Излог књиге

Богдан Максимовић
ИСКУШЕНИК
Удружење књижевника Србије, 2018

И нови, други по реду, роман Богдана Максимовића је на познатом трагу српске романескне традиције; традиције која обухвата толико горког талога животног искуства. Максимовићев „Искушеник“ доста тога црпи, пре свега одређене предности, па и своје мане, из те еклектичке намере и наума, да на познатим традицијама романа одрастања и романа с тезом, буде још једно романескно сведочанство о судару појединца са сопственим светом и оним око себе.

„Искушеник“ почиње најтежим могућим кошмаром, па се стиче утисак да писац заправо хоће да сугерише да је живот често збир кошмара, између којих постоје и дани због којих вреди живети. А када се читаоцу можда учини да ће кошмарна прича с почетка „Искушеника“ занемарити импулсе стварног живота, све се промени пошто главни јунак допадне затвора.

Као приповедач који свог јунака води кроз цркву, испосништво, воденицу, Богдан Максимовић, посебно у делу о затворским догађајима, показује да добро познаје унутрашње силе, не само свог јунака. И писац и његов јунак зато траже у Достојевском, у Хесеу, психолошке и филозофске одговоре на неке своје запитаности. Али док се Хесеов Сидарта свесно одрекао свих благодати живота и посветио тражењу врхунске истине и коначног просветљења, Максимовићев Теодор Крстић је на искушеничку стазу ступио да би некако преживео тугу за својом трагично несталом девојком, у кајању због сопствене кривице за њену смрт и у жељи да на том путу открије смисао свог и таквог преживљавања.

На више од двеста страна, аутор овог романа је, у приповедачком смислу, веома ризично провео свог јунака кроз разна искушења и велике муке. И у тренуцима када је главни јунак у тешким околностима, али је нада ипак још увек била испред очаја, писац заиста неочекиваним, ефектним расплетом, разрешава његов трагични егзистенцијални Гордијев чвор.

Алфред Адлер
ПОЗНАВАЊЕ ЧОВЕКА
„Дерета“, Београд

Прошло је осам деценија од када се први пут појавила књига „Познавање човека“ и се­дам­де­сет пет го­ди­на од смр­ти Ал­фре­да Адле­ра. Ово дело на­ста­ло је као збир пре­да­ва­ња одр­жа­них у Бе­чу, пред пу­бли­ком ко­ја се су­сре­ла са но­вим по­гле­дом на срж људ­ског би­ћа. Адлер је је­дан од пр­вих пси­хо­ло­га ко­ји је ис­ти­цао по­тре­бу, раз­ли­ку и зна­чај ме­ђу­људ­ских од­но­са, као и со­ци­јал­них чи­ни­ла­ца ко­ји уче­ству­ју у фор­ми­ра­њу лич­но­сти. Сва­ки по­је­ди­нац као све­сно, од­го­вор­но, ра­зум­но, а дру­штве­но би­ће – со­ци­јал­но фор­ми­ра­но, мо­ра и мо­же да об­ли­ку­је сво­ју суд­би­ну.

Утицај „По­зна­ва­ња чо­ве­ка“ на пси­хо­ло­ги­ју и да­нас је не­мер­љив. Пре­ко со­ци­јал­не пси­хо­а­на­ли­зе па до ху­ма­ни­стич­ке, ег­зи­стен­ци­јал­не и пер­со­на­ли­стич­ке пси­хо­ло­ги­је, оста­вља ве­ли­ки ути­цај и не­из­бри­сив траг. Об­ли­ко­ва­ње лич­но­сти и ин­тер­пер­со­нал­ни од­но­си ства­ра­ју мо­гућ­ност за из­град­њу све­та ко­ји нам је нео­п­хо­дан. Не­ве­ро­ват­но, али исти­ни­то је да је ова књи­га су­пер­и­ор­ни­ја у од­но­су на ве­ћи­ну наслова по­пу­лар­не пси­хо­ло­ги­је ко­ји се да­нас об­ја­вљу­ју. Ова ху­ма­на и објек­тив­на ви­зи­ја ре­ша­ва­ња пси­хо­ло­шких про­бле­ма омо­гу­ћа­ва схва­та­ње све­та и кре­а­тив­ност ко­ја се на­ла­зи у по­је­ди­нач­ној лич­но­сти спрем­ној да се осло­бо­ди. У све­ту ко­ји нас окру­жу­је ова­кав на­чин раз­ми­шља­ња, об­ја­шње­ња и упутста­ва мо­жда су нам по­треб­ни­ји не­го икад ра­ни­је.     

Амин Малуф
ФОТЕЉА НА СЕНИ
„Лагуна“, Београд

Амин Малуф у овом делу путује кроз историју своје усвојене домовине из 29. фотеље Француске академије, коју заузима од 2011. године. Приповедајући нам о осамнаесторици који су се смењивали на његовом месту још од владавине Луја XIII и кардинала Ришељеа, аутор не само што исписује тај „делимично измишљен родослов“ него и слика бурна времена у којима су они живели: дворске интриге, сукобе идеја, револуције, ратове. Први „бесмртник“ утопио се у Сени, претпоследњи је починио самоубиство у свом стану с погледом на Сену, а Академија блиста на обали Сене. Малуф нам вештим пером дочарава чудесне призоре из живота академика, неких заборављених попут Кајаве, који у свој прстен беше уградио један Молијеров зуб, или чувених као што је Волтер и његов дочек у Паризу по повратку из изгнанства – сочне анегдоте, потресне судбине, бурлескне пустоловине, пикантни цитати, комичне песмице, префињени хумор, све се ујединило да пружи задовољство читања.

Из фотеље на Сени Малуф са топлином удахњује живот знаменитим „прецима“, тим лучоношама својих векова чија се дела сусрећу у заједничкој борби за боље човечанство, и подсећа на светле тренутке прошлости Француске, која у непрестаним превирањима и преображајима не губи своју величину, дух и сјај.