Бранимир Нешић: Над узбудљивих сто година једне утопије

Културна политика је основа за бављење било којим другим видом политике. После вековног лутања, како на државном, тако и на идентитетском плану, сматрао сам да је утврђивање шта је српски идентитет био и шта је он данас, нужни предуслов за било које друштвено ангажовање, каже наш саговорник

Разговарала Мила Милосављевић Фотографије Милан Тимотић

Промоције капиталних издавачких подухвата београдске „Катене мунди“ својеврсни су културни догађаји у престоници. Готово без медијске подршке, ова издавачка кућа већ шест година истрајава у јединственом напору да, окупљајући ауторе око концепције српског становишта, низовима својих издања формира темеље за једну аутентичну, аргументовану и промишљену нову српску културну и националну политику. У њеном издању поново је објављена енциклопедија Catena mundi, затим дело Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века Јована Радонића, први пут нецензурисани Magnum crimen Виктора Новака на српском језику, као и читав низ мањих, али не мање значајних књига.

У петак, 25. маја 2018. године, препуни Амфитеатар Народне библиотеке Србије показао је зашто ове оцене нису претеране. Пред више стотина присутних који су испунили сваки ћошак једне од највећих престоничких сала намењених догађањима у култури, о књизи Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије говорило је чак седам беседника: Маринко М. Вучинић, проф. др Милош Ковић, проф. др Срђа Трифковић, др Миломир Степић, проф. др Ненад Кецмановић, проф. др Мило Ломпар и академик Коста Чавошки.

Наспрам њих, у публици су се могли видети и други аутори овог зборника, сарадници и пријатељи поменуте издавачке куће: проф. др Часлав Копривица, проф. др Слободан Рељић, проф. др Јован Душанић, др Милан Кољанин, др Слободан Јанковић, др Александар Гајић, Драган Бисенић, затим др Војислав Коштуница, Бошко Обрадовић и многи други угледници из света науке, културе, дипломатије, политике… Тим поводом разговарамо са директором и главним уредником издавачке куће „Катена мунди“, Бранимиром Нешићем.

У чему је тајна издавачке политике ваше куће, како сте успели да остварите нешто готово немогуће у нашим условима, да окупите различите интелектуалце под једним кровом и у једном, премда разуђеном, ипак и заједничком послу?

Културна политика је основа за бављење било којим другим видом политике. После вековног лутања, како на државном, тако и на идентитетском плану, сматрао сам да је утврђивање шта је српски идентитет био и шта је он данас, нужни предуслов за било које друштвено ангажовање. У транзиционом периоду суровог и сировог капитализма, под ударом неолибералне економије, и насупрот свим важећим правилима да људима треба продавати шунд литературу која се уклапа у јефтини конзумеризам и задовољавање ниских страсти, једна издавачка кућа је себи задала за циљ да се бави проучавањем српског идентитета и српске културе, прецизније да проучава „српску хронику на светским веригама“. За непуних шест година објавили смо стотину књига, од којих се посебно поносимо тротомним издањем енциклопедије српског народа Catena mundi, Magnum crimen-ом Виктора Новака, Римском куријом Јована Радоњића, Калајевим режимом у БиХ Томислава Краљачића, и многим другим књигама… Наша крилатица је и наша у најмање речи изражена уређивачка политика и наша нада: Ми штампамо књиге за слободне људе! Докле буде било слободних Срба, који имају храброст да мисле слободно, дотле ће постојати и наша издавачка кућа и наша мисија.

[restrict]

Ваше најновије капитално издање Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије је тренутно можда једини одговор српске интелектуалне елите на изазов промишљања (поводом) стогодишњице тог државног експеримента. Можете ли нам рећи више о тој књизи?

Историја једне утопије: 100 година од стварања Југославије је зборник радова који се на мултидисциплинаран начин бави феноменом југословенске интеграције. У њему су садржани текстови више од 60 аутора, међу којима су наши водећи историчари (Милорад Екмечић, Драгољуб Живојиновић, Василије Крестић, Андреј Митровић, Душан Т. Батаковић, Милош Ковић итд.), геополитичари (Миломир Степић), историчари књижевности и филолози (Мило Ломпар, Дарко Танасковић, Петар Пијановић, Милош Ковачевић) политиколози и социолози (Ненад Кецмановић, Слободан Антонић, Драган Бисенић), да поменем само неке. Зборник смо објавили у два тома, на преко 1.200 страница, у Б5 формату, у тврдом повезу, дакле, ради се о капиталном не само издавачком већ и националном пројекту. Идеју нам је дао Маринко М. Вучинић, а вишегодишњи рад на зборнику смо започели у сарадњи са Душаном Т. Батаковићем, недавно преминулим директором Балканолошког института САНУ, коме је зборник и посвећен.

