Dragan Lakićević – Sve mislim maštarija je

Dok se tek slutilo „otcepljenje“ Crne Gore, pisao je studentima književnosti u Crnoj Gori: Šta ćete biti – znati i učiti, ako vaša domaća književnost ne budu Dositej, Vuk, Zmaj, Andrić, Crnjanski, Isidora, Meša, Dučić, Šantić, Rakić, Nušić?

Dragan Lakićević, književnik, dugogodišnji urednik i glavni urednik Srpske književne zadruge, dobitnik je književne nagrade „Branko Ćopić“ za visoke domete književnosti koju dodeljuje Zadužbina Branka Ćopića, pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U besedi o dobitniku akademik Matija Bećković između ostalog je rekao: „Nećemo se ogrešiti o istinu ako kažemo da je u žiriju koji je ovu odluku doneo bio i onaj po kome se nagrada zove. On je u Draganu Lakićeviću dobio jednog od svojih najvernijih sinova koji je među topčiderskim platanima našao svoju Baštu sljezove boje.“
Vaši utisci nakon dodele nagrade u SANU?
Sama zgrada Srpske akademije nauka i umetnosti je hram, podignut kada su narod i država polagali na nauku i umetnost. Kako su polagali, takvu su kuću gradili. I ulazak u tu kuću uzbuđuje, kao da ćete u njoj sresti Ćopića i Andrića, Pančića i Cvijića, i one starije… Potom, žiri u onom sastavu, pa publika prepuna gospode – pisaca, profesora, prijatelja… Biraju se reči – o Branku Ćopiću, o književnosti i jeziku… Književnost je, makar tu, makar toga dana, važna, pa i ona naša koju su upravo pohvalili i nagradili.

[restrict]
Govorili ste da je BrankoĆopić za vas posebna figura u modernoj srpskoj književnosti! Zbog čega, i koliko – „posebna“?
Pisac mog detinjstva – nikad nije napuštao mene, niti ja njega. Da vam poverim: kad sam sam, pa koračam dugo, ja u sebi i naglas recitujem njegove poeme „Ježeva kuća“, „Mjesec i njegova baka“, „Lekcija iz zemljopisa“. Upamtio sam ih pre više od pola stoleća i ne mogu ih zaboraviti… Naša generacija odrasla je u svetu Ćopićevih priča i romana za mlade. Docnije smo u njegovim knjigama otkrivali mnogo složenija i dublja značenja. Ne samo u „Prolomu“, koji je još 1952. na 800 strana izuzetnom hrabrošću i dubinom tumačio deobe, moralno, versko i nacionalno poreklo zla i zločina u prvim godinama Drugog svetskog rata nego i u delima punim humora, književnih majstorija i lirskih parabola… Ćopić spada u naše najveće pisce za decu, kakvi su Zmaj i Dušan Radović. U pripoveci za decu svakako je najveći.
Mogu li se uspostaviti određene, poetički zasnovane paralele između Ćopićevog i vašeg dela?
Ćopić je naš veliki prethodnik i učitelj, onaj kome se čitavog života divimo; kako smo stariji, sve više ga razumemo i poštujemo… U toj ljubavi za Ćopića ima i ličnih elemenata. Na prvom mestu su naši gorostasni zavičaji: planine i njihovi živopisni i neodoljivi ljudi, sastavljeni od iskona, ratničke tradicije i pojedinačne nespretnosti i nezgrapnosti u svekolikoj dobroti i stihiji prirode, istorije. Satkani su od mašte kojoj je ta planina okvir i rodno mesto – kolevka priče i pamćenja – najpre usmene reči i junačke pesme, potom dar za stvaranje u obilju jezika i njegove građe… Taj surovi svet često ima „golubije srce“… Ćopić je opisao rat posle kojeg sam se rodio, ali kao da sam u njemu proveo detinjstvo: priča, slika, tuga i ponos iz toga rata – obeležili su našu generaciju. Bol moje majke i majke moje majke deo je i moje osetljivosti. A Ćopić je u tom ratu izgubio rođenu sestru i rođenog brata… U svojoj besedi rekao sam da je kod Ćopića svaka majka – herojeva majka.
Ćopićev svet i naš svet veoma se, bez sumnje, razlikuju. Šta uočavate, odnosno šta biste izdvojili kao najbitnije razlike?
