Лажи, варај, кради, убиј – Сви то раде!

„Прљави новац“ – документарна мини-серија о похлепи

Нова шестоделна „Нетфликсова“ документарна мини-серија „Прљави новац“ је кроз неколико карактеристичних примера открила свет у коме су бездушност, незајажљивост и безакоње у свим огранцима друштвеног ткива доминантно присутни широм планете, па и да су институционализовани, а све зарад заштите профита – једине „вредности“ коју капитализам по сваку цену негује и протежира, заправо и захтева

У свом ватреном налету који је у успону последњих неколико година, а сада је можда и у некој врсти кулминације, „Нетфликса“ у борби око доминације над ХБО-ом, појавила се недавно шестоделна документарна мини-серија из продукције „Нетфликса“ која се кроз шест директно неповезаних тема позабавила доминантним својством глобализованог устројства наше цивилизације – похлепом. Похлепом, дакако, најпре појединаца у ланчаном систему узрока и тешких последица које настају услед те личне, али још више и институционализоване похлепе као јединог покретача свега и свакога у савременом свету. Иако је комично и некако детиње деловала опаска из чувеног хита „Волстрит“ Оливера Стоуна у којој главни јунак на страни зла, ајкула са волстритовске берзе зла Гордон Геко поносно свом младом шегрту истиче основни постулат целог школовања: „Похлепа је добра!“, њена инсталација у саму срж и бит ткива савременог неолибералног капитализма је све само не комична. Између епизода мини-серије „Прљави новац“, наиме, као својеврсна надградња гореспоменуте опаске, одзвањају још прикладнији стихови репера изабраних да музички поткрепе потресне приче серијала, а који као да се надовезују на поменути Геков кредо. Као неку врсту мантре репер испод слика незајажљивих превараната, лажова и лопова чије „пословне успехе“ посматрамо у овој серији поручује: „Лажи, варај, кради, убиј – сви то раде!“ И ако вас неке од ових наредбодавних речи погађају или у вама изазивају макар површну нелагоду, чињеница да сви то раде би требало да изазове право гнушање све са озбиљним страхом за оно што непосредна будућност у таквом свету неминовно мора да донесе. Односно да вас чак и пробуди из анестезираног стања поданичке инерције и натера да за почетак барем почнете да мислите својом главом.

[restrict]

„Фолксвагеново“ лагање

Оскаровац (освојио га је пре десет година за документарну драму „Такси за мрачну страну“, којим је разоткрио садистичко иживљавање припадника америчке војске приликом ислеђивања осумњичених за тероризам) Алекс Гибни, који, занимљиво, ради и за ХБО, отворио је као аутор „Прљави новац“, чији је иначе главни извршни продуцент, причом о недавном светски чувеном скандалу компаније „Фолксваген“ која је смишљено, систематски, годинама лагала, варала и безочно избегавала одговорност када је разоткривена у процесу лажног приказивања нешкодљивости издувних гасова њиховог новог „чистог“ дизел-мотора којим су од почетка ове деценије уз огромна улагања и напоре започели спровођење глобалистичке доминације у ауто-индустрији што је управо преко потпуног освајања америчког тржишта требало да буде окончана ове године. Тај стратешки циљ моћног немачког произвођача се ослањао на лажно чисти дизел-мотор који су наводно изумели отворивши чак и скупоцени огромни погон у Сједињеним Државама за еколошки прихватљиви мотор као базу глобалне освајачке стратегије. И када су ухваћени у лажи од надлежних америчких институција, они су наставили са лажима, играма, ескивирањима одговорности и казни на све могуће начине. Трајала је та њихова битка годинама све док прошле године скандал ипак није избио на светском нивоу када су одлучили да организују враћање стотина хиљада продатих „прљавих аутомобила“ и, уз одавно укалкулисани ризик од губитака науштрб пре тога замишљеног профита исплате оштећене, плате све казне и трајно бандажирају негативне ефекте скандала како би се што пре вратили поменутом примарном циљу фирме – да буду произвођач број један. Епилог свега овога је баш такав. После отпуштања појединих руководилаца у фирми и мањих казни за тек неколико њих, „Фолксваген“ је остварио циљ свог шефа Мартина Винтеркорна који је и започео кампању лажно чистог дизел-мотора демонстрирајући на најсуровији начин недодирљивост корпорацијских вукова, али и неутољивост њихове похлепе. Доминација је обезбеђена пошто је „Фолксваген“ дочекао ову годину као светски произвођач кола број један у шта је званично промовисан на страницама престижног „Форбса“ (!), без обзира на скандал и чињеницу да је лажним истицањем своје бриге за заштиту животне средине управо њој, односно сваком становнику света у коме је продавао опасно прљаве дизелаше као чисте, нанео непоправљиву штету. То мора да је пример прљавог профита за школске уџбенике.

Бездушност фармацеутских компанија

Ништа мање драстична и у својој суровости слабије потресна јесте прича о штимовању цене лекова у Америци како би корпорацијски глодари живели на високој нози и исплаћивали дебеле бонусе својим деоничарима. Прича о великим фармацеутским компанијама које су постале жртва највеће од њих „Валеанта“, а чији је похлепни власник као „генијални маг пословања“, без скрупула и било какве намере да у тој индустрији уради било шта друго осим да напуни своје џепове, систематски покуповао готово све мање компаније што су радиле добро и имале лекове за којима је владала стабилно обилна потражња, а онда је као нови власник тих фирми и њихових хит лекова повећавао цену лекова до апсурда, чак и по неколико стотина пута већу од до тог момента уобичајене! Његову вожњу најскупљим приватним авионом који је могуће поседовати, као и све остале детаље богаташког луксуза финансирали су болесни људи који су могли да бирају да дају све што имају, односно безнадежним задуживањем и оно што немају, или да се суоче са чак и смртоносним последицама својих обољења. У тренутку снимања ове приче власник „Валеанта“ и идејни творац његове пословне политике није још био позван на било какву одговорност!
А каква вас тек чека прича о похлепи у представљању једне од свежије иновативних варијација пирамидалних превара, мада овде добро увијених у такозвани легални амерички систем надлежан за контролисање тамо иначе законитих приватних зеленашких фирми које се баве краткорочним позајмицама углавном мањих износа. Пошто је реч о законитом послу поентирање овог филма је више на морално неодговорној и безосећајној политици која је специјално за такав исход припремљено и на масовној скали организовано искоришћавање људи у нужди у безнадежне дужнике сурово претварала најсиромашније слојеве америчке нације. Овај пример искоришћавања људске невоље и беде доказ је толике неправедности светског квазицивилизацијског устројства да он напросто вапи да га неко или нешто коначно и заувек разруши. Узгред, а док се то не догоди, гледање ове епизоде заиста захтева посебну дозу способности да се направи дистанца од туробне бездушности и евидентно искрено пројектоване неспособности за било каквом дозом људског саосећања. На овом месту поменута реперска мантра баш добија на ефекту. Добар пример организоване корпорацијске предузимљивости инспирисане безграничном похлепом је и прича о најмасовнијем прању новца у корист и по налогу мексичких нарко-картела, а која је трајала деценијама и одвијала се под покровитељством изузетно моћног удружења хонгконшко-шангајских, мада заправо глобалистички на светској сцени присутних ХСБЦ банкара, чија је одговорност и после разоткривања и скандала и даље не само потпуно неадекватна неизмерној тежини злочина већ је и даље под знаком питања!
Мини-серија „Прљави новац“ је, дакле, кроз неколико карактеристичних примера открила свет у коме су бездушност, похлепа, поквареност и безакоње у свим огранцима друштвеног ткива доминантно присутни широм планете, па и да су институционализовани, а све зарад заштите једне једине „вредности“ коју капитализам по сваку цену негује, потенцира и протежира, заправо и захтева – профита. Гледајући шта су све корпорацијски вукови спремни да ураде не би ли себи и својим компанијама обезбедили брзу и што већу зараду и посматрајући како су у том свом делању заштићени од стране система који подстиче сваку врсту предузимљивости како би се „поштена и слободна утакмица“ на тржишту наставила (па макар се лагало, варало, крало и убијало), гледалац, осим ако није директни иницијатор и корисник јурцања за профитом и сопственим богатством, напросто мора да осети гнушање и разочарање што је део такве „цивилизације“, али и страх што она неминовно производи само једну могућу последицу – крај свега.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *