Лоше вести за Запад и Израел. На протеклим изборима за либански парламент, одржаним 6. маја, а после девет година политичке апстиненције, убедљиву победу однео је блок који је подржавао Башара Асада у Сирији. До ових избора Либан је од стране САД и Израела третиран као потенцијални мостобран за ширење свог утицаја на цео Блиски исток и Средоземно море. Ситуација се сада очигледно мења у правцу који не иде наруку САД и њеним савезницима
Шиитски блок на изборима у Либану остварио је невероватан успех. Заједно са Хезболахом освојили су између 70 и 80 посланичких места (од 128). На резултате избора одмах је реаговао Тел Авив покренувши дипломатску офанзиву у Европској унији, како би убедио европске државе да ће Иран заједно са либанским групацијама ускоро напасти Израел. Уље на ватру додао је лидер покрета Хезболах Хасан Насрала, који је прогласио „велику политичку и моралну победу“ свог „заштитника државног суверенитета Либана од Израела“.
Сунити су на изборима изгубили 10 посланичких места, тј. имаће у парламенту 21 место. Тако да нова влада Либана мора да се формира уз подршку шиита и њихових савезника, док ће Хезболах доминирати у либанским тајним службама и армијском руководству. Раст популарности Хезболаха у либанском друштву последица је његовог успешног учешћа у сиријском рату, где је стекао ореол херојске организације, а победом на изборима питање његовог разоружања, на коме су инсистирале прозападне групе и партије, скинуто је са дневног реда. Разоружање је тражено јер су се њихови борци почели да се враћају са ратишта у Сирији. Према мишљењу експерата за Блиски исток, Хезболах је испунио мисију у Сирији и његово присуство у овој држави више није неопходно, те се јединице враћају у Либан, тврди Илајџа Магније. Ово је могуће јер је сиријска армија обновила своју моћ и повећала борбене могућности.
[restrict]
ПОРАЗ ТЕЛ АВИВА И РИЈАДА За Запад и Израел победа Хезболаха у Либану је дефинитивно лоша вест, јер у случају сукоба са Ираном одговор неће стићи само са територије Сирије, већ и Либана. Да подсетимо да је Хезболах почетком 2000. године, када је израелска армија упала у Либан, нанео солидне губитке агресорима, чиме је створио проблеме Израелцима не само на војном него и на морално-политичком плану, пошто су срушили мит о непобедивости израелске армије.
Израелски експерти, после сагледавања резултата избора од 6. маја, тврде да је њихова држава и изгубила утицај на политику Либана и све своје симпатизере и сараднике. Другим речима, данас је у Либану буквално срамота бити на страни Израела. Није случајно израелски министар образовања, десничар Нафтали Бенет изјавио да Израел не види разлику између „Хезболаха и либанске државе“. Наравно, влада Нетанијахуа помало и паничи, упорно избегавајући да прихвати чињеницу да је сама себе довела у овакву ситуацију због погрешне политике према Сирији.
Избори у Либану значе и пораз Саудијске Арабије, која се, према бројним исказима, активно мешала у процес кампање, али безуспешно. Разлог је свакако и страх грађана Либана од новог прилива избеглица, уколико се настави досадашња политика према Сирији, чији је креатор и Арабија. Према различитим проценама Либан је примио између милион и два милиона избеглица, што је за ову малу земљу веома много. То су углавном сунити и у случају њихове интеграције у либанско друштво могу значајно изменити политичко-демографску ситуацију са непредвидивим последицама по државну стабилност и безбедност.
До последњих избора у Либану сваки покушај промена успостављеног баланса изазивао је насиље и рат, а најстрашнија епизода је грађански рат од 1975. до 1990. године. Иако је рат стао, сукоби нису престали, нити су ране залечене. Ипак нађен је образац коегзистенције. Но после најновијих избора јасно је да се успостављени баланс нарушава и то мирним, демократским путем. Политичка моћ се концентрисала у два блока – „Блок 8. март“ и „Алијанса 14. март“. Први блок је близак Ирану, стратешком партнеру Русије у Сирији. „Хезболах“ је веома моћна војна структура у „Блоку 8. март“, која је од 2006. године повећавала свој утицај, посебно после потписивања Меморандума о разумевању између генералног секретара Хезболаха, Хасана Насрале и Мишела Ануна, који се вратио из Француске. Анун је оснивач хришћанског Слободног патриотског покрета, који се раније придржавао антисиријских позиција, а приклонивши се „Блоку 8. марта“ стекао је подршку са којом је 2016. године је постао председник државе. „Коалицију 14. марта“ подржава Саудијска Арабија, САД и Израел којима не одговара утицај Хезболаха и шиита у Либану.
ПРЕМИЈЕР БЕЗ ВЕЋИНЕ Због сложености политичког система најважније за политички курс Либана је која партија има већину у парламенту. Од 128 места у парламенту 64 припада муслиманима. Суштински победила је коалиција Хезболаха, добивши буквално све гласове шиита и дела маронита хришћана из Слободног патриотског покрета, који води председник Либана Мишел Аун (што је за либанске услове невероватан преокрет). Тако ће Хезболах имати 67 посланичких места, тј. више од 50 посто.
Пораз је претрпела и прозападна коалиција „Будућност“ Саада Харирија, сина убијеног у атентату Рафика Харија. Коалиција ће имати 20 мандата, уместо ранијих 33. Ипак, због поменутих квота, односно законског регулисања да сунити дају премијера, Саад Харири ће сачувати то место, иако ће у парламенту имати мањину својих посланика. То значи да неће моћи да се реализују његове политичке идеје (биће му, како говоре у Либану, „свезане и руке и ноге“). Све ово говори да Либан може да западне и у политичку кризу уколико политичка елита не буде спремна на компромисе. Суштински стварна политичка моћ припашће председнику парламента. Процењује се да ће функцију председника парламента добити савезник Хезболаха Амал Набих Бери.
За западне аналитичаре овај пораз прозападне коалиције није изненађење, при чему виде и бар један позитиван догађај. Наиме, догодила се и одређена прерасподела моћи и унутар хришћанске маронитске заједнице. Партија Мишела Ауна је изгубила доста гласова. Тако ће уместо ранијих 27 посланичких места имати 21. Међутим, друга хришћанска партија „Либанска снага“ Самира Џиџија, која је најотворенији непријатељ сиријског председника Асада добила је, уместо осам посланичких места колико је имала до избора, 15. То значи да ће улога маронита Мишела Ауна у заједници имати мањи утицај, као и у либанском друштву у целини. Суштински, противници Дамаска немају чему да се радују, јер је то буквално „Пирова победа“ пошто ће блок на челу са хезболахом имати већину у парламенту и моћи ће да обара све нежељене законе и политичке потезе учесника у власти Либана.
РУСКА ШАНСА Политичке последице победе шиитског блока већ се осећају. Русија је добила шансу да потпише уговор о продаји оружја Либану, што, из мноштва разлога, никако не одговара Западу и Израелу. Наравно, све има и своју предисторију. Када је сиријска влада Башара Асада оснажила своје позиције, Русија је учинила први опрезан корак ка реализацији својих планова у Либану: почела је преговоре са Либаном о закључивању уговора о достави оружја вредног више од милијарде долара. Услови су више него повољни, рок плаћања је, на пример, 15 година, а при томе нема никакве камате, известио је „Крисчен Сајенс монитор“. Колики је руски успех говори податак да Москва у Либану нема своје људе у партијама, медијима и институцијама, односно да их до сада није имала. Маха Јахја, директор Блискоисточног центра Карнеги у Бејруту, овај уговор Либана и Русије је оценила „као несумњиви покушај ширења меке моћи Русије у региону“, а управо резултати одржаних избора иду наруку тзв. проруској опцији. Наиме, око сарадње са Русима сагласиле су се и муслиманске и хришћанске партије. Како смо већ навели, политички систем Либана је доста сложен. Наиме, председник је хришћанин, премијер сунит, а председник парламента шиит. Посланичка места деле хришћани и различите исламске секте. У таквом систему консензус је право политичко чудо, али и то се догађа када је у питању сарадња са Русијом и куповина оружја од ње.
Свакако да је на политичко понашање лидера Либана утицала чињеница да је Русија фактички обезбедила влади Асада победу над терористима и Западом, што јој омогућава дуготрајни војни и политички утицај у Средоземљу, ојачан са две базе у Хмејмиму и Тартусу. Оваква концентрација војне моћи на земљи, ваздуху и мору даје Русији могућност да наноси ударе по Исламској држави у Сирији, али и да помогне суседне државе Сирије, ако затреба. Ово је важно јер се Либан и иначе налази у центру борбе различитих држава, шиитског Ирана, вехабијско-сунитске Саудијске Арабије, Сирије и Израела. Сада се појављује Русија, у којој сви политички субјекти Либана виде позитивни, пацификујући и интегративни елемент.
Русија за разлику од САД се није определила за подршку било које политичке партије или верске групације, већ је одржавала везе са свима, уз истовремено демонстрирање моћи свог новог оружја, тако да продаја истог у вредности милијарде долара представља наставак плана Кремља да ојача свој утицај у региону. Јачању утицаја Русије на Блиском истоку доприноси и поштовање које је Москва у међувремену стекла ангажовањем у Сирији и региону. Наравно, било је и „аутоголова“ друге стране. Саудијска Арабија је, на пример, 2016. године одбила да испоштује уговор о достави оружја Либану у вредности од три милијарде долара, са образложењем да „либанска влада и армија нису хтели да се боре против Хезболаха“, тако да је суштински остало мало простора за критику куповине оружја у Русији.
Усред ове велике геополитичке игре нашао се крхки Либан, који још не заборавља свој грађански рат. Уз то, иако се упадљиво држао по страни у сиријском конфликту, нашао се на удару избеглица, при чему ратујуће стране стално повређују ваздушни простор Либана. У априлу ове године председник Либана Аун је критиковао Израел за недозвољено коришћење ваздушног простора његове државе, како би нанео удар на иранске јединице у Сирији. Такође почетком маја 2018. либански председник је критиковао САД што преко територије његове државе лете америчке ракете којима гађају циљеве у Сирији. Иран је хтео да узврати на ове нападе, али га је Русија зауставила. Јасно је да, како се процењује, Русија има амбицију да буде најважнија сила на Блиском истоку, међутим то значи да мора преузети и незахвалан посао спречавања рата између Израела и Ирана, што је прилично захтевна мисија, ако не и немогућа. Управо због ове наде либанских политичара да ће Русија имати снаге и умећа да прекине опасни сплет насиља и ратнохушкачке реторике, који гурају цео блискоисточни регион у рат (при чему су САД већ стале на страну Израела), довео је до приближавања Либана Русији, што су резултати избора потврдили.
[/restrict]