Година која је трајала четврт века

Нигде чувена шездесет осма није оставила тако дубок (и крвав) траг као у Немачкој: два (посве различита) пола и симбола студентске побуне, Руди Дучке, с идејом о (радикалној) промени друштва „маршом кроз институције“ и Андреас Бадер, чија се „градска герила“ (фамозна Фракција црвене армије, РАФ) определила, у име очекиване (а изостале) револуције, за немилосрдни рат с државом (у којем је пало много глава на обе стране), бомбе, отмице и атентате, ударајући више од две деценије у „само срце капитализма“

Ни пола века од чувене шездесет осме, коју неки пишу и означавају великим словом, нема (ни ) у Немачкој консензуса око њеног учинка, њених плусева, контроверзи и последица. Око (бар) једног, међутим, нема спора: ништа у овој земљи, у њеном друштвеном и политичком бићу, није више било као пре.
То, истина, није немачка особеност. И у другим земљама које је захватио (готово) планетарни талас побуњене младости и дотад непознате, експлозивне енергије, ова година, препуна историјских узбуђења (Вијетнамски рат, присилно гашење „прашког пролећа“ тенковима Варшавског пакта), имала је готово превратничку снагу.
Прва жртва Оно што ситуацију у Немачкој чини особеном, јесте чињеница да је њена шездесет осма почела раније, ако не већ концем педесетих, оно (сигурно) годину дана пре, 67, убиством студента Бена Онезорга и трајала је, за разлику од других земаља, укључујући и нашу, где је све (релативо брзо), прохујало са (силовитим) вихором, драматично и трагично, још четврт века!

[restrict]
Најпре о (несрећном) Бену Онезоргу, чија је смрт радикализовала студенте у Западном Берлину и припремила еруптивну атмосферу у којој су, и из које су, плануле све потоње варнице, увлачећи читаву земљу у ванредно стање и немилосрдни рат државе са (терористичком) „градском герилом“ у којем је, током четврт века, пало, на једној и на другој страни, много глава.
Бено Онезорг се, тог, за њега трагичног, 2. јуна 1967. године нашао међу студентима који су пред опером у Берлину протестовали против посете иранског шаха Резе Пахлавија. Кад су шах и његова супруга, Фарах Диба, у пратњи градоначелника Западног Берлина Хајнриха Алберца, ушли у зграду опере (на програму је била Моцартова „Чаробна фрула“), полиција је брутално насрнула на демонстранте.
Један од полицајаца у цивилу, Хајнц Курас, пуцао је у том метежу, из непосредне близине, у потиљак Онезоргу. Данас на то подсећа, на згради опере, скулптура Алфреда Хрдичке „Смрт демонстранта“. У немачким медијима, и историјским књигама, тај догађај се, најчешће, означава као „дан који је променио републику“.

Атентат на икону бунтовних студената

Тек ће, међутим, један други догађај, такође атентат, запалити, не само (Западни) Берлин, него целу (Западну) Немачку: атентат на харизматичног вођу, и икону, бунтовних студената, једног од лидера Социјалистичког немачког савеза студената (СДС), Рудија Дучкеа.
У њега је, док је, на бициклу, из стана у Берлину, кретао у апотеку да набави лек за сина („старог“ свега неколико месеци) три хица испалио фанатични (духовни) „наследник“ нациста Јозеф Бахман. Два су Дучкеа погодила у главу, трећи у раме. Преживео је куршуме, али не и последицу атентата, епилепсију. Умро је 1979. Атентатор Бахман је, уместо кајања, жалио што га није „докусурио“. Није, рекао је, имао пара да набави аутоматску пушку и „претестерише прљаву комунистичку свињу“.
Огорчени студенти су „кренули у напад“ на (берлинску) Шпрингерову издавачку кућу, чији су листови, посебно булеварски (високотиражни) „Билд“ припремали атмосферу, проглашавајући га „државним непријатељем број један“, за Дучкеово смакнуће („зауставите црвеног Дучкеа да не би дошло до грађанског рата и крвопролића“).
Руди Дучке (пуно име Алфред Вили Рудолф Дучке) рођен је, иначе, у источнонемачком Шенефелду 1940. Уграбио је „последњи воз“ да пређе на западну страну, 10. августа 1961, три дана пре (суровог) затварања границе, подизања (фамозног) Берлинског зида. Студирао је, веома успешно, социологију и филозофију на Слободном универзитету у Западном Берлину.

Ванпарламентарна опозиција

Придружио се убрзо Социјалистичком савезу студената, једном од главних изворишта, и упоришта, такозване „ванпарламентарне опозиције“ и жестоке побуне: против рата у Вијетнаму и америчког империјализма, против капитализма и друштвених неправди у сопственој земљи, против ауторитарних односа у породици, школи и на радном месту, оне ауторитарности и слепе послушности која се, по Херберту Маркузеу (његове идеје су „инфицирале“ тадашњу студентску младеж) завршила нацизмом, против система у Западној Немачкој на чијим кључним местима су се још налазили истакнути и утицајни (бивши) нацисти, против „оловног ћутања“ очева о времену нацистичке тираније и њиховом учешћу у холокаусту, против свих табуа, за сваку врсту слободе и ослобађања, укључујући и слободну љубав…
Много запаљивог материјала уз (често наиван, романтичарски) сан о друштву једнакости и личних слобода, са црвеном социјалистичком бојом (не оном совјетском) при чему су најчешће„призивани“, и на заставе истицани, Мао (Цедунг), Че (Гевара) али и „трећи (југословенски, социјалистички) пут“.

Милитантна струја

И док су Дучке и његови другови били уверени да се радикалне друштвене и политичке реформе бирократског и окошталог система могу остварити „маршом кроз институције“, из ове успламтеле студентске заједнице „родила“ се, и одвојила једна милитантна, анархистичка струја, која ће, уместо Дучкеовог „марша кроз институције“, уз поклич „уништавајте све оно (и сваког) што (и ко) вас уништава“, кренути револуционарно, превратнички и терористички, бомбама и атентатима на симболе капиталистичке моћи и доминације, банкаре, индустријалце, високе државне чиновнике, дипломате, полицајце, немачке и НАТО официре, укључујући и оне америчке.
Та струја милитантних шездесетосмаша, „Фракција црвене армије (РАФ), како је себе назвала, а у историју ће ући као „Група Бадер (Андреас) – Мајнхоф (Улрике)“, и „градска герила“, рачунала је да ће, циљајући у само „срце капитализма“, стећи симпатије „обесправљених“, и уз помоћ оружја, извршити преврат и револуцију.
До преврата и револуције није дошло, али су „рафовци“ „прве генерације“, предвођени Андреасом Бадером и најужом групом, у којој су се још нашли Гудрун Енслин, Карл Распе и (дотад веома позната), левичарска новинарка, оштрог пера, Улрике Мајнхоф, стекли несумњиву подршку у једном делу младих бунтовника (о чему сведочи регрутовање њихових наследника, друге и треће генерације урбаних терориста, који су водили непоштедан, крвави рат с државом све до немачког уједињења!) и симпатије једног броја критичких (левичарских) интелектуалаца. Нобеловац Хајнрих Бел је, због тога, и апела да се „заустави хистерија“, тражећи посебно „помиловање“ за Мајнхофову, био засут жучним критикама из табора конзервативаца.

Сартров сусрет (у тамници) са Андреасом Бадером

У тај круг „симпатизера“ су, кад се цела група нашла у невољи, и на робији, Андреас Бадер и Улрике Мајнхоф, дављенички, покушали да увуку чувеног француског писца, филозофа и ангажованог интелектуалца Жан Пол Сартра. Била је то, очигледно, идеја Мајнхофове. Велики филозоф, којег је тема социјализма и револуције интелектуално опседала (у тај контекст су се уклапале његове посете Совјетском Савезу, Кини, Југославији и Куби, посебно његови разговори са Че Геваром) озачио је негде њихову групу као „инересантну“ и са „смислом за револуцију“.
Писмо Улрике Мајнхоф (носи њен потпис) упућено Сартру било је дављенички вапај. Кад нису успели дугим, исцрпљујућим штрајком глађу да испослују, ако не слободу, оно бар излазак из тоталне (и заиста сурове) изолације у затвору Штамхајм, сетили су се да би Сартр, евентуалном посетом, могао да им помогне. Иако зна да је болестан (два инфаркта), невоља у којој се налазе преча је од свих обзира, писала је Мајнхофова, тражећи од великог Француза да интервјуише Бадера јер „буле“, полицајци, „ намеравају да га убију“. При (евентуалном) прављењу интервјуа, није потребно, подсећала га је, да се Сартр саглашава са свим што би они хтели. Важно је да под његовим (звучним) именом нађу заштиту и да, уз његову помоћ као марксисте, филозофа и моралисте, саопште јавности оно што их руководи у њиховој „антиимперијалистичкој борби“.
Сартр је, заиста, иако са извесним закашњењем, дошао на разговор са Андреасом Бадером. Зна се да су родоначелник егзистенцијализма и родоначелник (немачког) тероризма 4. децембра 1974. разговарали у затвору близу Штутгарта читав сат. Иако до интервјуа није дошло, била је то , медијски и политички, светска сензација.

