Проф. др Ђорђе Ђукић: Политичке елите гурају Србију у бездно (1. део)

Имамо ужасно раслојавање становништва. До 2000, док је земља била затворена, то раслојавање је било видљиво, међутим, од тада расте геометријском прогресијом

Разговарала Невенка Стојчевић / Фотографије Милан Тимотић

У Српској академији наука и уметности (САНУ) недавно је научној јавности, привредницима и новинарима представљен зборник „Прилози за привредну историју Југославије и Србије“, са посебним освртом на хиперинфлацију и постхиперинфлацију. Књига је на видело изашла захваљујући изузетној сарадњи Одбора за економске науке САНУ и Економског факултета у Београду, односно напорима академика проф. др Часлава Оцића и декана проф. др Бранислава Боричића. Судећи по расправама научника – аутора, редактора, рецензената и људи из привреде – ова књига је „алфа и омега“ за разумевање процеса који су Србију оборили „на колена“. Изостанак позваних неистомишљеника вероватно је знак њиховог слагања са изнесеним ставовима.

Саговорник „Печата“ проф. др Ђорђе Ђукић, предавач на Економском факултету у Београду, члан Савета Народне банке Југославије од октобра 1993. до августа 1998. и један од редактора књиге, сматра да до хиперинфлације која је разорила српску привреду и српско друштво није ни требало, ни смело да дође. „Нажалост, почетком тих несрећних 90-их је изостала чврста одлука политичког врха тадашње СР Југославије да се хиперинфлација спречи. Наш циљ је био да овом књигом, заснованом на документима, докажемо да се ништа не догађа случајно, да одговорности политичких елита за негативне процесе који трају деценијама практично нема, и да насупрот психологији кратког памћења као одговорни професионалци имамо обавезу да генерацијама које долазе оставимо забележено како су поменуте политичке елите гурале Србију у бездно“, каже Ђукић на почетку разговора.

[restrict]

Да ли су ставови које изговарате из ове перспективе идентични ставовима које сте имали у време настанка хиперинфлације, и које сте мере предлагали за спречавање овог процеса?

Не само да сам био и остао у уверењу да је хиперинфлацију требало спречити него сам као члан Савета НБЈ, органа који је фактичке одлуке доносио у четвртом кварталу 1993. када је отворена хиперинфлација увелико ступила на сцену и разорила комплетан монетарни систем, предлагао и конкретне мере. Сматрао сам да треба затворити све канале сиве емисије, прецизније штампање новца мимо Централне банке, при чему су канали сиве емисије биле републичке Народне банке које су имале статус правног лица све до августа 1993. И Службе друштвеног књиговодства такође су могле да буду канал сиве емисије, што значи да се свим учесницима у илегалном штампању новца политичком одлуком могло дати до знања да нико не сме да емитује такозвани жирални новац без покрића. Држава је исто тако могла да брутално спречи црно девизно тржиште које је тада „цветало“ и драконским казнама да утера дисциплину јер је земља била у ванредном стању – санкције су већ уведене и деловале, а могућност НАТО агресије била је све извеснија. Дакле, хиперинфлацију је требало спречити из два разлога и ја сам то говорио на свим седницама Савета. Прво зато што сам на постдокторским студијама у Стенфорду упознао многе економисте из Латинске Америке од којих сам чуо научно мишљење о разорном дејству хиперинфлације у њиховим земљама – Боливији, Бразилу, Аргентини… То ме још више учврстило у уверењу да по повратку у земљу, као економиста и индивидуа, одлучно треба да се успротивим хиперинфлацији. Имао сам чак ватрен приступ том ставу, јер сам био свестан да хиперинфлација, кад једанпут разори привредно и друштвено ткиво, води увођењу нове валуте као једином могућем решењу. У том случају потпуно се девастира вредносни систем – уништава се средња класа; земља је затворена санкцијама што је изазвало додатне трошкове у трговини са светом и „цветање“ црног тржишта. Држава је наизглед морала да посегне за бесомучним штампањем новца због социјалног мира, што је за мене било апсолутно контрапродуктивно. На свим седницама Савета НБЈ ја сам био против иако сам био свестан да се у томе неће успети. Из ове перспективе, после четврт века, у стенограмима је остало забележено – да сам мислио да је боље донети политичку одлуку о увођењу ванредног стања у земљи да би се увео ред и спровеле мере о којима сам већ говорио. Тада сам израчунао да предузећа којa су се задужилa у трећем кварталу и плаћалa камату по есконтној стопи НБЈ која је била нижа од стопе инфлације нису вратилa 75 одсто реалног дуга, што значи да су присвојилa дужничку добит, а има још један гори пример који сам наводио – ако је предузеће, на пример, узелo у динарима кредит од 10.000 ДЕМ у октобру 1993. и само купило девизе, након месец дана је вратило 17 одсто од тога. Вероватно је из ове перспективе мало и наивно веровање да би политички врх земље увео ванредно стање ради спречавања хиперинфлације. Нисам се мирио са деструкцијом друштва и економије, јер када једном разорите средњи слој, потребан је вишедеценијски мукотрпан процес враћања друштва у раван где доминира средњи слој, што је готово немогућа мисија и што пракса нама сада показује.