Naš svet je mnogo siromašniji od Ćopićevog sveta. Zato Ćopićeve knjige – priče, pesme i poeme mogu da dočaraju i nadoknade ponešto iz tog sveta koji je netragom iščezao. Dabome, ako roditelji i škola to budu hteli. Zasad neće, ali će se možda jednom dozvati – ipak se radi o našoj deci: nećemo valjda prepustiti njihovo vaspitanje i obrazovanje neprijateljima, onima koji su spremni da promene ime jezika i da ruže azbuku kojom su pisali i Branko Radičević i Branko Ćopić… Ćopićev svet – ne zna se koji je složeniji i raskošniji: spoljašnji – planinski, ratni, noćni, zvezdani, „u svetu leptirova i medveda“, pun boja i sjaja, tame i dubine. Ili unutrašnji: sav od trepeta i nijansi ljudskog bića – njegove dobrote, mašte, straha i tuge. (Naspram sveta ekrana koji ispunjava naše dane i duše.) U tom svetu preovlađuje ljubav – u mnogim svojim oblicima i fenomenima, licima i doživljajima. Setimo se samo priče „Marijana“ iz „Bašte sljezove boje“ i plahovite ljubavi onog strica prema mladoj i dalekoj ženi produženog imena kao produžene žudnje… A kakvi su oblici ljubavi na kojima se insistira danas? Ko se i zašto s kim „smuvao“. Šta se forsira u izrazima i mogućnostima ljubavi u naše doba!
Za Ćopića vas veže i Srpska književna zadruga?
Ćopić je Zadrugin pisac još od 1940. kada je, u ediciji „Savremenik“, objavio knjigu „Planinci“… Sačuvano je njegovo pismo Risti Tošoviću, predsedniku SKZ, iz aprila 1976, u kojem Branko hrabri Zadrugu da objavi poemu „Kostići“ Matije Bećkovića, koju poredi sa „Jamom“, „Stojankom majkom Knežopoljkom“ i „Kadinjačom“, a „kao da je izrasla iz nekog šekspirovskog, istorijskog, spektakla“. Tu Ćopić veli još da je SKZ „uvažena ustanova koja je toliko zadužila našu literaturu, s kojom sarađujem desetinama godina, i koju smo dužni sami da podržimo i pomognemo u njezinoj plemenitoj i progresivnoj ulozi u našem društvu“… Triput je objavljen u Kolu. Prvo izdanje „Bašte sljezove boje“ bilo je u plavoj ediciji… Uskoro u Kolu izlazi i njegove „Izabrane pjesme“, s mojim izborom i s mojim predgovorom… I stanovao je tu, kraj nas, u Maršala Tita 23. Komšija. I mnogo toga još…
I vi danas, jednako kao što je Branko Ćopić u svoje vreme, prilježno radite na očuvanju srpskog jezika i pisma. Kome je bilo lakše, to jest teže, vama ili Ćopiću?
Ćopiću je bilo lakše. Njegov je jezik bio srpski, a tiraž sto hiljada. U zajedničkoj državi, zarad te zajednice, jezik je imao zajedničko ime. Ćopić je bio privržen zajedničkoj državi, kao i mnogi Srbi, i bratimio se sa odabranim predstavnicima naroda u sastavu Jugoslavije i njene vojske (Matija Gubec i Karpoš Makedonac; u istoj vojsci ginu Šoša, Mladen i Šolaja). Nije doživeo razaranje te države, kad su popljuvane sve njene vrednosti i prednosti, a iznete na videlo i uveličane njene objektivne anomalije i obmane… U to razaranje, koje se još ostvaruje na štetu Srba, spada i napad na jezik i pismo. I zahtev da se srpski jezik nazove zajedničkim – samo da ne bi bio srpski, a srpski je oduvek bio zajednički i samo je okupatoru smetalo što se zove jedinim istinskim imenom: srpski. I to u vremenu kada je tiraž knjiga stostruko manji nego onda… U probuđenim mržnjama i političkim strastima inferiornih nastalo je izmišljanje i preimenovanje jezika i obračun sa mnogim vrednostima… Branko to ne bi podneo… On je dobrim delom bio Jugosloven, kao i Andrić, ali je „Prolom“ pisao ćirilicom… Bolje bi bilo da smo slušali Brančila… No tako je uvek sa velikim piscima. Setite se kad sam rekao onu parafrazu: „Ko ne sluša Njegoša, slušaće Solanu!“
Solanine rakete i bombe začule su se uskoro posle te vaše izjave. Sada i vaš zavičaj i celu Crnu Goru „krase“ NATO zastave?
Ne mogu da verujem da će na slobodnoj planini Sinjajevini, utočištu hajduka, lovaca i pastira, na Savinoj vodi, i Ružici, biti vojni NATO poligon ili magacin… Sve mislim da je maštanije… Kao što ne mogu da verujem da je Srbija predviđena za veliko đubrište svakojakog otpada… No sile dođu i zasednu pa odu i propadnu, kao što su i dosadašnje propadale. A kako ćemo mi opstati?… Kažu da izvore potoka i bistrih reka zaposedaju novi vlasnici novih država: pregrađuju, razvaljuju, uništavaju: ono što je Bog dao zauvek – oni bi da potroše za svoga mandata. Šta će ostati potomcima – ko god da nam bude potomak?
