ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Нећемо се вређамо!

Премијерка Ана Брнабић „оштро је осудила“ министра без портфеља Ненада Поповића због „твита“, односно мишљења да у Србији не треба дозволити ширење пропаганде хомосексуализма и да треба очувати традиционално поимање породице. Слободно изношење и морално и законски сасвим легитимног става сматра се вређањем и дискриминацијом

Свака част, девојке“ је реченица која је новембра прошле године довела до суспензије наставника математике у једној британској средњој школи. Проблем је у томе што је у групи девојака које су успешно решиле задатак била и девојчица која се идентификује као дечак и он ју је својим коментаром „увредио“. Ово је тек једна у мору вести које нам све чешће стижу из напредних западних земаља где је питање пола и сексуалности доведено не само до апсурда него се у маниру либералног фашизма поставља као „света крава“ у коју се не сме дирнути, а сваки прекршај догме се строго санкционише. Иако Србија заостаје за Западом, што Светска банка објашњава тиме што је огрезла у православље (више детаља у тексту у прошлом броју „Печата“), постоје прогресивне снаге које све од себе дају да га сустигнемо. Захваљујући томе мишљење једног министра о неопходности очувања традиционалне породице постаје увреда и дискриминација. „У тренутку када се као држава боримо на све начине да подржимо рађање, из Хрватске нам увозе геј сликовнице! То под хитно треба зауставити! Морамо да станемо на пут онима који желе да нас убеде да је у реду да ’Роко има две маме, а Ана двојицу тата’“, усудио се да оцени Ненад Поповић вероватно знајући да ће у најкраћем року бити разапет. Иако на легислативном нивоу заостајемо за Западом, светина нам је у доброј мери напредна и  најчешће попуњава рупе које и даље постоје у законодавству па себи у име слободе даје права да другима прети, да их омаловажава и вређа. Светина је светина и од ње се ништа друго и не очекује, осим да јој мржња буде „савршена попут сјајног дијаманта“, како је то врло прецизно у једној песми описао Чарлс Буковски.

Од премијера једне земље се, међутим, (можда наивно) очекује мало више од баналне осуде, посебно уколико та особа припада управо групи која често превише олако бива осуђивана и несхваћена. Да се опет позовемо на Буковског и његову „Генијалност светине“: „Чувај се оних који олако осуђују (моралишу).“ Баш у том духу светине и просека премијерка Ана Брнабић је, не потрудивши се да превазиђе себе и пружи свом подређеном министру слободу на другачије мишљење, олако осудила његов исказ и ускратила му право да се у свом животу бави оним што га занима, па макар то било и нешто „периферно“, како је рекла. „Министар Поповић, као министар без портфеља задужен за иновације и технолошки развој, министар је чији је посао пре свега да ти Роко и Ана или Стефан и Милош или ко год, да та деца остану у Србији. А не да се бави тиме ко су им родитељи“, рекла је она, додајући да је својим мишљењем „увредио део грађана Србије за које ради и који га плаћају“. Поред тога, просветитељски му је указала да и „геј људи имају репродуктивне органе“, те да им „никакав министар и никаква влада ни на каквом свету не може да одреди да ли ће да имају или немају децу“. Кренимо прво од „увреда“. На страну то што је врло дискутабилно да ли је министар Поповић противећи се у суштини истополним породицама могао било кога да увреди. Тој идеји се противе чак и бројни припадници хомосексуалне заједнице. Ако је главна смерница премијерке у њеном послу да се не смеју вређати „они за које радиш и који те плаћају“, онда не само да се неки људи не смеју називати „лењивцима“ него, у крајњој линији, Влада Србије мора да се одрекне и антифашизма, јер постоји значајан део грађана Србије који плаћају порез и који се на овај или онај начин идентификују с фашистима. Једино исходиште оваквог приступа слободи изражавања је политичка коректност доведена или до бесмисла или до екстремне селективности карактеристичне управо за фашистичке идеологије, што је већ врло приметно на напредном Западу. Ако држава и друштво не треба да се баве питањем родитељства и подобности за узгајање деце, чему онда служе социјалне службе? Или о томе не треба да размишљају само министар Поповић и слични јер им став није политички подобан? Ако је „геј породица“ периферно питање, да ли је то и „геј парада“ и ако јесте, зашто премијерка онда иде на њу? Баш као што и „геј људи имају репродуктивне органе“ и министар Поповић има мозак који му служи за мишљење, а рекли бисмо да нико није позван ни да одређује начин употребе тог органа и шта ће неко да мисли. Једина ограда је закон, за обе врсте органа.

„Нетолерантност према мишљењу других (без обзира колико неуко или недоследно оно било) није само погрешна (…) она је знак да сте узнемиравајуће припрости или, чак, опасни“, рекао је канадски професор Џордан Петерсон, који је у жижу јавности доспео управо због борбе против законодавства о родно сензитивном језику које сматра тоталитарним.