Историјски важан документ

Та посета одјекнула је као бомба и озбиљно уздрмала владу (тадашњег) канцелара Хелмута Шмита. Био је то за њега крајње деликатан тренутак. Заточеници су већ били успели да се профилишу као „борбена група“ која се супротставља „затворском терору и строгој изолацији“, последњим средством: штрајкујући већ (пре)дуго глађу. Влада се суочила са страхом да би Сартрова посета могла да подстакне нови „талас симпатија“ у међународним размерама са „државним непријатељем број један“ и додатно охрабри опасну формацију „урбане гериле“ у илегали.
Из строго чуваног документа, записника о Сартровом разговору са Бадером, који је сачинила криминалистичка полиција покрајине Баден Виртемберг, за који „Шпигл“ тврди да има „историјску вредност“, открива се оно што се на основу Сартровог обраћања новинарима после посете Штамхајму није могло закључити: филозоф је третирао РАФ уочљиво критички и такође уочљиво се трудио да Андреаса Бадера наговори да се мане тероризма!
Упозорио је Бадера да народ очигледно „није сагласан“ са оружаним (и терористичким) акцијама које предузима РАФ, да би тим акцијама можда могла да се промени „ситуација у Гватемали“, али не и у Немачкој. Зашто је овде друкчије, питао је, очигледно разочарани Бадер. Зато, узвратио је Сартр, што овде не постоји „тај тип пролетаријата“.

Непопустљиви Хелмут Шмит

Полицијски „записничари“ су, иначе, констатовали да разговор филозофа и терористе „није био пријатељски“. Сартрово очекивање да „из прве руке“ упозна и схвати идеолошке принципе којима се руководи његов саговорник, није се остварило. Најопаснији немачки терориста једноставно се тиме није бавио. Читао је већ припремљен текст, пун фраза и контрадикција. Тешко је, међутим, рећи колико је томе допринео сам Бадер а колико полицијска „обрада“ тог „историјског“ сусрета и разговора. У сваком случају, Бадер је, по полицијском сведочењу, после овог разговора „деловао депримирано“.
Штрајк глађу окончан је после стотинак , и за власт и за терористе, веома драматичних дана. Пресудну улогу у томе одиграла је „наредба“ која је стигла од њихових другова изван затвора: прекините са штрајком, борбу за ваше ослобађање настављамо нашим оружјем. Терористи „друге генерације“ су, с том намером, отели „Луфтханзин“ авион пун путника (отмица је окончана у Могадишу, интервенцијом немачких специјалаца) и, у септембру 1977, организовали отмицу моћног председника немачких индустријалаца Мартина Шлајера.
Њихов покушај да овим отмицама уцене владу и испослују ослобађање групе око Бадера је пропао: Хелмут Шмит је остао непопустљив. Признао је, знатно касније, да је Жртвовао Шлајера, али је, каже, „спасио државу“.
Андреас Бадер је нађен мртав у затворској ћелији. Званично је саопштено да се радило о самоубиству пиштољем, пошто је сазнао да је изнуда с отмицама пропала. Верзија у коју многи нису хтели да поверују: Штамхајм је важио за најбоље чувани затвор у Немачкој, па је планула сумња да би неко, уз тако строге контроле, могао неопажено да дотури оружје „државном непријатељу број један“, под даноноћном, непрестаном, присмотром…

[/restrict]