ДАН КАО НИЈЕДАН ДРУГИ

ВИДОВДАН КРОЗ ВЕКОВЕ

Од Боја на Косову (а могуће је и раније) Видовдан се врти око Србије, и Србија око Видовдана. Видовдан је постао симбол српских успона и падова, победа и пораза. Док једни овај дан, пре свега његову симболику проистеклу из косовског завета, виде као нераздвојни део свог идентитета, други га сматрају „опасним“ и нечим што треба елиминисати из српске свести

Мит није праисторија, то је ванвременска стварност која се понавља у историји – написао је немачки књижевник и филозоф Ернст Јингер у књизи „Шумски пролаз“, у којој се бави отпором независног мислиоца спрам моћи свеприсутне државе. Наша ванвременска стварност, коју бисмо у овом контексту могли назвати „Видовдански мит“, заиста се неуморно понавља кроз историју и, премда јој се форма мења, суштина остаје иста – увек је у питању тежак судбински тренутак који учесницима оставља избор између издаје и саможртвовања.

Иако се суштински разликују у тумачењу свега што нам је у нашој прошлости Видовдан донео, како у домену рационалног, тако и метафизички, представници „обе Србије“ не могу да игноришу чињеницу да у српској историји нема датума на који се случајно (ако верујете у коинциденције) или намерно догодило толико пресудних догађаја који су оставили дубок траг у српском националном бићу, као што је то случај са 28. јуном.
[restrict]

ОД БИТКЕ ДО МУЗЕЈА Овогодишњи Видовдан српски народ ће, по свему судећи, памтити по нечему лепом – васкрснућу Народног музеја који је био затворен пуних 15 година, али претходни „велики Видовдани“ су углавном представљали трауматична искуства. Први такав, после Косовске битке, са собом је носио мирис издаје и бешчашћа. Ради се о потписивању „Тајне конвенције“ између Кнежевине Србије и Аустроугарске царевине из 1881. године. Овим документом се, после само три године од обнове независности на Берлинском конгресу, Кнежевина Србија обавезала да без одобрења Аустроугарске неће склапати савезе и уговоре с другим земљама, као и да неће предузимати кораке који би могли да угрозе интересе Хабзбуршке монархије на Балкану. Иако је имала одређене користи за Србију, пре свега на плану модернизације земље, ова конвенција перципирана је као политичко и економско потчињавање Аустроугарској, одустајање од озбиљније националне акције на Косову, Новопазарском санџаку и у Босни и Херцеговини које је Беч сматрао својим интересним подручјем. Због тога је код већине народа примљена с неодобравањем.

Следећи у низу Видовдана кључних за историју Срба (али и читавог света) јесте онај из 1914. године, када су припадници Младе Босне предвођени Гаврилом Принципом убили аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену Софију, што је Аустроугарска, неосновано оптуживши Београд за подршку атентаторима, искористила као повод за напад на Србију, која је тек била изашла из балканских ратова и безуспешно покушавала на све начине да избегне нови сукоб. Први светски рат окончан је званично, такође, на Видовдан, потписивањем Версајског мировног споразума између Немачке и савезника 1919. године.

У кључне датуме спада и 28. јун 1921. године, када је проглашен Видовдански устав који је, по писању „Политике“ из тог времена, требало да обезбеди да „исти основни правни принципи важе за све грађане, од Љубљане до Ђевђелије, од Дубровника до Вршца“ и којим је створена унитарна држава. Према оценама историчара, овај устав донет тесном већином (223 од 422 посланика), уместо да смири старе, био је повод за избијање нових напетости између конститутивних народа. Видовданским уставом Краљевина Срба Хрвата и Словенаца постала је парламентарна и наследна монархија, у којој су краљ и Народна скупштина делили власт. Новостворена краљевина дефинисана је као централизована држава, без унутрашњих покрајина. Устав је важио до 6. јануара 1929, када је краљ Александар Карађорђевић завео диктатуру.

И Видовдан 1942. био је изузетно важан за Србију иако се кључни догађај тог дана одиграо више хиљада километара од наших граница. Тада је почела „Операција плаво“, односно битка за Стаљинград која ће се показати као преломни тренутак Другог светског рата и после које ће немачке снаге на Источном фронту бити у константном повлачењу, што ће резултирати и ослобађањем Србије и Југославије од четворогодишње нацистичке окупације.