Poput pisca čije ime nosi nagrada kojom ste zaslužno ovenčani kroz svoje književno delo pronosite svoj zavičaj. Kako danas gledate na Crnu Goru – tamo ste se rodili, učili osnovnu školu?
Bila je to škola puna „Gorskog vijenca“ i junačke poezije, a junačka poezija je srpska… Vlada koja je ukinula Ulicu Vuka Karadžića na Cetinju rekla je tim činom sve o sebi… Sećam se kako sam još dok se tek slutilo „otcepljenje“ Crne Gore, pisao otvoreno pismo studentima književnosti u Crnoj Gori (objavljeno je u „Borbi“): šta ćete biti – znati i učiti, ako vaša domaća književnost ne budu Dositej, Vuk, Zmaj, Andrić, Crnjanski, Isidora, Meša, Dučić, Šantić, Rakić, Nušić? A naročito Desanka i Ćopić! Kakva je to književnost bez Desanke i Branka? Čija, kolika, čemu? A kulture i duše nema bez poezije i duhovnosti! No, nadam se da je sve to veštački i privremeno instalirano.
Bez sumnje, hteli mi to ili ne, nalazimo se usred rata na polju kulture i duhovnosti… Kako vojujete u njemu, koliko uspevate da ostanete nepobeđeni, pišući, vodeći Zadrugu…
Pod formom demokratije u nas su napadnute sve vrednosti, najviše škola i porodica. A škola i porodica ne mogu bez kulture. Narod bez kulture nije narod… No, u našem vremenu, kultura je ugrožena, pogotovo srpska i klasično shvaćena kultura… S druge strane, kulturu je umnogome zamenila zabava, pa su se javni život i umetnički svet pomešali i načinili zbrku. To nije rat – tu istinska kultura gubi i sklanja se u zbegove.
Vaša nagrađena knjiga ima naslov „Pesme za jednog čitaoca“. Kakve pesme namenjujete jednom – kojem – čitaocu?
Naš savremenik Raičković napisao je: „Ja ne pišem ovo za tebe i njega, / već za onog što će doći posle svega.“ Moj čitalac je pak jedan, sastavljen od mnogih, ili mnogi u jednome – onaj koji ima strpljenja i sluha da primi tanane nijanse trepeta bića i pesništva u vibracijama jezika i lirskih slika koje sam u ovim sonetima i katrenima preplitao iz topčiderskih dosluha i boja, sjaja sunca i snega, svekolikih pribežišta – sa saznanjima i otkrićima zrelog doba. Za tim čitaocem tragaju ove pesme – svojim fluidima i titrajima – u mogućnostima lirske muzike.
Objavili ste nedavno dve nove knjige: kratke priče pod naslovom „Njegoševe stope“ i zbirku poema „Porodični muzej“.
„Njegoševe stope“ su nastavak mojih umetničkih legendi i rekonstrukcija velikih figura srpske vere i kulture (Kosovo, Beograd, Sveti Sava, Patrijarh Pavle). U pričama o Njegošu ima manje čudesa a više biografskih detalja iz pisama i putovanja Pustinjaka Cetinjskog… Tako ja zamišljam Njegoša. A ko voli, on zamišlja lepo… „Porodični muzej“ nastavak je mojih knjiga „Porodični album“ i „Porodični azbučnik“ koje su izašle pre dvadesetak godina. U Muzeju su sada pesničke pripovetke o ljudima i doživljajima iz pamćenja, ali i o simboličnim stablima i predmetima koji su sačinjavali i oplemenjivali onaj svet u kojem je trajao bujni život kojeg više nema. Moji junaci su poluzaboravljeni, ljudi iz senke, čiji su naizgled mali podvizi bili velika dela i hrana osetljivosti i dobroti, ali nam treba vremena da uočimo kako u njihovoj beznačajnosti lebdi svrha ljudskosti književnih junaka i portreta… Zavičaj i kuća jesu muzeji, ali muzej može biti i duša i ono što je izloženo u njoj. Porodični muzej, to je lični narodni muzej u malom.
Kako vidite stanje u našoj nacionalnoj kulturi? Gde je tu Srpska književna zadruga?
Stanje u našoj kulturi je složenije znatno više od pojedinosti koje možemo pomenuti u ovom razgovoru. U svemu tome je i SKZ – uz Maticu srpsku i SANU, jedina ustanova osnovana u 19. veku koja pokušava da opstane… Voleo bih da o SKZ govorim odvojeno od sebe, iako se moj život više ne može razdvojiti od SKZ, makar u minulih 26 godina, koliko sam njen službenik… Zadruga je 100 godina starija od svih njenih časnika… Dosadilo nam je da se stalno žalimo. Mediji uvek više vole da se žalimo, a mi više volimo da se hvalimo i ponosimo, makar time čiji smo sledbenici i šta radimo da produžimo njihove poduhvate…

[/restrict]