Зашто нам данашњи модел развоја српске економије, језиком егзактних бројки, не даје баш никакве наде да ће нам икада бити нарочито боље него што је данас?
Бројне најаве о будућности српске економије које се представљају као охрабрујуће стигле су у последње време са свих оних места која се за то сматрају надлежним.
ПРОГНОЗЕ РАСТА Европска комисија, тако, прогнозира нам раст бруто домаћег производа (БДП) од 3,3 одсто у овој, 2018. години, и чак 3,5 одсто у 2019. Међународни монетарни фонд (ММФ) из Вашингтона кудикамо је ведрији у својим пројекцијама – за 3,5 одсто порашћемо већ ове године, а не тек следеће.
Влада Србије пак саопштава крајем априла да „очекивани раст бруто домаћег производа у првом кварталу ове године износи 4,5 одсто и значајно је већи од пројектованог раста од 3,9 одсто, показују последње процене. Раст српске привреде за прва три месеца ове године значајно је већи од просечног раста у региону и у Европској унији“, и то је „највиши забележени раст у последњих десет година“.
Оних 4,5 одсто у првом кварталу 2018, додуше, прецизираће Републички завод за статистику, представљају (очекивани) раст само у односу на исти период прошле године који је био забрињавајуће анемичан (1,2 одсто), као и читава 2017. коју смо завршили с растом од тек 1,9 одсто, а може се уз то претпоставити и да ће квартална бројка од 4,5 одсто на крају ипак бити ревидирана наниже будући да се, како је саопштио Завод, „детаљнији обрачун кварталног раста БДП-а изводи на нижим нивоима агрегирања методом дефлације“ и биће објављен 31. маја.
А и „последњих десет година“ које спомиње Влада Србије у свом саопштењу не представљају нарочиту референтну тачку, будући да у тих 10 година, од 2009. наовамо, ниједном нисмо имали раст већи од три одсто – најбоља је била 2016, с растом од 2,8 одсто у односу на претходну – тако да и не чуди што је својевремено, најављујући 2016. да ћемо 2017. завршити с растом бруто домаћег производа од четири одсто, Александар Вучић оцењивао да ће то „бити позитивно чудо у Европи“. Чудо је, ипак, изостало, сад чекамо нова чуда.
МАТЕМАТИКА ЧУДА А шта каже математика о томе када ће нам бити боље, и то ако математику базирамо на неколико чуда? На првом, да у читавом низу година које су пред нама остварујемо раст од четири одсто у односу на претходну годину какав нисмо остварили у последњој деценији, и на другом, да сви остали око нас остану закуцани на нивоу на коме су данас. Ни прво ни друго није реално, али баш зато хоћемо да видимо како би изгледао тај нереални, а најоптимистичнији сценарио за Србију. Када ћемо достићи, на пример, Хрватску, а када просек Европске уније? А узимамо ове две референтне тачке зато што их је, поредећи их са Србијом, недавно узео и водећи немачки пословни дневник „Ханделсблат“, констатујући да „поред Србије, са њеним бруто домаћим производом (БДП) по глави становника од само 4.904 евра (податак за 2016. годину), чак и суседна Хрватска са својих 11.096 евра делује релативно просперитетно, а да и не говоримо о ЕУ просеку од 29.148 евра“.
Србија, дакле, расте по чудесним стопама од четири одсто годишње, сви остали таворе, и … Хрватску бисмо у том случају – четири одсто раста, па на то још четири, па још четири и тако годинама у непрекинутом низу – достигли тек 2037. године, дакле, за двадесетак година бисмо с 4.904 евра БДП-а по глави становника дошли на 11.175 евра; половину садашњег просека Европске уније тек 2044. године, а пуки (данашњи) просек Европске уније, па, већина нас тада вероватно више неће бити међу живима: 2062. године. И то под условом да се све време развијамо константно и приде много брже него у последњих десет година, а да сви остали остану ту где већ јесу.
Другим речима, и сасвим прецизним бројкама, математика неумољиво показује да ћемо их достићи тек када на врби роди грожђе. Такав је, наиме, модел економског раста који нам је Запад изабрао, а ми га прихватили као да је једини могући. И чему се, онда, чудимо?