Драган Лакићевић – Све мислим маштарија је

Док се тек слутило „отцепљење“ Црне Горе, писао је студентима књижевности у Црној Гори: Шта ћете бити – знати и учити, ако ваша домаћа књижевност не буду Доситеј, Вук, Змај, Андрић, Црњански, Исидора, Меша, Дучић, Шантић, Ракић, Нушић?

Драган Лакићевић, књижевник, дугогодишњи уредник и главни уредник Српске књижевне задруге, добитник је књижевне награде „Бранко Ћопић“ за високе домете књижевности коју додељује Задужбина Бранка Ћопића, при Српској академији наука и уметности. У беседи о добитнику академик Матија Бећковић између осталог је рекао: „Нећемо се огрешити о истину ако кажемо да је у жирију који је ову одлуку донео био и онај по коме се награда зове. Он је у Драгану Лакићевићу добио једног од својих највернијих синова који је међу топчидерским платанима нашао своју Башту сљезове боје.“
Ваши утисци након доделе награде у САНУ?
Сама зграда Српске академије наука и уметности је храм, подигнут када су народ и држава полагали на науку и уметност. Како су полагали, такву су кућу градили. И улазак у ту кућу узбуђује, као да ћете у њој срести Ћопића и Андрића, Панчића и Цвијића, и оне старије… Потом, жири у оном саставу, па публика препуна господе – писаца, професора, пријатеља… Бирају се речи – о Бранку Ћопићу, о књижевности и језику… Књижевност је, макар ту, макар тога дана, важна, па и она наша коју су управо похвалили и наградили.

[restrict]
Говорили сте да је БранкоЋопић за вас посебна фигура у модерној српској књижевности! Због чега, и колико – „посебна“?
Писац мог детињства – никад није напуштао мене, нити ја њега. Да вам поверим: кад сам сам, па корачам дуго, ја у себи и наглас рецитујем његове поеме „Јежева кућа“, „Мјесец и његова бака“, „Лекција из земљописа“. Упамтио сам их пре више од пола столећа и не могу их заборавити… Наша генерација одрасла је у свету Ћопићевих прича и романа за младе. Доцније смо у његовим књигама откривали много сложенија и дубља значења. Не само у „Пролому“, који је још 1952. на 800 страна изузетном храброшћу и дубином тумачио деобе, морално, верско и национално порекло зла и злочина у првим годинама Другог светског рата него и у делима пуним хумора, књижевних мајсторија и лирских парабола… Ћопић спада у наше највеће писце за децу, какви су Змај и Душан Радовић. У приповеци за децу свакако је највећи.
Могу ли се успоставити одређене, поетички засноване паралеле између Ћопићевог и вашег дела?
Ћопић је наш велики претходник и учитељ, онај коме се читавог живота дивимо; како смо старији, све више га разумемо и поштујемо… У тој љубави за Ћопића има и личних елемената. На првом месту су наши горостасни завичаји: планине и њихови живописни и неодољиви људи, састављени од искона, ратничке традиције и појединачне неспретности и незграпности у свеколикој доброти и стихији природе, историје. Саткани су од маште којој је та планина оквир и родно место – колевка приче и памћења – најпре усмене речи и јуначке песме, потом дар за стварање у обиљу језика и његове грађе… Тај сурови свет често има „голубије срце“… Ћопић је описао рат после којег сам се родио, али као да сам у њему провео детињство: прича, слика, туга и понос из тога рата – обележили су нашу генерацију. Бол моје мајке и мајке моје мајке део је и моје осетљивости. А Ћопић је у том рату изгубио рођену сестру и рођеног брата… У својој беседи рекао сам да је код Ћопића свака мајка – херојева мајка.
Ћопићев свет и наш свет веома се, без сумње, разликују. Шта уочавате, односно шта бисте издвојили као најбитније разлике?
Наш свет је много сиромашнији од Ћопићевог света. Зато Ћопићеве књиге – приче, песме и поеме могу да дочарају и надокнаде понешто из тог света који је нетрагом ишчезао. Дабоме, ако родитељи и школа то буду хтели. Засад неће, али ће се можда једном дозвати – ипак се ради о нашој деци: нећемо ваљда препустити њихово васпитање и образовање непријатељима, онима који су спремни да промене име језика и да руже азбуку којом су писали и Бранко Радичевић и Бранко Ћопић… Ћопићев свет – не зна се који је сложенији и раскошнији: спољашњи – планински, ратни, ноћни, звездани, „у свету лептирова и медведа“, пун боја и сјаја, таме и дубине. Или унутрашњи: сав од трепета и нијанси људског бића – његове доброте, маште, страха и туге. (Наспрам света екрана који испуњава наше дане и душе.) У том свету преовлађује љубав – у многим својим облицима и феноменима, лицима и доживљајима. Сетимо се само приче „Маријана“ из „Баште сљезове боје“ и плаховите љубави оног стрица према младој и далекој жени продуженог имена као продужене жудње… А какви су облици љубави на којима се инсистира данас? Ко се и зашто с ким „смувао“. Шта се форсира у изразима и могућностима љубави у наше доба!
За Ћопића вас веже и Српска књижевна задруга?
Ћопић је Задругин писац још од 1940. када је, у едицији „Савременик“, објавио књигу „Планинци“… Сачувано је његово писмо Ристи Тошовићу, председнику СКЗ, из априла 1976, у којем Бранко храбри Задругу да објави поему „Костићи“ Матије Бећковића, коју пореди са „Јамом“, „Стојанком мајком Кнежопољком“ и „Кадињачом“, а „као да је израсла из неког шекспировског, историјског, спектакла“. Ту Ћопић вели још да је СКЗ „уважена установа која је толико задужила нашу литературу, с којом сарађујем десетинама година, и коју смо дужни сами да подржимо и помогнемо у њезиној племенитој и прогресивној улози у нашем друштву“… Трипут је објављен у Колу. Прво издање „Баште сљезове боје“ било је у плавој едицији… Ускоро у Колу излази и његове „Изабране пјесме“, с мојим избором и с мојим предговором… И становао је ту, крај нас, у Маршала Тита 23. Комшија. И много тога још…
И ви данас, једнако као што је Бранко Ћопић у своје време, приљежно радите на очувању српског језика и писма. Коме је било лакше, то јест теже, вама или Ћопићу?
Ћопићу је било лакше. Његов је језик био српски, а тираж сто хиљада. У заједничкој држави, зарад те заједнице, језик је имао заједничко име. Ћопић је био привржен заједничкој држави, као и многи Срби, и братимио се са одабраним представницима народа у саставу Југославије и њене војске (Матија Губец и Карпош Македонац; у истој војсци гину Шоша, Младен и Шолаја). Није доживео разарање те државе, кад су попљуване све њене вредности и предности, а изнете на видело и увеличане њене објективне аномалије и обмане… У то разарање, које се још остварује на штету Срба, спада и напад на језик и писмо. И захтев да се српски језик назове заједничким – само да не би био српски, а српски је одувек био заједнички и само је окупатору сметало што се зове јединим истинским именом: српски. И то у времену када је тираж књига стоструко мањи него онда… У пробуђеним мржњама и политичким страстима инфериорних настало је измишљање и преименовање језика и обрачун са многим вредностима… Бранко то не би поднео… Он је добрим делом био Југословен, као и Андрић, али је „Пролом“ писао ћирилицом… Боље би било да смо слушали Бранчила… Но тако је увек са великим писцима. Сетите се кад сам рекао ону парафразу: „Ко не слуша Његоша, слушаће Солану!“
Соланине ракете и бомбе зачуле су се ускоро после те ваше изјаве. Сада и ваш завичај и целу Црну Гору „красе“ НАТО заставе?
Не могу да верујем да ће на слободној планини Сињајевини, уточишту хајдука, ловаца и пастира, на Савиној води, и Ружици, бити војни НАТО полигон или магацин… Све мислим да је маштаније… Као што не могу да верујем да је Србија предвиђена за велико ђубриште свакојаког отпада… Но силе дођу и заседну па оду и пропадну, као што су и досадашње пропадале. А како ћемо ми опстати?… Кажу да изворе потока и бистрих река запоседају нови власници нових држава: преграђују, разваљују, уништавају: оно што је Бог дао заувек – они би да потроше за свога мандата. Шта ће остати потомцима – ко год да нам буде потомак?
Попут писца чије име носи награда којом сте заслужно овенчани кроз своје књижевно дело проносите свој завичај. Како данас гледате на Црну Гору – тамо сте се родили, учили основну школу?
Била је то школа пуна „Горског вијенца“ и јуначке поезије, а јуначка поезија је српска… Влада која је укинула Улицу Вука Караџића на Цетињу рекла је тим чином све о себи… Сећам се како сам још док се тек слутило „отцепљење“ Црне Горе, писао отворено писмо студентима књижевности у Црној Гори (објављено је у „Борби“): шта ћете бити – знати и учити, ако ваша домаћа књижевност не буду Доситеј, Вук, Змај, Андрић, Црњански, Исидора, Меша, Дучић, Шантић, Ракић, Нушић? А нарочито Десанка и Ћопић! Каква је то књижевност без Десанке и Бранка? Чија, колика, чему? А културе и душе нема без поезије и духовности! Но, надам се да је све то вештачки и привремено инсталирано.
Без сумње, хтели ми то или не, налазимо се усред рата на пољу културе и духовности… Како војујете у њему, колико успевате да останете непобеђени, пишући, водећи Задругу…
Под формом демократије у нас су нападнуте све вредности, највише школа и породица. А школа и породица не могу без културе. Народ без културе није народ… Но, у нашем времену, култура је угрожена, поготово српска и класично схваћена култура… С друге стране, културу је умногоме заменила забава, па су се јавни живот и уметнички свет помешали и начинили збрку. То није рат – ту истинска култура губи и склања се у збегове.
Ваша награђена књига има наслов „Песме за једног читаоца“. Какве песме намењујете једном – којем – читаоцу?
Наш савременик Раичковић написао је: „Ја не пишем ово за тебе и њега, / већ за оног што ће доћи после свега.“ Мој читалац је пак један, састављен од многих, или многи у једноме – онај који има стрпљења и слуха да прими танане нијансе трепета бића и песништва у вибрацијама језика и лирских слика које сам у овим сонетима и катренима преплитао из топчидерских дослуха и боја, сјаја сунца и снега, свеколиких прибежишта – са сазнањима и открићима зрелог доба. За тим читаоцем трагају ове песме – својим флуидима и титрајима – у могућностима лирске музике.
Објавили сте недавно две нове књиге: кратке приче под насловом „Његошеве стопе“ и збирку поема „Породични музеј“.
„Његошеве стопе“ су наставак мојих уметничких легенди и реконструкција великих фигура српске вере и културе (Косово, Београд, Свети Сава, Патријарх Павле). У причама о Његошу има мање чудеса а више биографских детаља из писама и путовања Пустињака Цетињског… Тако ја замишљам Његоша. А ко воли, он замишља лепо… „Породични музеј“ наставак је мојих књига „Породични албум“ и „Породични азбучник“ које су изашле пре двадесетак година. У Музеју су сада песничке приповетке о људима и доживљајима из памћења, али и о симболичним стаблима и предметима који су сачињавали и оплемењивали онај свет у којем је трајао бујни живот којег више нема. Моји јунаци су полузаборављени, људи из сенке, чији су наизглед мали подвизи били велика дела и храна осетљивости и доброти, али нам треба времена да уочимо како у њиховој безначајности лебди сврха људскости књижевних јунака и портрета… Завичај и кућа јесу музеји, али музеј може бити и душа и оно што је изложено у њој. Породични музеј, то је лични народни музеј у малом.
Како видите стање у нашој националној култури? Где је ту Српска књижевна задруга?
Стање у нашој култури је сложеније знатно више од појединости које можемо поменути у овом разговору. У свему томе је и СКЗ – уз Матицу српску и САНУ, једина установа основана у 19. веку која покушава да опстане… Волео бих да о СКЗ говорим одвојено од себе, иако се мој живот више не може раздвојити од СКЗ, макар у минулих 26 година, колико сам њен службеник… Задруга је 100 година старија од свих њених часника… Досадило нам је да се стално жалимо. Медији увек више воле да се жалимо, а ми више волимо да се хвалимо и поносимо, макар тиме чији смо следбеници и шта радимо да продужимо њихове подухвате…

[/restrict]