ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Људи, послови и дани

САБРАНИ ОКО КОСОВА

Саборно, а јеванђељски мирно СПЦ је, супротно очекивањима другосрбијанских гласила, као главну тему редовног мајског заседања Архијерејског Сабора СПЦ кандидовала Косово, и тиме још једном кроз историју оправдала своју вековну улогу чувара националног и културног идентитета Срба, остајући на путу предања и мудрости.

„Један од централних проблема са којима је суочена и Црква и наш народ јесте питање Косова и Метохије које је одавно под окупацијом. Вољом моћника овога света наша света косовско-метохијска земља најпре је доживела велико страдање, веће од свих претходних страдања у својој историји, да би на крају била отцепљена од Србије и проглашена независном шиптарском државом, бар је то у покушају. Претходно је уследио прогон српског народа, по броју већи од свих претходних прогона и сеоба, тако да су централни делови Косова и Метохије остали потпуно без српског живља. Србија чини велике напоре да одбрани и сачува Косово и Метохију, али европски и амерички моћници немају слуха за правду и истину. Оно што је највећи проблем за нас када је у питању Косово и Метохија јесте што нас је остало у малом броју. Требало је више урадити на повратку народа. У Призрену живи неколико десетина Срба, слично је стање у Пећи, Приштини, Урошевцу, Ђаковици… Наравно и наша Црква чини колико то може – мада мора и више. Драгоцена је духовна помоћ и подршка коју пружају манастири на челу са Преосвећеним Владиком Теодосијем. Они су им највећи ослонац и охрабрење за опстанак. Одржавање овога Сабора у манастиру Пећка Патријаршија представља велико охрабрење за наш народ на Косову и Метохији“, рекао је патријарх Иринеј на почетку заседања Сабора.

Сабор је почео литургијом у Пећкој патријаршији, историјском седишту СПЦ.

На почетку молитвеног сабрања патријарх је произвео мати Харитину у игуманију свете лавре Пећке патријаршије. „Најбољи пример нека вам буде ваша претходница, мати Февронија, која је одлучила у најтежем тренутку да остане у манастиру. Рекла је: ’Сестре, како ко хоће, али ја нећу да идем из ове свете обитељи!’ Следите тај пут. Вашим сестрама будите мајка и нека свака ваша реч буде пуна љубави. Нека се у овој светињи пале кандила, нека се читају свети псалми и молитве и служе богослужења на радост наше Цркве и многострадалног народа на Косову и Метохији.“

Подсећајући на медијске спекулације о могућем бурном току заседања Сабора, те поделама које би могао да изазове предлог новог устава СПЦ, патријарх је замолио браћу архијереје да не допусте да „ове силе које нису наклоњене Цркви буду у праву и да се испуне њихова предвиђања. Сабор има атрибут Светога и наша делатност на Сабору треба да буде света делатност. Све проблеме наше Цркве треба да решавамо у духу јеванђељском испуњени међусобно Христовом љубављу“.

Предлог новог устава СПЦ наишао је на озбиљне критике православне јавности која је у њему препознала потенцијални раскид са вековним устројством и нову организацију која би се прилагодила новим политичким границама на подручју бивше Југославије. Такође, постојала је бојазан да би тема промене устава могла да у други план потисне тему Косова. Мудром одлуком патријарха у следећу годину, када будемо обележавали годишњицу од стицање аутокефалности, СПЦ  ће ући као српска и светосавска, каква је била и јесте у последњих 800 година, а не као помесна црква без националног идентитета, какву је предвиђао нови устав.          

ДОДИК: СРБИ МОРАЈУ БИТИ ЈЕДИНСТВЕНИ

Председник Републике Српске Милорад Додик изјавио је након полагања венаца код спомен-плоче српским жртвама западне Славоније пред Црквом Пресвете Богородице у Градишки да Срби морају бити јединствени и чувати своје две државе – Српску и Србију. „Ако немамо државу, нисмо слободни. У каквом тешком положају су Срби – најбоље видимо у Федерацији БиХ, Хрватској, Словенији, Црној Гори, Македонији и самопроглашеном Косову“, рекао је Додик.

Истакао је да је неопходно чувати Републику Српску која је створена као вапај за слободом, у којој данас живе и Срби протерани из западне Славоније.

„Морамо бити јединствени, јер не постоје босански и хрватски Срби“, поручио је Додик.

Додик је подсетио да је против Срба из западне Славоније, којих је било око 15.000, те 1995. године кренуло више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага иако је та област била под заштитом УН. Према подацима „Веритаса“, међу 283 убијених и погинулих било је 114 цивила, док је заробљено 1.450 војника који су мучени.  

Један коментар

  1. др Милан Лекић

    Текст нацрта новог устава Српске цркве Светога Саве је злокобна оштрица ножа спремног да пробије нераскидиво кохезионо језгро свесрпског духовног јединства – Светосавље. Српска црква Светога Саве никада није била под већим притисцима свих знаних и незнаних сила удружених на коначно разбијање вјековног административног устројства најстарије српске националне институције. Читав концепт текста нацрта базиран је на – од стране кардинала Рацингера, префекта Конгрегације за доктрину вјере и будућег папе Бенедикта XVI – тенденциозном изокретању циљева Православне цркве дефинисаних 1976. у Шамбезију, сажетих кроз 10 тема агенде за будући Свеправославни сабор – 8. и 9. тема те агенде су “Аутокефалија” и “Аутономија”. Рацингер је 1981, чим је ступио на чело Конгрегације за доктрину вјере донио акт у коме “Спасење имају само католици унутар Католичке цркве…”. Као папа Бенедикт XVI, саставио је упутство за неповратни пут ка враћању “одјељење браће мајци цркви” под насловом “Responsa” будућим вјерницима “аутономних” православних Цркава (са великим Ц). Тај Програм екуменизације духа православља морао је да теоријски заогрне текст прихватљив православном поимању вертикалне хијерархије будуће уједињене “Кристове Цркве”. Још једном је поменути папа урадио велики посао и на ту тему: написао је, 2007., “Ravenski akt” – који су неки чланови СПЦ потписали, непознато је да ли са благословом тадашњег патријарха и одлуком Сабора. Суштина Ravenskog документа је – признање папског примата. Након ове “припреме терена”, у Шаммбезију је 2015. године утврђена агенда и формулисне одлуке за будући Свеправославни псеудо-сабор који ће бити одржан на Криту 2016. године. Једина сврха и циљ тог сабора били су усвајање документа “Аутономија и начин њеног стицања”. Владике СПЦ потписале су и тај субверзивни акт. Да ли га је Сабор СПЦ усвојио, непознато је.
    Битно је нагласити да је активни члан комисије, која је утврдила текст документа критске одлуке “О аутонмији и њеном стицању”, који ће на Критском сабору исти и потписати, такође на челу комисије СПЦ за промену устава СПЦ, а то је – епископ диоклијски Српске цркве Светога Саве,”Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски Православне цркве у Црној Гори и егзарх пећки Српске православне цркве – Пећке патријаршије”, Господин Амфилохије.
    Имајући у виду све напред наведено, јасно је зашто Његова светост Патријарх и архиепископ српски Српске православне цркве Иринеј, као и сви епископи Српске цркве не желе, усвајањем тог срамног текста, зарити нож у срце Српске цркве – СВЕТОСАВЉЕ – и то на ДАН СПАЉИВАЊА МОШТИЈУ СВЕТОГА САВЕ.
    Српска црква Светога Саве, најстарија је институција српског народа. Цар Теодор Ласкарис и патријарх цариградски, са седиштем у Никеји Герман Сави су доделили титулу “Архиепископ српски – цијеле Далмације” (“Тема” Далмација: Раша/Истра-Купа-Сава-Ибар-Шара-Дрим-Љеш-Јадранска обала-Раша). Првобитно има цркве је “Српска црква”. Најстарији назив државе српског народа и назив самосталне цркве засновани су на етничком називу. То што су становнике “теме Далмације-Србије” Грци називали Србима-Далматима – јесу чињенице, темељне за разумевање снаге аргумената оних који се супростављају промјени архаичних историјских имена и државе Срба – који се под тим, етничким, именом појављују у историји евроазиијског простора још од Плинија и Птоломеја (1 и2 вијек послије Христа). Ни један ни други у својим дијелима не познају у то вријеме “Нијемце” или “Французе” (већ Франке, Келте, Гале), да не наводимо “Хорватијанце, Црногоро-монтенегријанце, Босанце и Србијанце”. Који би народ на свијиету кривотворио архаичне називе својих држава и титула њених црквених и световних владара. Назив цркве српског народа је “Српска црква”. Титула њеног поглавара је “Патријарх и архиепископ српски”. Сви остали архијереји Српске цркве могу бити “митрополити” и “епископи” Српске цркве. Тако је било и биће – од почетка до есхатона. Називи држава и њихове границе могу се мијењати како год и од кога год – то је небитно. Нико у Српској цркви Светога Саве – без његовог благослова – не може разарати јединство, организационо и функционално, стожера свесрпског духовног и културног јединства.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *