ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Људи, послови и дани

НАТО Клуб 100

Упоредо с јачањем притиска да се одрекнемо Косова и Метохије појачаће се, сва је прилика, и НАТО пропагандна акција у Србији с циљем коначног увлачења наше земље у војни пакт који ју је бомбардовао.

Како, наиме, откривају „Вечерње новости“, „представници америчке амбасаде и НАТО појачали су активности на приближавању Србије западној војној алијанси, а круна тих тежњи требало би да буде оснивање неформалног ‘клуба 100’ у који би ушли професори универзитета и јавне личности с циљем да отворено пропагирају напуштање досадашњег курса неутралности“.

Извори листа наводе да је „други секретар у амбасади САД, Џон Бовермастер, недавно потврдио да ће се средином септембра, на Фрушкој гори, окупити група професора ради припрема и едукације за популаризацију НАТО-а. Пошто Бовермастер напушта функцију, план је да пројекат који је он започео заврши његов наследник Џон Радерфорд. Суштина је у томе да се уз пропагандни рад појачају и оперативне активности на терену.“

Ова НАТО пропагандна акција део је стратегије сузбијања „малигног утицаја Русије“ на Балкану, а биће усмерена и на Србију и на Републику Српску, „у којој обавештајци Алијансе и западних служби имају специјалан задатак да прекину чврсту спону Милорада Додика с Кремљом“.

„Новости“ доносе и низ пропратних детаља: „Да НАТО намерава да се озбиљно посвети мењању негативне слике о том савезу која постоји у Србији, сведочи и то што је прошлог месеца у Београду боравила Чинчила Моли из Одсека за пропагандну делатност Европске команде НАТО. Према нашим информацијама, она је разговарала с представницима неких невладних организација и распитивала се за став јавности према САД и НАТО, као и да ли се тај однос може мењати. Интересовало ју је и да ли је довољно добро представљена сарадња Министарства одбране и Војске Србије са НАТО, као и шта је све предузето на промоцији вежбе ‘Србија 2018’, коју у октобру у Младеновцу организују НАТО и Министарство унутрашњих послова Србије. Отприлике у исто време, у ‘Краун плази’ је одржан састанак поводом заједничке вежбе ‘Србија 2018’, којем су, имеђу осталих, присуствовали шеф канцеларије за евроатлантско и глобално партнерство у Сектору за политичка и безбедносна питања НАТО Џејмс Меки и референт НАТО-а за Србију Анжелик Томсен-Барнет. Главна тема је, уместо саме вежбе, био план промоције Алијансе у нашој земљи. Такође, америчка амбасада подржава и помаже активности неких невладних организација које се баве промоцијом НАТО. Тако је средином маја у хотелу ‘Кристал’ у Београду одржана конференција под називом ‘Обликовање будућности Србије у ери несигурности’ у организацији Атлантског савета Србије, на којој се говорило о предностима сарадње Србије са НАТО и САД.“

Златно перо Штајерске

Дописнику „Печата“ из Мађарске Властимиру Вујићу у Свечаној сали будимпештанског Текелијанума 16. маја уручена је Међународна награда за животно дело у новинарству Штајерских новина из Марибора (Словенија) – Златно перо Штајерске. Вујићу, који је близу четири деценије у новинарству (од којих је друге две провео у НИН-у и Печату), ову престижну награду уручио је Раде Бакрачевић, главни и одговорни уредник Штајерских новица, публициста и писац. Поред дописника нашег листа из Будимпеште, Златно перо Штајерске у 2018. години за новинарство још су добили Нино Брајовић (новинар, генерални секретар Удружења новинара Србије) и Александра Чубрановић (фоторепортер из Новог Сада).

Нови (стари?) председник ДС-а

На Изборној скупштини Демократске странке – која је организована после њеног дебакла на изборима у Београду на којима је освојила тек 2,2 одсто гласова, и оставке Драгана Шутановца која је уследила – за новог председника изабран је Зоран Лутовац. Лутовац је добио 659 гласова делегата, наспрам 468 колико их је добила Гордана Чомић, односно 123 за глумца Бранислава Лечића.

„Статиста са задатком“, прокоментарисао је Лутовчев избор у колумни у „Блицу“ Небојша Крстић, некадашњи саветник Бориса Тадића а последњих година заштитник европског лица Александра Вучића: „Демократе су добиле председника без боје, укуса и мириса. Како је Зоран Лутовац, човек без својстава, постао председник некад стожерне српске странке? (…) Узалуд су Бојан Пајтић и други упозоравали да су избори нерегуларни, да неко плаћањем чланарина практично купује гласове којима ће бити изабран председник, ствар је завршена како је завршена, а Лутовац је своју победу прославио у друштву Драгана Ђиласа, за кога многи тврде да је победом овог, статисте са задатком практично ставио Демократску странку на подужи списак своје приватне имовине.“

Како год, и Лутовац и Ђилас најавили су да ће се Демократска странка ускоро придружити Савезу за Србију, новом опозиционом блоку на чијем ће челу бити управо Драган Ђилас.

Шта хоће Трамп?

Хоћу-нећу понашање, које је главна карактеристика односа председника САД Доналда Трампа према решавању напетости на Корејском полуострву и денуклеаризацији Северне Кореје, указује да он можда и није истински заинтересован за постизање било каквог споразума са севернокорејским лидером Ким Џонг Уном. После претњи нуклеарним холокаустом, његова ратоборност отупела је због изненадног отопљења на релацији Пјонгјанг-Сеул, па је и Трамп био приморан да спусти лопту и прихвати историјски састанак са Кимом, да би га само мало касније из необјашњивих разлога одбио, па почетком месеца поново прихватио.

Сумње да истински жели мир или да заиста не зна шта ради, изазива његово шизофрено реаговање на састанак шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова са севернокорејским вођом. Прво је био фрустриран и љут као да је овај сусрет нешто што никако не би требало да се догоди, онда се преокренуо и оценио да би то могло бити и „једна врло позитивна ствар“, да би се опет вратио на закључак да се, ипак, ради о потенцијално лошем развоју ситуације. Нејасно је шта Трампу може бити негативно у састанку током којег су руски дипломата и севернокорејски лидер поново потврдили посвећеност потпуној денуклеаризацији Корејског полуострва, те да је Русија спремна да подржи било какав „конкретан споразум“ који би проистекао из мировних преговора на којим би се узели у обзир интереси свих релевантних страна.

Судбина самита неизвесна је готово од момента када је Пјонгјанг уопште и изнео овај, у том тренутку, потпуно неочекивани предлог. На пружену руку, Вашингтон је одговорио војним вежбама у Јужној Кореји и ратоборним изјавама својих званичника, због чега је Пјонгјанг саопштио да би у таквој ситуацији могао одустати од понуђеног састанка. Потом је састанак отказао сам Трамп оптужујући Северну Кореју за „отворено непријатељство“. Москва се све ово време отворено залагала за политичко и дипломатско решење кризе и у више наврата позивала на дијалог.

Дан после састанка Лавров – Ким, 1. јуна, истовремено док је лутао од хвале до критике овог догађаја, Трамп је саопштио да ће се, ипак, састати са „малим ракеташем“, како је у јеку нуклеарне кризе крајем 2017. године називао Кима, односно „веома часним човеком“, како га је описао крајем априла, 12. јуна у Сингапуру.

Који би резултат овог састанка могао бити, ако до њега уопште и дође, у шта нећемо бити сигурни практично све док се Трамп и Ким не буду руковали? Први и највероватнији сценарио је да се двојица лидера договоре о широком оквиру и да онда посао пребаце на своје саветнике који би током дужег временског периода разрађивали детаље. Други је да се договоре о значајним обостраним уступцима као што је смањивање севернокорејског нуклеарног арсенала и извлачење америчких трупа из Јужне Кореје, али не постигну договор о потпуној денуклеаризацији. Трећа могућност је да се не договоре ништа, што би био застрашујући исход који би обојицу могао гурнути поново у ратнохушкачку реторику. Последњи и најмање вероватни сценарио је да Северна Кореја беспоговорно прихвати све Трампове захтеве и потпуно се разоружа.

Ова широка палета могућих решења као и Трампово, а не Кимово, непредвидиво понашање, поново потврђује да је улог самита огроман – избегавање ужасног рата који би могао досегнути и глобалне размере.              

Рачуница Фанара

Иако је деловало да је осудом Бугарске православне цркве због покушаја узурпације статуса мајке цркве над Охридском архиепископијом, Цариградска патријаршија заузела позицију чувара православља најновије саопштење патријарха Вартоломеја говори, да се времена и околности можда мењају, али не и древна пракса и рачуница Фанара. Након што је мешање БПЦ у унутрашње ствари СПЦ назвала неканонским, на званичном сајту Цариградске патријаршије осванула је вест да је Свети Синод „размотрио молбу расколничке Цркве Скопља, о којој се такође говори и у писму премијера Бивше југословенске Републике Македоније Његове Ексленције г-на Зорана Заева, да Васељенска Патријаршија буде иницијатор повратка те Цркве у канонске оквире под именом Охридска архиепископија“.

Одлучено је, стоји даље, „да се ова иницијатива искористи и да се учини оно што је неопходно у постојећим историјско-канонским условима захваљујући прерогативима Васељенске Патријаршије као престола који има првенство“.

Ни речи о нарушавању канонског поретка и чињеници да епархијама у Македонији мајка црква може једино да буде Српска црква пошто су оне у њеном саставу од 1920, док су у саставу Пећке патријаршије биле пре 1776. године.

Занимљиво је да позадина овакве одлуке Цариградске патријаршије има везе са чињеницом да се од Македоније да би се прикључила евроатлантској заједници, тражи да темељно промени свој идентитет. Јер да би се заокружио НАТО пројекат на Балкану неопходно је решити све спорне аспекте македонског питања, а једно од највидиљивијих које подсећа на српски идентитет је свакако оно везано за СПЦ. Спремност Цариграда да узме учешће у стварању антисрпског идентитета Македоније не треба да чуди. Наиме, чињеница је да Цариградска патријаршија у служби Новог светског поретка централизује и дисциплинује аутокефалне цркве или у оквиру њих по политичким шавовима Вашингтона промовише нове границе. Као доказ томе  може послужити толерантна позиција према расколницима унутар помесних православних цркава као што је био случај у међуратној Финској или Украјини. Ни разлог није тешко пронаћи. Довољно је подсетити се речи Вартоломеја после устоличења наследника Бенедикта XVI. У разговору са „добрим Самарићанином Латинске Америке“, како је ословио папу, устврдио је да је рад на јединству хришћана „примарни задатак“ и предуслов заједничког сведочења вере. Нови светски поредак, не заборавимо, захтева глобализам и на плану религије.

РЕАГОВАЊЕ

О узроцима хиперинфлације

Поштовани г. Булатовићу,

У Вашем тексту објављеном у „Печату“, број 522, од 1. јуна 2018, под насловом: „Хиперинфлација је била нужна“ (стр. 22-25) полемишете са мојим ставовима које сам изнео у интервјуу објављеном у  „Печату“, бр. 519, од 11. маја (први део)  и број 520, од 18. маја 2018. (други део), под насловом: „Политичке елите гурају Србију у бездно“. С обзиром на то да, како наводите, нисте имали прилике да прочитате недавно објављену књигу „Прилози за привредну историју Југославије и Србије: хиперинфлација и постхиперинфлација“ (издавач: Економски факултет Београд, март 2018), која је била повод за мој интервју (у својству редактора и аутора више делова), књигу ћу Вам лично уручити. Зборник „Прилози за привредну историју Југославије и Србије: хиперинфлација и постхиперинфлација“ је и објављен као прилог култури сећања и подстицај за разјашњавање најдраматичних преокрета у нашој економској историји.

Након што прочитате књигу бићу спреман да с Вама, који сте, како и сами наводите, учествовали у доношењу одлука у то време, полемишем о узроцима хиперинфлације у СРЈ 1990-их, околностима у којима је она настала, о томе да ли је она била нужна, или је могла да буде на време зауздана, па и о стручној и политичкој одговорности тадашњих креатора монетарне политике, односно о томе да ли су они у датим околностима били способни да предвиде разорне последице хиперинфлације по привредно ткиво наше земље и да ли се то могло избећи.        

Аутор је редовни професор Економског факултета Универзитета у Београду