Православље је вера губитника

ШТА НАМ ПОРУЧУЈЕ СВЕТСКА БАНКА

Истраживање Светске банке о утицају религије на економски и друштвени развој једне земље указује да је источно хришћанство главна кочница за материјалну добробит грађана и да верско, а не комунистичко наслеђе, људе чини склоним ауторитарним режимима. Дакле, треба се отарасити православља и пригрлити протестантску етику

Више од девет стотина „верника“ окупило се 25. априла на верској служби у епископалној катедрали града Сан Франциска названој „Бијонси миса“. Миса се, како извештавају амерички медији, састојала од читања Библије, проповеди, молитве, причешћа и – пуштања највећих хитова тамнопуте америчке поп певачице. То је оно што модерни Американци либералних погледа сматрају „прогресивизмом“ и религијом која може људе водити ка напретку, за разлику од „затуцаног“ православља које је, у ствари, узрок назадности (економске) источних земаља. На страну што би наишло на свеопшту осуду константиновићевских ратника против „философије паланке“ када би се овакав догађај десио у неком храму Српске православне цркве. На ту врсту напада на православље смо навикли. Озбиљнији проблем, рекли бисмо, јесте када нека глобално значајна институција читаву једну религију окарактерише као „губитничку“, „заглибљену“ и „ауторитарну“. Угледна америчка агенција „Блумберг“ текст о истраживању Светске банке на ову тему објавила је под насловом „Зашто православне нације остају заглибљене“ и додала „њихови верски корени, а не искуство с комунизмом, чине да подржавају ауторитарност и избегавање ризика“.

[restrict]

ПОГЛЕД ИЗ ЦИВИЛИЗОВАНОГ СВЕТА Аутори овог истраживања, бивши бугарски министар финансија Симеон Ђанков и професорка економије на Лондонском универзитетском колеџу Елена Николова, анализирали су податке мреже „Ворлд велјуз“ и Европске банке за обнову и развој како би открили повезаност верског идентитета и животних ставова људи. Закључили су да православље неке земље чини плодним тлом за комунизам и нагони их да бирају другачији пут од земаља укорењених у западне хришћанске традиције. „Западно хришћанство ставља нагласак на рационализам, логично истраживање, индивидуализам и преиспитивање успостављених ауторитета. Источно хришћанство се повезује са мистичним и искуственим феноменима, више је емоционално и комунитарно, ставља мањи акценат на закон, разум и преиспитивање ауторитета“, навели су они. Додаје се да су комунистички владари, иако нису били пријатељски настројени према цркви, користили одлике православног погледа на свет као што су традиција, заједништво и поштовање ауторитета, па је ментални склоп обликован прогоњеном вером опстао, потискујући поштовање владавине права, креативност, иновацију и борбу против наметнутих ставова.

Ослањајући се на истраживање, „Блумберг“ иде корак даље и позива се на прозападног руског филозофа Петра Чадајева (Татарин по пореклу), који је сматрао да Русија ни на који начин није допринела светском напретку, да мора почети од нуле те да је усвојила погрешну врсту хришћанства. „Постоји нешто у нашој крви што одбацује истински напредак“, писао је он критикујући православље. „Када је деведесетих година прошлог века Русија покушала да се придружи цивилизованом свету, Чадајев је изненада поново постао популаран. Тада су Русија и њени православни суседи наизглед нашли своје место у свету и углавном се уклопили у мустру раста и конвергенције“, наводи агенција и додаје да то није потрајало, па сада Русија и друге православне земље одбијају да се придруже западњачком свету и у њима оживљава стари начин мишљења.

ЗАПАДЊАЧКА ПРЕТЕНЦИОЗНОСТ Није овде, ни у истраживању Светске банке, нити у „Блумберговом“ тексту, спорна чињеница да се источно и западно хришћанство, посебно протестантизам, знатно разликују и да из њих произлазе другачији погледи на свет и другачији приоритети. Проблем је у томе што се поглед на свет и живот другачији од оног западног, либерално-капиталистичког представља као погрешан и лош, као узрок несреће код људи, и нешто што зарад „напретка“ треба да буде одбачено.

Јер није евидентно усмерен на материјални раст и развој, православљу се негира креативност, али се (случајно, или намерно) заборавља дар који су овоме свету дали дубоко православни уметници, да поменемо само Достојевског. Иновација није у складу са православним начином мишљења, закључише двоје истраживача Светске банке и један новинар „Блумберга“. А који је то начин мишљења, онда, имао Михајло Пупин? Које је вере био човек који је васпитавао и подучавао Николу Теслу док се није отиснуо у свет? Јесте, истина је да постоје огромне разлике између западног и источног хришћанства и моралних и вредносних начела која се кроз ове вере усађују у човека. Али та разлика није у богатству, односно сиромаштву креативног и иновативног духа, него у начину на који се они користе. И за то нам је најбољи путоказ управо пример Николе Тесле и његовог западњачког пандана и ривала Томаса Едисона. Док је један желео да своја достигнућа и проналаске бесплатно дарива читавом човечанству зарад његовог напретка, други не само да је све учинио да се што више обогати већ је ради сопственог богаћења желео да свет лиши открића овога другога.

Не, нису православни, као што се то из истраживања и текста назире, незаинтересовани за лично богаћење и материјални бољитак, него су мање спремни од своје западне сабраће да до тога дођу отимањем од другога. Не изненађује стога чињеница из истраживања да већина православних, за разлику од протестаната и католика, сматра да је до великог личног богатства могуће доћи само на штету других. Најочигледнији пример истинитости овог става је и најбогатији човек на свету Џеф Безос, који је до богатства већег од стотину милијарди долара дошао не само изузетним смислом за предузетништво и иновативним пословним потезима него и крајње суровим израбљивањем својих радника. А ту су и колонијализам и робовласништво толико карактеристични за западни ментални склоп и толико страни оном источнохришћанском. Узмимо за пример само белгијског краља Леополда II који је својој земљи донео „напредак“ у погледу људских и социјалних права и није био „ауторитарни монарх“, али је најстрашније опљачкао и разорио Конго. Матрица је и данас иста. У сопственој земљи толерише се извесна доза демократије, али у „колонијама“ се она брутално гази.

Такође, не може се баш рећи ни да је западни дух по својој дефиницији слободарски, док православни уживају у томе да буду подјармљени. Ни данас, а ни у прошлости на Западу преиспитивање ауторитета није баш увек третирано с благонаклоношћу и охрабривањем. Одступање од либералне догме може створити човеку озбиљне проблеме баш као што је то могло и одступање од званичног мишљења у нацистичкој Немачкој, Мусолинијевој Италији, Франковој Шпанији или…

Као што западни ментални склоп није могао да схвати да амерички Индијанци, које су поробљавали и истребљивали, нису имали концепт приватног власништва па су их због тога проглашавали дивљацима, тако ни данас не може да схвати да, можда, другачије схватање друштвеног успеха и успешног друштва код православних није погрешно. Другачије, али не обавезно и погрешно, јесте и тумачење слободе, правде, заједништва, хијерархије и односа према власти. Аутору „Блумберговог“ текста уопште није упитно да ли уклапање у мустру раста представља нешто позитивно. За њега је то просто „придруживање цивилизованом свету“. У томе, међутим, заборавља да раст сам по себи не мора да буде добар, јер, као што то рече амерички писац Едвард Еби, „раст ради раста је идеологија ћелије рака“.       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *