Канцеларкина (не)могућа мисија

Политички потреси у Берлину: Избеглице ових дана распаљују (политичке) страсти у Немачкој (далеко) више него 2015, када их је овде било на стотине хиљада, па уздрмана Ангела Меркел грозничаво покушава да до краја месеца (или почетка јула) испослује европско мигрантско решење како би, у жестоком „сестринском“ сукобу са бунтовним Баварцима, избегла крах владајуће коалиције и (могући) губитак канцеларског трона

Политичка драма у Берлину, која се распламсала око (спорне) мигранстке политике, много тога ставља на коцку: судбину њених главних актера, канцеларке Ангеле Меркел, министра унутрашњих послова Хорста Зехофера, опстанак седам деценија дугог „сестринског“ савеза две конзервативне странке, Хришћанско демократске уније (ЦДУ) и (баварске) Хришћанско социјалне уније (ЦСУ) те, коначно, опстанак саме владајуће (велике) коалиције конзервативаца и социјалдемократа (СПД), склопљене с грдном муком, готово пола године након парламентарних избора, у септембру минуле године.
И све те ствари су тако (узајамно) испреплетане да би „пукне“ ли једна, у политички понор повукла све остале. Ако садашњи (запаљиви) рат две страначке „посестриме“ буде заиста ескалирао до коначног обрачуна, нико из њега не би могао да изађе као победник. Сви би (готово неизбежно) били, упркос теоретски (и) друкчијим могућностима и сценаријима који су у оптицају, велики (и тотални) губитници.

[restrict]

Велики улог

Мање упућеним сва та драматизација може деловати, укључујући сам повод – неслагања око политике према избеглицама – као „бура у чаши воде“, да није у питању тежина улога који се у овом политичком покеру баца на ту (једну и једину) карту. И канцеларка и министар су (само) формално „исукали сабље“ због миграната. Стварна битка, преко избеглица, бије се око (пре)моћи и (пре)власти. Око опстанка на власти, при чему су за Меркелову у првом плану лични мотиви и разлози – уздрман је њен канцеларски трон – за Зехофера, уз оне личне (питање политичког престижа), важнији су они страначки.
За партију чији је (он) лидер, Хришћанско социјалну унију (ЦСУ), мигранти и азиланти су судбински важна тема пред судбински важне покрајинске изборе за четири месеца. Постоји, наиме, (реалан) страх да би ова странка, која је деценијама имала неприкосновену (апсолутну) власт у (богатој и конзервативној) Баварској, могла на изборима у октобру да изгуби ту суверену позицију. И то добрим делом, или највише, због избеглица: ултрадесничарска Алтернатива за Немачку, на крилима (жестоке) антимигрантске (и ксенофобичне) политике, већ јој „дише за врат“.

Орбан ближи од Меркелове

Неслагања Меркелове и Зехофера око мигранта нису, међутим, ништа ново. Између њих око тога варничи већ три године. Од оног силовитог вала који је запљуснуо Европу 2015. године. Зехофер се оштро противио канцеларкиној „великодушности“ и политици (широм) „отворених врата“, кроз која је у Немачку (само те године) ушло (готово) милион миграната. Захтевао је да влада у Берлину одреди горњу границу, највише 200.000 избеглица годишње, за шта Меркелова није хтела да чује. У том часу, а и касније, била му је ближа политика мађарског премијера Виктора Орбана, с ригорозним затварањем (бодљикава „жилет“ жица) граница, од канцеларкиног алтруизма.
Откуд и због чега је у том старом неслагању сада наједном дошло до „експлозије“ која се разарајуће надвила над Берлином? И то у часу кад се канцеларкина политика, истиха али радикално, променила (не спомиње више „широм отворена врата“), не само због отпора у сопственој (немачкој) него и у европској кући.
Променила се, у овом конкретном случају, позиција самог Хорста Зехофера: он је (звучи парадоксално) озбиљније могао да „баци рукавицу“ канцеларки у лице тек кад је постао члан њеног (владиног) тима. Иако је у Баварској концентрисао у својим рукама велику моћ – премијер покрајинске владе (што више није) и шеф Хришћанско социјалне уније (што и даље јесте) – тек је сада, на функцији (федералног) министра унутрашњих послова, стекао надлежности и прерогативе у мигрантској политици. И решио, очигледно веома одлучно, да искористи те прерогативе.

Спорни мастер план

У потаји је срочио (његово министарство) програмски „каталог“ (Мастер план) од шездесет и три тачке (свеобухватне) мигрантске политике, при чему је само неколико „ставки“ укључило аларм у канцеларкином уреду, а које министру остављају одрешене руке да нареди враћање непожељних избеглица с немачке границе, у првом реду оних који су већ регистровани, као подносиоци захтева за азил, у некој од суседних (ЕУ) земаља. Био би то (и јесте), упозорава Зехофер, „чист скандал“ ако би се допустило особама којима се забрани улазак да вршљају по Немачкој.
За канцеларку је, правно и политички спорна, идеја њеног министра, који би, на своју (национално а не европски) руку враћао мигранте, посве неприхватљива. Меркелова (упорно) истрајава на „европском (мигрантском) решењу“. Иако то у овом часу делује као нереалан подухват и немогућа мисија, она не одустаје, али о томе нешто касније. Да се, кратко, позабавимо могућностима које јој, статусно и уставно, стоје на располагању у евентуалном коначном обрачуну са политичким хазардом (и отвореном побуном) њеног министра.
Иако канцелар (канцеларка) по уставу, као најважнија политичка личност у земљи, има заиста велика овлашћења, и неупоредиво већу (фактичку) моћ од (формално) првог човека у земљи, шефа државе, он (она) не сме да угрожава (широку) аутономну надлежност ресорних министара, макар они и не били превише „дисциплиновани“. Под условом да њихово деловање не искаче из „светог писма“, коалиционог споразума: чување и одбрана кључних смерница таквог споразума је у канцеларовој (канцеларкиној) искључивој, и беспоговорној, надлежности.

Ограничења неспорне моћи

По том „слову“ канцеларка може, у принципу, „отпустити“ неког (јогунастог) министра (формалан захтев за разрешење упућује се шефу државе, као и у случају именовања), па, у овом случају, и Хорста Зехофера. Има оних, у медијима и међу политичарима, који је у томе подстичу, упозоравајући је да лидер који није храбар да ризикује иде у сусрет (још) већем (и опаснијем) ризку. Али ђаво, воле да кажу Немци, лежи често у детаљу, који уме да ограничи неспорну канцеларску моћ. Меркеловој би, наиме, било лакше да „отера“, без већег (или никаквог) ризика, министра из сопствене странке. Мало је теже, и деликатније, ако министар долази из редова коалиционих партнера. Још ако је и лидер странке, као што је то случај са Зехофером. Онда је то врашки незахвалан, високоризичан подухват.
Евентуално смењивање Хорста Зехофера, с чим Меркелова јавно (још) не барата, иако му је у понедељак послала недвосмислено упозорење, исцртавајући „црвену линији“ у спору са Баварцем, уз подсећање да она, као канцеларка, има „последњу реч“, значило би (неизоставно) повлачење Хришћанско социјалне уније (ЦСУ) из владе и њен (дакле и канцеларкин) могући пад: остатку владајуће коалиције, конзервативцима и социјалдемократама, недостају два-три гласа до (минимално потребне) већине у Бундестагу.

Рискантни сценарији

У том случају могуће је (теоретски) више сценарија у спасавању владе и канцеларкиног трона, при чему је сваки од њих проблематичан и рискантан. Могућа би, на пример, била (увек несигурна) мањинска влада. Чешће се, међутим, опет теоретски, спомиње стварање нове, тројне, црно-црвено-зелене коалиције, конзервативаца, социјалдемократа и еколошке странке. На крају, као последња могућност, остају нови (ванредни) парламентарни избори, од којих (готово ужаснуто) беже (сви) садашњи коалиционари, укључујући и „бунтовне“ Баварце.
Сви су, наиме, сагласни у томе да би нови избори били „дар с неба“ Алтернативи за Немачку, странци која је готово на препад освојила све покрајинске парламенте, а у Бундестагу је (са готово тринаест одсто освојених гласова на последњим изборима) најјача опозициона снага. Таква могућност изазива нескривену забринутост и код немачких суседа: поновно отварање парламентарне (и политичке) кризе у овој земљи изазвало би парализу ионако уздрмане (и ошамућене) Европске уније.

Шојбле као посредник

Досадашњи покушаји да се у драми која данима изазива потресе на немачкој политичкој сцени нађе за обе стране прихватљив излаз – нису дали резултат: Меркелова и Зехофер нису, у директним разговорима, могли да нађу компромисно решење. Доста је оних који полажу наду у евентуални успех посредничке улоге председника Бундестага (веома искусног) Волфганга Шојблеа. Он би, како се чује, могао бити прихватљив (и убедљив) једнима и другима: критичан одраније према мигрантској политици Ангеле Меркел (што је блиско Баварцима) Шојбле је, у исто време, непорециво лојалан канцеларки.
У сваком случају, канцеларка је испословала две недеље „примирја“, у покушају да избегне коначан обрачун, и могући драматичан (коалициони) разлаз и крах. Покушаће да испослује у билатералним преговорима са државама које су највише на удару мигрантског таласа, Грчком, Италијом, Шпанијом и Аустријом, укључујући и неке балканске партнере, и на (дводневном) самиту лидера ЕУ крајем јуна, такозвано „европско решење“, које би (провокативну) интервенцију министра Зехофера учинило излишном. Шта ако се то не догоди? Две стране сакупљају „војску“ за могући коначан обрачун након примирја: руководства две партије стала су, демонстративно, „сто посто“, уз своје лидере, дајући Меркеловој и Зехоферу мандат за наставак „рата“.

Акција спасавања и ометања

Грозничава дипломатска офанзива да се спаси што се још спасти може већ је започела. Меркелова је у понедељак вече у Берлину примила новог италијанског премијера Контеа. Тежак саговорник, приметили су немачки медији, из простог разлога што је „јаки човек“ нове италијанске владе остао у Риму, министар унутрашњих послова (надлежан за избеглице) Матео Салвини. Лидер антимигрантске десничарске Лиге већ је затворио италијанске луке за несрећнике из Африке. Њих 629 са спасилачког брода „Акваријус“ прихватили су у луци Валенсија Шпанци.
Салвини је захвалио и пожелео (цинично) да Шпанија прихвати њих „још шездесет и шест хиљада“. Детаљ који говори колико је, заиста, мисија немачке канцеларке око постизања европског мигрантског решења деликатна и крајње неизвесна. Тешко је, наиме, поверовати да би Меркелова успела да за петнаестак дана оствари оно што није могла фамозне 2015, кад је у дијалогу с европским партнерима баратала (пре)јаким адутом: ако не отворимо врата, зачепиће се „балканска рута“ и активирати тамошње, никад коначно и дефинитивно, угасло „буре барута“.
У акцију „спасавања“ уздрмане канцеларке ускочио је промптно француски председник Емануел Макрон. Пожурио је (уторак) у Берлин, очигледно уверен да би отварање нове политичке кризе с друге стране Рајне запечатило његове европске реформске идеје.
Ужарену немачку политичку лаву учинио је, међутим, још запаљивијом, на свој „трамповски“ начин, иритирајући званични Берлин, амерички председник. Уз констатацију да немачки грађани окрећу леђа Меркеловој због миграната (што су овдашњи медији одлучно оспоравали), поручио је нацији како неће дозволити да се и Америци догоди оно што се са избеглицама, ето, догађа у Европи. Трампов потез (без преседана) оцењен је као недопустиво мешање у унутрашња политичка спорења партнерске (и пријатељске) земље…

[/restrict]