Необични случај Стефана Цветковића

У каквој су могућој вези наводна отмица новинара из Беле Цркве, квалитет воде у београдском водоводу и договор Грчке и Македоније о имену те бивше југословенске републике

Док су се, прошлог четвртка ујутру, лаковернији међу Београђанима забринуто питали смеју ли да се напију воде из својих чесми – која је, због изненадне провале тврдњи по друштвеним мрежама да је затрована, али то нико неће да вам каже, постала и сумњива осим што је безукусна – у Белој Цркви и околини трајала је грозничава потрага за тамошњим, како га представљају, новинаром Стефаном Цветковићем који је нетрагом нестао претходне вечери.
Није само полицијска потрага била грозничава већ су видно усплахирени у тим моментима били и представници државних органа, почев од председника Србије Александра Вучића, рекло би се, не толико због бриге за судбину самог Цветковића колико због бриге за шире последице које би Цветковићева судбина могла да изазове.

[restrict]

ОТМИЦА КОЈЕ (НИ)ЈЕ БИЛО На крају се, срећом, баш као и у случају београдске воде, све завршило без тешких последица. Стефан Цветковић појавио се жив и здрав и неповређен, но, судећи по заједничком саопштењу надлежних тужилаштава у Вршцу и Панчеву, сада му следи кривична пријава за лажно пријављивање сопствене отмице…
Шта му се то, дакле, догодило? Да ли је жртва, заправо, главни кривац, или тек пион у много озбиљнијој игри? У сваком случају, питања је у овом тренутку много више него одговора, и приде је много више питања него што се чини на први поглед, али кренимо (неким) редом.
Пре свега, отмица. Судећи по информацијама које су стигле до јавности, а које је затим јавно потврдио и министар полиције Небојша Стефановић, потом и тужиоци у Вршцу и Панчеву Тихомир Кнежевић и Небојша Живковић, Цветковићев исказ о отмици био је препун несагласја с пронађеним материјалним траговима – на сату који му је отмичар наводно стргао с руке а није имао рукавице нису пронађени било какви туђи трагови, звао је мајку у време када је био наводно отет, на сигурносним камерама није забележено да га било ко прати а Цветковић тврди да је видео да га прате пролазећи истим путем којим је и он прошао, камере чак показују да није ни био на неким местима на којима каже да је био непосредно пре отмице… – а поврх тога је пао и на полиграфу. „Ја сам пао на полиграфу“, потврдиће и сам Цветковић у разговору за БИРН, који ће пак констатовати, а важна је ова констатација зато што се портал БИРН никако не може осумњичити за блискост актуелним властима: „Нисмо добили јасне одговоре на сва питања у вези са овим догађајем јер је у Цветковићевој верзији било делова који изгледају нелогично.“

НОВИНАР БЕЗ ДОКАЗА Али ово је заправо тек последња у низу нелогичности које прате овог човека јавности представљеног (само) као новинар из Беле Цркве.
Осим што, наиме, сви знамо да је Цветковић новинар, никакви докази његовог бављења озбиљним новинарством заправо не постоје, то јест ако се из једначине изузме његов јутјуб канал „БЦ Новости“ на који протеклих година повремено качи кратке видео-клипове који углавном нису ни вредни спомена – отуда и свега 544 претплатника тог канала – што се новинарством може назвати само под условом да новинаром назовемо било кога ко поседује телефон с камером и не мрзи га да своје снимке ставља на интернет.
Исто се односи и на његов портал бцновости.блогспот.цом који доноси текстове попут овог: „Снимљена врачара!!!! Откривен идетитет жене која се бави враџбинама!!! Видео надзор снимио жену која је месецима својим активностима изазивала општу језу у Белој Цркви!!!!! Комшије препознале комшинку која се бави враџбинама а која се сада данима крије и не излази из куће!!!“
Или пак ово, такође преносимо без коментара и исправки: „Ексклузивно сазнајемо да муда марјанова по налогу пробушеног куртон смислили су нову превару како да наставе са пљачком новца грађана. Овог пута сиболично се наместило да је муљање у виду тзв. ’измуљавања’ Процена је да ће на овом муљању ’пробушени куртон’ да ’ошиша’ пар милиона динара.“
С тим у вези – цитирамо сад текст Милана Радоњића за БИРН а Радоњић наводи да Цветковића познаје „последњих десет година“ – „и поред његових бројних покушаја, ни ја нити било ко из БИРН-а није хтео да објави његове информације које нису биле поткрепљене доказима… ’Да сам хтео да живим безбрижно, ишао бих у пекаре’, рекао ми је једном приликом. Ова реченица може да послужи као добар опис његовог схватања новинарства, које (би) се пре могло назвати интервенцијом, него извештавањем“.

ЖИВОТ НА ВИСОКОЈ НОЗИ Лик и дело овог новинара у покушају постају још нејаснији када се прегледају његови налози на друштвеним мрежама, на фејсбуку, твитеру и инстаграму.
Сви који се бавимо овим послом, наиме, веома добро знамо колико је овај посао слабо плаћен у убедљиво највећем броју случајева. „Зараде новинара у Србији су испод републичког просека“, најбоље илуструје нашу тврдњу наслов текста на порталу „Цензоловка“ из 2016. године: „Зараде новинара у Србији су испод републичког просека, који тренутно износи око 47.000 динара нето. Новинари у Србији месечно могу да приходују око 300 евра, односно 36.000 динара, показују истраживања.“
А то се при томе односи на новинаре који негде објављују нешто за шта су плаћени, док Цветковић нигде не објављује баш ништа за шта следи ма какав хонорар. Са безначајних 544 претплатника свог јутјуб канала он ни на томе ништа не може да заради, а у истом је положају и сајт бцновости чија је посећеност – упркос тврдњи на самом сајту о безмало четири милиона посета – на нивоу статистичке грешке; глобално најрелевантније место за бројање посета, similarweb.com, наиме, сајт Стефана Цветковића ставља тек на 80.872 место у Србији. У сваком случају, на бцновостима нема ни једне једине рекламе, а тиме ни извора прихода.
Узимајући све то у обзир, не може а да се не стекне слика о убогом провинцијском новинару (у покушају) који не само да једва саставља крај с крајем него је мистерија како уопште успева да преживи.
Мистерија, међутим, постаје још далеко већа ако се прегледају његове споменуте друштвене мреже. Зашто? Зато што Цветковићеви постови на фејсбуку, твитеру и инстаграму документују његова путовања у Њујорк, Дубаи, Беч, Египат, Берлин, Париз… базени, базени, базени, палме, шампањац за столом и неочекивано лепе девојке… Слике живота на пристојно високој нози.
Одакле му новац за све то, то је питање. Рецимо да су могући разноразни одговори међу којима може да буде и недужних, но, у контексту његове отмице која то изгледа није, и новинарског рада за који нема уверљивог доказа да му доноси икакве приходе, ово једноставно не може а да не изазове значајну количину упитаности о чему се ту заправо ради.

ХАН У ТИРАНИ Једно пак међу Цветковићевим путовањима изазива посебну пажњу.
Реч је о скупу „Медијски дани ЕУ – Западни Балкан: Оснаживање медија на Западном Балкану“, одржаном прошлог новембра у Тирани, на релативно високом нивоу, нарочито у том свету с обзиром на то да је на конференцији учествовао, поред осталих, и ЕУ комесар за преговоре о проширењу Јоханес Хан.
Били су тамо и многи из Србије за које постоје уверљиви докази да се заиста баве озбиљним новинарством, али међу њима и Стефан Цветковић за кога, како рекосмо, такви докази не постоје.
И не само што је присуствовао овом скупу него му се и обратио – објавио је своју фотографију за говорницом – и успут се у два наврата фотографисао с комесаром Ханом.
Имајући у виду његову новинарску биографију, ето још једног питања: откуд он ту? Не само на скупу да му присуствује него, понављамо, и да му се обрати. Анонимни новинар из војвођанске варошице који се чак и не може тако назвати.
По којем је критеријуму баш он одабран? Зашто баш он, поред свих бројних локалних новинара из Србије који то заиста јесу? Ко је одабрао баш Стефана Цветковића, и зашто? Ето још неких важних питања на која нема очигледног а уз то прихватљивог одговора.

УБИСТВО ОЛИВЕРА ИВАНОВИЋА Ово пак Цветковићево путовање у Тирану значајно је и због још једног разлога; управо је тада он склопио познанства с новинарима из Албаније и са Косова с којима ће потом истраживати убиство Оливера Ивановића, што је иначе и сам потврдио када је у прес-центру Удружења новинара Србије, 31. јануара, одржао конференцију за медије о овом случају.
Једна важна напомена: дотадашњи Цветковићев новинарски рад, такав какав је, није излазио из строго локалних, белоцркванских оквира. А онда је изненада почео да истражује политичко убиство на другом крају Србије, при томе на територији коју наша држава ефективно не контролише. Ово је искакање из матрице понашања које такође мора да изазове озбиљну упитаност.
Тим пре што је, на својој конференцији за медије, Цветковић у јавност изашао са подацима који неумољиво миришу на нечији обавештајни сектор и не могу да буду доступни чак ни правим новинарима који имају праве изворе. Говоримо о подацима које је он изнео о броју сигурносних камера у Косовској Митровици, о пасошима с којима су (наводно) сумњива лица ушла на територију Косова и Метохије, колико су пута виђена у близини места злочина у данима који су претходили убиству Оливера Ивановића… Да не дужимо, реч је о подацима које је Цветковић могао само да измисли, или да их добије од неке обавештајне службе.
При чему се барем један од ових података показао као чиста подметачина, будући да је Цветковић показао фотографију неког младића кога је описао као једног од учесника у атентату, да би се испоставило да је реч о извесном Заку Цимерману, власнику „Сеј хеј кафеа“ из Ванкувера, а Цимерманова фотографија коју је Цветковић показао скинута је са сајта dirtroadtravels.com o кулинарској понуди овог канадског града.
Имајући пак у виду да је и сам Цветковић отворено рекао да је ове податке добио од неименованих „колега из Приштине“, прилично је очигледно и о чијем рукопису овде може да буде речи…

СПЕЦИЈАЛНИ РАТ? Него, да покушамо да резимирамо сав овај галиматијас. Отмица које није било, новинар који то није и који има необјашњиве изворе прихода и изворе из Приштине и говори пред Јоханесом Ханом и сличнима који би то желели да буду…
О чему се ради? Можда је све ово само крајње необичан стицај околности – премда не видимо како би то било могуће – али једино објашњење до кога смо у стању да дођемо говори о пажљиво испланираној операцији која је доживела нежељени завршетак утолико што је Цветковић завршио у рукама српске полиције.
Онај цитат с бцновости, муда марјанова и остало, говори поприлично о психолошком профилу његовог аутора. Да ли је баш зато одабран? Па му је омогућено уживање у животу какво себи не би могао да приушти, а успут и новинарски кредибилитет учешћем на скупу какав је био онај у Тирани, али и ангажовањем у истрази убиства Оливера Ивановића. А зашто све то? Управо да би био отет, не дај боже и ликвидиран а очигледни мотив би било његово истраживање смрти Оливера Ивановића, па да се из тога изроди јавна афера која ће озбиљно протрести и друштво и државу.
Прљава операција у прљавом специјалном рату који се води против Србије. Уосталом, није и једина, споменусмо воду, подсећамо и на спонтане протесте због цене горива. Нема спонтаности, нема случајности.
А нарочито их нема у овом осетљивом тренутку у коме треба да се финализује косовско питање, односно НАТО запоседање читавог Западног Балкана, у чему поред осталог лежи и сва сврха изненадног пробоја у деценијском спору Грчке и Македоније око њеног имена.
У том контексту, и београдски водовод и отмица Стефана Цветковића имали су да послуже дестабилизовању овдашње јавности, то јест власти, како би се она учинила попустљивијом у односу на захтев да се сагласи са уласком такозваног Косова у Уједињене нације.
Што ће рећи да сличне неочекиване акције и ударе треба да очекујемо и убудуће. Можда делује парадоксално, али и добро је да их буде, јер ће то бити знак да још нисмо пристали на оно на шта не смемо да пристанемо. Невоља ће бити ако ударци престану, јер ће то значити да су нестали разлози за њих…

[/restrict]