Три године после краја Другог светског рата, поново на Видовдан, српски народ и Југославија опет се налазе на прекретници. Тог дана је у Букурешту, на другом заседању Информбироа, усвојена резолуција која ће означити коначни раскид између комунистичке Југославије и осталих држава Источног блока. Резолуција Информбироа имала је осам поглавља и у њој су Тито и КПЈ, поред осталог, оптужени да су експоненти империјализма, рушитељи јединства међу комунистима, отпадници од марксистичко-лењинистичке идеологије…

МИЛОШЕВИЋЕВИ ВИДОВДАНИ Иако многи сматрају да је обележавање 600. годишњице Косовске битке на Газиместану 1989. тренутак када је почео распад СФРЈ, то се може сматрати митом, баш као што је мит и да је Косовска битка била важнија од Маричке, која јој је претходила 18 година. Несумњиво је да је за српски народ овај Видовдан био веома важан, али је истина и да је процес распада СФРЈ почео много раније, макар од МАСПОК-а, 18 година раније. Истина је да је прослава на Газиместану 1989. године била више од јубилеја, била је кулминација подршке српског народа Слободану Милошевићу. На скупу коме је, према званичним проценама, присуствовало више од милион људи, као и бројне дипломате (изостао је Ворен Цимерман, амбасадор САД у Београду, као и амбасадор Турске), Слободан Милошевић је, између осталог, рекао: „Шест векова касније, данас опет смо у биткама. Оне нису оружане, мада ни такве још нису искључене.“

Да је Милошевић био у праву што је страховао од оружаних битака, показало се само годину дана касније, када је, на Видовдан, донет нови устав Хрватске којим је Србима у овој југословенској републици укинут статус конститутивног народа. Од тог тренутка више није било сумње да нова хрватска власт не намерава да својим српским грађанима да макар и привид равноправности, а у тим крајевима свим Србима је одавно јасно шта може да им се деси у таквим околностима.

За Србе с оне стране Дрине, ако не и за читав српски народ, важан је и Видовдан 1992. године, јер су на тај дан снаге Војске Републике Српске херојском борбом успеле да пробију блокаду код Брчког и успоставе коридор између западног и источног дела Републике Српске.

Фигуре издајника и жртве присутне су и у Видовдану 2001. године, када су демократске власти предвођене председником Владе Зораном Ђинђићем баш на овај датум Хашком трибуналу изручиле бившег председника Слободана Милошевића. Милошевић је тајно и противзаконито из Централног затвора (где се налазио од 1. априла због оптужбе за проневеру) пребачен на Бањицу, одакле је хеликоптером превезен у базу КФОР-а у Тузли и потом у притворску јединицу у Шевенингену. Овај поступак је био и преломни тренутак у односима премијера Ђинђића и тадашњег председника СРЈ Војислава Коштунице – притајени сукоб је прешао у отворени рат.

На Видовдан је забијен и последњи ексер у ковчег државног јединства Срба и Црногораца, јер је на тај дан 2006. Црна Гора као самостална држава примљена у Уједињене нације, само месец дана пошто је прекинула 88 година дуго заједништво. 

НА ВИДОВДАН И ВАСКРС НАРОДНОГ МУЗЕЈА!

Хоће ли васкрс Народног музеја окончати голготу српске културе?

Стална поставка Народног музеја била је недоступна за јавност од 2003. године што је створило читаве генерације које нису биле у могућности да виде Мирослављево јеванђеље, скулптуре из Лепенског вира, Атену Партенос, Београдску камеју, Теодорин прстен, слике Паје Јовановића, Уроша Предића, Надежде Петровић… Током ове агоније на челу Министарства културе променило се осам имена, као и два директора у самом музеју, осмишљена два амбициозна и пропала пројекта реконструкције, а потресла нас је и једна афера око неадекватног депоа која је на крају отишла пред међународну арбитражу. Материјална штета нанета оваквим неодговорним поступањем је вишемилионска, а она нематеријална има непоправљиве катастрофалне последице које многи сматрају чак културним геноцидом овог народа. Да ли је заиста било реално и неопходно да највећа ризница националног блага буде 15 година закључана због прокишњавања крова, дотрајалих инсталација, неисправног алармног система, влаге?

Радови на обнови, захваљујући којим се Народни музеј коначно отвара, трајали су четири године, а нову сталну поставку чиниће „најбоље од најбољег“ из богате збирке више од 400.000 артефаката. Од археолошке збирке у приземљу, до збирке југословенског и иностраног сликарства, на другом спрату, читава поставка добија „ново рухо“, које уравнотежено комбинује старо и ново, традиционално и иновативно. Новина је и што ће се у сталној поставци први пут наћи и предмети из палеолита, као и реконструкција једне куће старчевачке и једне винчанске културе.

„Понудићемо публици и нешто што никад до сада није имала прилике да види, попут чувене вилице Хајделбершког човека, за коју се верује да је стара пола милиона година. Никад није излаган ниједан део богате нумизматичке колекције, који ће сада бити оригинално представљен у два трезора некадашње Хипотекарне банке у атријуму. Поред уметничких дела које је музеј у међувремену набавио путем поклона, донација и аквизиција, атракција ће бити и чувена збирка стране уметности, деценијама неизлагана као целина. Наравно, ту су и непревазиђена дела српских уметника“, рекла је пред званично пресецање врпце за „Новости“ директорка Музеја Бојана Борић Брешковић.

[/restrict]