Иако Југославије више нема, ми као народ још увек нисмо извукли рационалне закључке и пронашли одговоре на многа питања: зашто и како је дошло до стварања Југославије, да ли је нама Југославија била потребна, шта смо као народ добили а шта изгубили реализацијом тог пројекта, да ли је Југославија била остварење вишевековног сна да српски народ живи у једној држави или је била тамница и гробница српског народа; да ли смо преценили своје могућности и да ли смо потценили сепаратистичко искуство хрватског народа коме је Југославија, и она прва и она друга, била само успутна станица ка остварењу њиховог циља: стварање Независне Државе Хрватске… Питања је много, а сва се сустичу у једно: Шта се догодило са народом који је почетком 20. века био најраспрострањенији и најмногољуднији народ на Балкану, чија је држава била Пијемонт другим поробљеним народима, народом који је у стварање те државе уложио најдрагоценије што има: државни суверенитет, победничку снагу српске војске и милионске жртве, да би из тог пројекта изашао обезглављен, побеђен и, изузев Републике Српске, поражен и протеран са територија на којима је вековима живео?

Овај зборник је настао као израз потребе за сагледавањем и преиспитивањем модерне српске политике, а све са циљем откривања и апострофирања константи које је одређују, како у претходних сто година, тако и данас.

Како је овај зборник изграђен, које су основне нити којима се уреднички одбор руководио при одабиру текстова и тема?

Зборник је састављен од текстова који су или писани специјално за ово издање или су већ објављивани, у периодици или као интегрални делови већих научних радова. Наша амбиција је била да створимо мозаичку структуру текстова, која ће читаоцима понудити разнородне увиде у преломне догађаје и карактеристичне појаве из историје Југославије. Антологијски избор историографских текстова освежили смо новим радовима који из данашње перспективе и са ове историјске дистанце нуде разумевање одређених аспеката југословенске стварности.

Да ли се може рећи да постоји одређено српско искуство Југославије које још увек није самоосвешћено и расветљено?

Један од праваца којим смо ишли приликом рада на овом зборнику је на трагу вашег питања. Наш утисак је да је Југославија какву су видели Пашић, Цвијић, Станојевић, Белић, па ако хоћете и Скерлић, уништена 1941. године од стране Хитлерове коалиције. Увертиру за овакав расплет догађаја на унутрашњем плану представљала је клерикализација хрватског национализма која свој врхунац доживљава у првим деценијама ХХ века. За разлику од српског национализма, који се током ХIХ века развијао у духу традиције европског либерализма и који је почетком ХХ века изнедрио демократски уређену државу, Пијемонт слободе на овим просторима, хрватски национализам се кретао у оквирима анахроних феудалних наратива лишених државотворног садржаја. Неспојивост оваквих концепција реметила је минималну стабилност демократског поретка Краљевине Југославије, коју су коначно уништиле Хитлерове фаланге.

На спољашњем плану, један од најважнијих догађаја који су утицали на стварање Југославије, али и на њену коначну судбину представља Октобарска револуција. С једне стране, Краљевина Србија је сломом царске Русије остала без кључног ослонца своје спољне политике и самим тим била препуштена дипломатији моћне Велике Британије, која је пак била веома заинтересована за питања у региону Средоземља, што је умногоме одредило оквир у ком је настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

С друге стране, идеолошки концепт Светске револуције, који је промовисала Коминтерна, тражио је погодно тле широм Европе, па и на простору Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Нашао га је у мултиконфесионалном карактеру југословенске заједнице. Отварањем перспективе стварању нових нација, те стварању конститутивних јединица некакве балканске федерације, Коминтерна је успела да координира активности практично свих антијугословенских терористичких организација које су се појавиле на овим просторима, од Косовског комитета, преко ВМРО-а, до усташа, што се показало делотворним 1941. године.

Са довођењем Јосипа Броза на власт и стварањем федерације новостворених република (тј. новостворених нација), Југославија је постојала само формално. Била је скројена по мери великих сила, као залог Брозове ауторитарне власти и као тихо жариште будућег одмеравања снага на великој светској сцени које ће уследити крајем ХХ века.

Прва половина 2018. године је већ иза нас и чини се да ће друштвени дијалог о смислу и дометима југословенског експеримента преузети југоносталгичарски гласови, па ваша књига има и субверзивни потенцијал. Због тога увек и изнова треба поставити питање да ли је Србима Југославија била потребна и какве поуке данас треба да усвојимо из осам деценија живота у таквој држави? Коначно, како нам, у трагању за тим одговором, може помоћи Историја једне утопије?

Овај зборник смо радили са дубоким пијететом према милионским жртвама које је наш народ положио у стварању и одбрани југословенске заједнице. Искуство југословенске интеграције је наше најскупље плаћено историјско искуство. Због тога је важно сагледавати га са дозом неопходне националне одговорности, трезвено и рационално, без патетике и политиканства. Довољно ирационалности је већ испољено приликом настанка Југославије, када јој је занос којим је стварана дао карактер утопијске државе. Упркос туробној политичкој свакодневици која је кулминирала убиством Краља Ујединитеља, симбола југословенства, ова илузија је одржавана све до Априлског рата 1941. године. Након Другог светског рата утопијска илузија је утеривана репресијом уз свесрдну подршку из великих геополитичких радионица. Историја једне утопије настала је као индикатор, као слутња да се нешто слично дешава и данас.             

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *