао амерички синеаста иранског порекла Рамин Бахрани.

[restrict]
Политичка коректност и модерна цивилизација

„Фаренхајт 451“, иначе, представља свет из будућности у којој је кретенизацијом масовних медија и глобалним испирањем мозга од стране државног апаратуса тоталитарног режима обављено емотивно, интелектуално и свако друго анестезирање масе. Учињено је то најпре забраном читања књига. Односно, њиховим детаљним елиминисањем из материјалног света. За тај су наум основани фашистоидни одреди за откривање и спаљивање књига који су орвеловски цинично названи ватрогасцима. Дакле, на радост многих, читање је постало сувишно јер је читаоце превише инспирисало да размишљају (да ли нам ово звучи препознатљиво!). Књиге је у новом филму заменила политичка коректност по схватању и диктату модерне глобализоване цивилизације, а која није присутна у Бредберијевом роману. Наиме, америчко друштво из будућности приказано у новом „Фаренхајту 451“, састављено је од милиона поданика констатно омамљеним доступним дрогама за добро расположење и од стране медија потпуно испраних, а кротких, мозгова, а који су коначно прихватили црнопуту боју коже (верујемо да то МОРА бити прави мотив за ову екранизацију). Пошто је за разлику од књиге и Трифоове екранизације, нови главни јунак црнац (тумачи га Мајкл Би Џордан, који се управо прославио као протагониста првог акционог суперхероја на великом екрану у филму „Црни пантер“), његово досезање моралног и културног просветљења и прочишћења (захваљујући чему он од главног ватрогасца за спаљивање књига постаје њихов страствени заштитиник и поборник), поента ХБО-е школе за широку примену морално-политички подобних кодрова је обавила наумљену функцију. Једино је можда чудно како у новом „Фаренхајту 451“ главни јунак није црнопути геј борац за људска права и, успут, спас књижевности. Тада би поменута функција била савршено комплетирана. ХБО као један од сада већ вишегодишње доминантно присутних акцијаша када је реч о инсталацији нових вредности у ткиву најширег могућег слоја људског материјала, сасвим је лако прешао преко тога да је радом на оваквом филму, односно екранизацији оваквог романа, умало оспорио само своје постојање. То би, заправо, био случај да су се правично и поштено држали не чак ни потпуно прецизно самог садржаја књиге, већ да само нису игнорисали његову суштинску поруку. Медији стварају тоталитарни режим, а не сама политичка воља.

Тоталитарно манипулисање масовним медијима

Позната је, наиме, прича да је Бредберија жестоко иритирало када би било ко његов роман „Фаренхајт 451“ назвао дистопијском причом о томе какво је друштво могуће уколико се дозволи да оно потпадне под канџе тоталитарног режима. Иако је на први поглед баш то његова могућа есенција, посебно ако се узме у обзир постфашистички, или тада актуелан совјетски тоталитаризам у време настанка романа, Бредбери је увек тврдио да је такво тумачње његовог дела потпуно погрешно. Са „Фаренхајтом 451“ он није напао тоталитарно управљње државом и светом већ тоталитарно манипулисање масовних медија над својим конзументима. Разлика огромна! Као и цинизам ХБО-а као једног од главних и најутицајнијих медијских манипулатора над масама. Наравно да су стали иза екранизације „Фаренхајта 451“ која политички проактивно занемарује Бредберијев фокус и замењује га сопственим, горе помињаним расним у позадинској равни и квази социјално-критичким у првој. Тако, он се као нека врста јефтиног политичког памфлета управља према тоталитарним дистопијама које су очигледно исходиште друштва које је једино могуће под окриљем њиховог руског вечног противника одувек представљаног управо као заостали ригидни тоталитарни систем дистопије препуне неправди. Разуме се, уз Русе, под истом су осудом и сви још увек постојећи комунистички режими. То су бауци који напросто морају да створе тоталитарно потчињавања маса закованих у непроменљивом стању кротке обамрлости, незнања и послушности. Иако је актуелно америчко друштво далеко ближе орвелијанској или овој дистопији из „Фаренхајта 451“, то није била ни у једној равни тема нове верзије Бредберијевог романа кога је Трифо у бунтовним шездесетим годинама прошлог века много боље представио него што је у другој деценији глобализованог двадесетпрвог века учинио американизовани Иранац, а под командом агитпропа ХБО-а. Масовним друштвеним мрежама, ступидном талевизијском и филмском забавом потпуно подређеном једноумљу негде на нивоу једва функционалних идиота, бројним манипулацијама јавног мњења најперфиднијим психолошким утицајима који се генеришу управо путем малих екрана, те „обавештеност“ маса бруталним лажима, баш као у Орвеловом и Бредберијевом штиву, данашњица су америчког друштва једнако као и у „Фаренхајту 451“ који је у свом новом читању заправо једина књига која је ту заиста спаљена. Јер на њеном месту се појавила једна друга, наизглед истоветна, оригинална, али која подмеће друге вредности друштва од оних које је Бредбери настојао да заштити својим писањем.

[/restrict]