Хоћете да кажете да сте учинили све, али да као појединац и стручњак нисте могли да утичете на одлуке политичког врха?

Полазећи од златног начела – да је прихватљива једино индивидуална одговорност уколико човек обавља јавну функцију – ја сам данас миран. Тада сам резоновао да ће доћи дан када ће неко отворити све архиве и када ће моћи да се види шта је Ђукић говорио и за шта је гласао у оно време. У том смислу сам потпуно спокојан, учинио сам све што сам могао да не допринесем том процесу, али је политичка одлука била другачија. Сви су проповедали да примарном емисијом треба подржати производњу и сви су олако ширили демагогију „народу треба пара“. А на другој страни су истом том хиперинфлацијом завлачили руку народу у џеп и извлачили реалну супстанцу. Био сам свестан далекосежних последица таквог процеса и зато сам изричито био против хиперинфлације, између осталог и због тога што сам сведок да је распад бивше Југославије кренуо још 1974. године, када су успостављене независне монетарне власти (народне банке) у бившим републикама. Монетарни систем се тако, због сталне редистрибуције између социјалних слојева, привредних грана и република, што је стварало амбијент нестабилности, сам урушавао и свака од тих власти је рачунала једино ко ће на рачун кога да оствари добит, било да је у питању трговање девизама, однос цена… Рецимо, промена курса динара доносила је привилегованим купцима државних девиза пре званичне девалвације енормну добит која је била неупоредива са оном која би проистекла из Танталових мука да се продуктивношћу дође до квалитетног производа који може да се прода на страном тржишту.

Због чега се политички врх земље одлучио за економску меру која је у постојећим условима обећавала само штетне последице за Србију?

Проблем хиперинфлације морамо да посматрамо у две равни. Прва је та да у затвореној економији, под санкцијама и претњама агресијом, ова одлука значи кратковид и неурачунљив покушај политичара да купе време. Тако сам мислио и тада, па сам маја 1993. свој став изнео у САНУ уверен да, ако га не саопштим јавно, не могу да будем лишен одговорности за саучесништво у том процесу. Наслов мога излагања био је „Деструктивно дејство популистичког приступа вођењу монетарне политике у условима хиперинфлације“, али чињеница је да су политичке структуре две федералне јединице савезног нивоа, разне интересне групе великих дужника из привреде биле у функцији да се опстане у затвореној економији, и против тога није имао ко да гласа. Нажалост, сви су краткорочно калкулисали, а држава као велики дужник и други велики дужници такође су истрајавали на хиперинфлацији како би „збрисали“ све своје дугове. С друге стране, исти ти који у име државе доносе одлуке морају да знају да, ако се отарасиш дугова, немаш ни пореску основу јавних прихода. Из ове временске перспективе закључујем да је од два црна сценарија ванредно стање уз договор политичких структура у земљи, а у контексту претњи које је доживљавала, много мање лош сценарио. Не зато што сам поборник диктатуре већ да би се процес држао под контролом, при чему мислим да је живот уз инфлацију од 300 или 500 одсто годишње много мање туробан и катастрофичан него уз хиперинфлацију.

Колико те катастрофалне последице до данас утичу на српску економију и живот већине њених становника?

Нажалост, последице хиперинфлације нису прича о историји, већ садашњост коју живимо од почетка 90-их година, а прва од њих, одавно видна, јесте нестанак средњег слоја, који у Србији више не постоји. Многи се нису снашли током хиперинфлације, потрошили су резерве које су имали, али су као компензацију добили могућност да јефтино откупе станове. С друге стране имамо ужасно раслојавање становништва које је тада, сада то видимо, било мање него данас. До 2000, док је земља била затворена, то раслојавање је било видљиво, међутим, од тада расте геометријском прогресијом. И поред тога српске банке које су се одржале током санкција – Југобанка, Инвестбанка, Београдска банка и Беобанка – успевале су како-тако да кредитирају привреду и становништво. И многе фирме које су опстале током санкција, и то захваљујући инфлацији јер су из примарне емисије исплаћивале и плате, одржавале производњу, сналазиле су се како су знале и умеле, неке су морале да износе новац на приватне рачуне на Кипру да би могле да изврше плаћања преко физичких лица за набавку репроматеријала. Свакако да то није lege artis, то је напросто изнуђено решење, али Запад је добро знао да ће то креирати коруптивне радње. И сад долази онај фамозни чин – земља се отвара, предузећа су опсталa захваљујући инфлацији, а банке су дошле у посед силних некретнина које су куповале уместо да чувају безвредне динаре, што може да се сматра домаћинским понашањем. Али све је то било узалуд, јер од 2001. до јануара 2002. године извршена је политичка припрема да најмоћније четири српске банке буду ликвидиране и тадашњи гувернер Млађан Динкић преко ноћи је потписао решење о отварању стечајног поступка над њима, а одлуку је донео Савет Агенције за осигурање депозита, санацију, стечај и ликвидацују банака. Јавности су позната, и записана, имена бројних економиста који су ту одлуку подржали. Неки се и данас шетају од Копаоника па надаље, део су актуелне власти, а неки су се из ове несрећне Србије вратили у моћне консултантске фирме, попут Божидара Ђелића, иако су дошли као велики експерти који треба да разреше све српске проблеме након санкција.

И шта је, после свега, ово што сада имамо и живимо?

Имамо једну бизарну ситуацију, кажем бизарну јер није забележена у привредној историји – преко ноћи се затварају четири највеће српске банке. То кажем као научник и банкар, јер тако нешто није забележено у свету. А онда се све обавезе предузећа према тим банкама склањају кроз чин отварања стечаја и отвара се процес приватизације методом продаје. То је други талас првобитне акумулације капитала који само потврђује да тај механизам затварања четири банке, који је код нас урађен под доминацијом некомпетентних економиста из Г 17 (касније Г 17 Плус) и подршку председника владе Војислава Коштунице, што стоји у документационој грађи, није виђен нигде у свету. Мој предлог из 2000. да се од те четири банке направи једна моћна домаћа банка у власништву државе нико није послушао. Држава је требало да поступи тако зато што је она преговарала са страним кредиторима, а банке које су давале кредите предузећима имале су обавезе према иностранству. У Пољској на једном научном скупу био је прихваћен мој приступ да, примера ради, Инвестбанка као поверилац „Сартида“ и ЈАТ-а, или Беобанка као поверилац „21. маја“ у Раковици, може да изврши репрограмирање дуга, као и конверзију дела потраживања у акције које може да прода ако треба, а иза банке стоји држава. Уместо тога, преко намештених тендера и без преиспитивања порекла новца, почела је бесомучна распродаја државног и друштвеног капитала, чему су допринели велики либерални економисти који су дефиловали Србијом и одиграли перфектно своју улогу за рачун онога ко их је плаћао. Тиме је окончан тај други талас енормног присвајања државног и друштвеног капитала уз пропаст банака у којима стечај још увек траје. И догађа се да још увек на рачун неке од тих банака стижу новчане уплате по основу давних обавеза према тим банкама које су сада под ингеренцијом Агенције за осигурање депозита. Пре неки дан појавио се оглас те агенције као стечајног управника Беобанке о продаји „Нове ливнице“ са машинама и земљиштем (388 ари) на атрактивној локацији на Новом Београду.            

Крај у следећем броју

[/restrict] микрозайм онлайн срочный займ на карту с плохой кибыстрый займ с 18 летзайм на киви 500 рублей

Један коментар

  1. Ja nisam ekonomista.Ali evo ja sam skoro dokucio.Da bi se Srbija spasila od enoirmnoih kolicina dinara u bivsim republikama morala je taj novac obezvrediti.Neko ce reci pa mogla je promeniti valutu.Da mogla je ali verovatno svetski mocnici nisu dozvolili,jer je Srebija pretendovala da bude naslednik Jugoslavije.Po meni ni devalvacoija nije razorila privredu.Privreda se planski razara.evo i dan danas.nije dovrsena.Problem Srba i Srbije je u Srbiji.Ako bi ga ja rekao niko ga ne bi objavio.I jos jedo.50% Srbske vlade je proamericko,25% pro evropsko 25% prorusko.Niko u ovoj zemlji nema vremena niti dozvolu da se bavi Srbima.Da Srbima bavimo se mi ostalima u Srbiji.Jos i ovo.A SANU,to je vec prica za sebe.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *