Налози разума и искуства

СПЦ о Косову и Метохији

Свети архијерејски Сабор СПЦ на мајском заседању овог тела донео је дуго очекивани документ – Саопштење СПЦ о Косову и Метохији. У њему се, у сусрет све већим притисцима да Србија потпише правно-обавезујући споразум са тзв. државом Косово, СПЦ јасно одредила о питању будућности КиМ указујући на обавезу представника државе да бране територијалну целовитост Србије, изразила противљење признању отцепљења Косова и Метохије, као и размени територија по принципу „своје за своје“. Иако се позвала на Устав Србије и Резолуцију 1244 СБ УН, као и на суздржаност а не журбу ка „коначном решењу“, СПЦ је замерено да није понудила решење, бар не онакво без кога Србији неизоставно следи мрачна перспектива. „Да ли је решење да све негирамо, да будемо против свега, значи да имамо замрзнути конфликт и да чекамо неко боље време?“, упитао је председник Александар Вучић.  

О томе да ли Порука СПЦ заиста није понудила решење, да ли је залагање за статус кво капитулантски чин, те који би, с обзиром на то да је Сабор јасно поручио да би формално-правно прихватање тзв. косовске независности био противправни чин, могао бити следећи корак Цркве, уколико се власти не приведу „познанију права“, разговарамо са владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем, научним саветником у Институту за политичке студије др Миломиром Степићем, историчарем др Милошем Ковићем и правним историчарем др Зораном Чворовићем.

Разговарала Наташа Јовановић
[restrict]

Владика будимљанско никшићки Јоаникије

Чувајући темeље, осигуравамо будућност

Ако Влада занемари глас СПЦ и верујућег народа, знаћемо кога су послушали

Kакав је значај документа СПЦ о Косову и Метохији, као и значај саборног гласа Цркве у преломним тренуцима када се од Србије тражи да потпише правно-обавезујући споразум са тзв. државом Косовом?

Свети Архијерејски Сабор СПЦ је још 2003. године објавио Меморандум о Косову и Метохији. То је врло исцрпан и опширан текст који за Цркву има снагу закона. Саборска порука од ове године, о истом питању, ослања се у свему на поменути Меморандум додатно осветљавајући веома сложено стање са којим се народ сусреће и бори на Косову и Метохији, изражавајући наду „да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права“. Кроз цео текст Поруке провејава свест да Косово и Метохија у свом укупном духовно-историјском значењу, за све православне Србе у свету, „представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације“. Обавезни смо да чувамо свој темељ, на такав начин осигуравамо будућност својој цркви и својој држави у целини.

Сведоци смо покушаја обезвређивања овог документа са образложењем да он не нуди решење. Шта је решење?

Најбоље је да се решење тражи, као што је и наглашено у Поруци, мирним путем у оквиру Резолуције 1244 и у складу са Уставом Србије.

Да ли ситуација наликује на ону из 1937. када Црква није подржала световне власти о веома крупном питању?

Морамо имати у виду да је питање Косова и Метохије за српски народ кључно, и ако гледамо од 1389. наовамо – свевремено, а питање Конкордата, колико год било важно, односило се на међуратни период наше историје и већ је ствар прошлости. Наш сабор није имао намеру да се сукобљава са актуелном влашћу у Србији него да јасно саопшти једногласно усвојено мишљење о Косову и Метохији и да помогне да се пронађе праведно и одрживо решење.

Шта ако Влада занемари глас СПЦ и верујућег народа?

Онда ће се знати кога су послушали. Било би добро да и њима поставите исто питање.            

Др Милош Ковић

Црква је одбила сваку независност

Ово је Порука која нам стиже из нашег древног, осам векова дугог духовног и историјског искуствa

Да ли је Порука СПЦ инцидент или очекивана реакција, наставак онога што је Српска црква чинила и проповедала већ пуних осам стотина година?

Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији вишеструко је важан документ. Но српске политичке и медијске елите су сасвим спремне на ирационалну и опасну размену – да се због празних обећања о придруживању полураспаднутој и према Србима непријатељској ЕУ, одрекну Косова и Метохије, својих сународника, своје историје, своје државне територије, будућности своје земље и своје деце.

Порука Сабора је писана са изразитом самосвешћу коју српској Светосавској цркви даје њена непрекинута мисија и историја, дуга осам векова. Управо је она, у првих неколико векова своје историје, кроз култове српских светаца, уобличила оно што ми данас зовемо српским националним идентитетом. Зато, суочена са Поруком, која нам стиже из нашег древног, осам векова дугог духовног и историјског искуства, „аргументација“ оних који би да се, на свом европском путу, „због мира и стабилности“, „страних улагања“, „ослобођења од митова“ одрекну Косова и Метохије, изгледа тако празно и бесмислено. Као увело, јесење лишће, које, ношено благим ветром вере и искуства, отпада са грана и остаје на блатњавој земљи.

Она је, у исто време, најнепосреднији наставак њеног Меморандума о Косову и Метохији из 2003. године, у коме је темељно образложено скоро све што се може пронаћи у Поруци. У јавности је већ примећено и да нема суштинске разлике између Поруке Светог Архијерејски Сабора и Апела за одбрану Косова и Метохије, обзнањеног на Бадњи дан 2018, који је, заједно са стотинама најугледнијих личности нашег јавног живота, потписало 12 епископа Српске православне цркве. Сада су иза тог става стали Свети Архијерејски Сабор и цела Српска православна црква.

Својом поруком Српска црква је јасно и гласно одбила сваку независност „Косова“, укључујући и постепен, „пузећи“ пут ка независности, заснован на неком будућем „споразуму о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине“. Свети Архијерејски Сабор изјаснио се и против поделе Косова или размене територија са „Косовом“. О томе сведочи посебно важно позивање Поруке на Устав Републике Србије и на Резолуцију 1244 Савета безбедности УН. Највећи део документа, на основу свакодневног искуства Српске цркве и народа на Косову и Метохији, подсећа на све оно што би чекало Србе у овим покрајинама, уколико би их се Србија, поделом или „свеобухватном нормализацијом“, одрекла: уништење, расељавање, преотимање светиња и брисање трагова било каквог историјског постојања.

Због тога се Црква залаже за једино што налажу разум и искуство: за наставак преговора све до успостављања једнаких права и слобода за све становнике Косова и Метохије, у оквирима правног поретка Србије и важећих норми међународног права.

Како тумачите чињеницу да је Порука иако написана одмерено и промишљено, са пуном свешћу о одлучујућем тренутку у коме је настала довела до размимоилажења Српске цркве и српске државе око односа према овом темељном националном питању?

Напад председника републике на Поруку Сабора и прећуткивање њеног текста и чак постојања од стране медија под контролом власти, сведоче о томе да идемо ка сукобу између државе са једне, и цркве и друштва са друге стране. Јер, као и Црква, сви кључни учесници у јавној расправи о Косову, на универзитетима, у институтима, у САНУ, Матици српској, изјаснили су се против поделе и признања независности, у прилог „замрзнутог конфликта“. Снисхођење и служење држави нису у традицији Српске православне цркве. Вековни живот у туђим, па и непријатељским државама, од Османског и Хабзбуршког царства преко НДХ до данашње Црне Горе, научио ју је да пружи отпор увек када је на то присиљена. То је Црква одметнутог и обешеног патријарха Јована Кантула, вођа побуна и сеоба патријараха Арсенија III Црнојевића и Арсенија IV Јовановића Шакабенте, митрополита и војсковођа Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша, проте Атанасија Буковичког на чијем крсту се заклео Карађорђе и митрополита Мелентија који је на Љубићу ударањем у добош вратио посустале Србе у битку, митрополита Михаила који се сукобио са краљем Миланом и био смењен вољом Аустрије, патријарха Варнаве који је страдао пружајући отпор Конкордату Југославије са Ватиканом, патријарха Гаврила Дожића који је поздравио преврат 27. марта 1941, и са Светим владиком Николајем провео рат у интернацији и у логору Дахау, попа Радојице Перишића из херцеговачког села Казанци који је прави зачетник устанка 1941. године, Светог владике Николаја и Светог Јустина Ћелијског који су умели да пруже отпор и Краљевини Југославији и Титовој Југославији…     

Др Миломир Степић

Мудре речи из „главе цијела народа“

Шта то може да буде толико вредно да би надокнадило губитак Косова и Метохије?

Архијереји су својом саборском Поруком одагнали чак и вештачке дилеме око става СПЦ о косовско-метохијском делу Србије. Нема сумње да њихове мудре речи долазе „из главе цијела народа“. Штавише, аргументи, закључци и сугестије из Поруке готово до последњег слова слажу се са мишљењима већине компетентних српских научника. Било да су се они оправдано самоискључили из тзв. унутрашњег дијалога или пак у њему у најбољој намери учествују (упркос томе што их председник није удостојио личног присуства).

Међутим, Порука је у супротности са идејама стране у тзв. унутрашњем дијалогу коју су чиниле НВО и личности одабране на основу њихове про-ЕУ оријентације и „политичке изузетности“ (које председник јесте удостојио личног присуства). Не уклапа се ни у тобоже далековиде, месијанске намере да се „одрекнемо митоманије“, „суочимо са реалношћу“, „не славимо пораз“, „ослободимо косовског баласта“ и „окренемо животу“. Напротив! Архијереји дијаметрално другачије гледају на „мир, стабилност и будућност наше деце“ од наших државника, упозоравајући их да „не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије“ нити да се залажу за поделу која „не би била ништа друго до признавање ’независне државе Косово’ и поклањање највећег дела територије Покрајине“. И драматично опомињу: „У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје.

Истакли су мудри архијереји да Косово и Метохија јесу „неотуђиви средишњи део Србије“ и да их је немогуће тек тако ампутирати будући да представљају „саму срж нашег црквено-народног бића и постојања“. Одрицање од дела територије таквог значаја у замену за „нешто чиме бисмо били задовољни“ није политички прагматизам већ авантуризам. Шта то може да буде толико вредно да би надокнадило губитак Косова и Метохије? То није нека друга територија, чак ни хипотетички Република Српска (цела или део) која је ионако српска дефакто држава. Нарочито није укључивање у ЕУ, која је лажно представљена као толико укусна, велика и насушно потребна „шаргарепа“ да би је Срби прихватили као компензацију и доносиоца благостања. Требало би отрежњујуће да делују речи Поруке: „Просперитет Србије се не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности.“

Није Свети Архијерејски Сабор обрадовао наше државно вођство. Реакције су да „није понудио решење“, а „без решавања тог проблема“ Србији следи мрачна перспектива. Пажљивијем читаоцу није промакло да Порука имплицитно „нуди решење“. Она позивањем на Устав Србије и Резолуцију 1244 СБ УН поставља питање чему журба ка „коначном решењу“ у неповољним околностима. И сам председник је недавно указао на ноторну чињеницу – да за десетак година прва светска сила (и то „пуног спектра“) неће бити САД него Кина. А она не само да не признаје „независно Косово“ већ је на специфичан начин и српски ратни савезник (НАТО је 1999. гађао њену амбасаду). Познато је да Кина то не заборавља. Нема сумње да ће тек уследити повољни услови за разрешавање косовско-метохијског питања. Залагање за статус кво (неки то зову „замрзнути конфликт“) не подразумева пасивно, дефанзивно и капитулантско српско понашање, већ чињење свега могућег да се прилика дочека спремно. За сада, потребно је стање на Косову и Метохији назвати онако како су то учинили архијереји у Поруци – „окупацијом Покрајине“.             

Др Зоран Чворовић

У складу са праксом Светосавске цркве

Да ли када у саопштењу опомињу да оно што је „створено на безакоњу не доноси мир и перспективу“, архијереји Српске цркве говоре о прошлости, како их оптужују или пак шаљу поруку о извесној будућности?

Саопштење СА Сабора Српске цркве шаље потпуно јасну поруку српском народу и онима који у име тог народа врше власт у држави Србији о значају Косова и Метохије за национални идентитет свих Срба, као и о последицама које би наступиле за државу Србију и српски народ уколико би се наше политичке вође под спољним притисцима сагласиле са „отуђењем Косова и Метохије“ из састава Србије. Када у саопштењу кажу да „створено на безакоњу не доноси мир и перспективу“, архијереји Српске цркве не говоре о прошлости, како их често оптужују злонамерни или неупућени, већ и те како о будућности у којој би се нашао српски народ, али и сами косовско-метохијски Албанци. Ту будућност српски епископи не процењују из угла бриселског „штапа и шаргарепе“, већ како и приличи Цркви, из миленијумског државно-правног искуства кристализованог у латинској изреци која је постала саставни део и здраве српске правне свести – Iustitia regnorum fundamentum (Правда држи земљу и градове). Јер зашто би држава која данас капитулира пред сепаратистима, сутра била јача од мафије.

Да ли се обнова владавине права у Србији може извести са грађанима који су се помирили да је сепаратистичка акција етничког чишћења јача од њиховог права на живот, слободу, имовину и државу?

Ако се данас аболира издаја, зашто би се сутра кривично одговарало за убиство, силовање или корупцију. Шта остаје од ауторитета апарата принуде државе која се добровољно одрекла дела своје територије и да ли ћемо у том случају добити голу власт без ауторитета? Одбрана Косова и Метохије у саставу Србије испит је солидности не само наше националне већ и грађанске, односно правне свести. Једном речју, ако држави Србији нема будућности без обнове установа правне државе, таква обнова је илузорна уколико се најпре не одбрани уставни и међународно-правни положаја КиМ као саставног дела Србије.

Колико су основане замерке да се СПЦ својим ставом залаже за замрзавање конфликта?

Пошто позива на одбрану појединачних права свих који живе на Косову и Метохији и пошто решење косовско-метохијског питања тражи у оквирима Резолуције 1244 УН, Српска црква не може бити оптужена да се залаже за било какав, па ни за „замрзнути конфликт“. И лаику за право би морало да буде јасно да једино решење спора на основу права трајно отклања разлоге за конфликт, док би озакоњење насилно издејствованог свршеног чина било само одлагање, односно замрзавање конфликта. Управо због тога што су свесни да свако решење мимо права носи потенцијал будућег сукоба, Англосаксонци, као мајстори за замрзавања и одмрзавања сукоба широм света, и притискају државу Србију да у случају КиМ пристане на безакоње.

Да ли су одређујући се о питању будућности КиМ, и указујући на обавезу представника државе да бране територијалну целовитост Србије, епископи Српске цркве само урадили оно што су чинили и њихови претходници?

Одбрана КиМ је данас централно национално питање српског народа, а Српска црква је још од Светог Саве, већ 800 година, и верска, и национална установа Срба. Ако је овакво саопштење СПЦ потпуно у складу са историјском праксом наше Светосавске цркве, онда најава појединих представника државе Србије да ће о питању КиМ спроводити другачију националну политику од оне за коју се залажу сви епископи – представља потпуни раскид са осам векова старом традицијом „сагласја“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања. У српској историји држава је само два пута била опонент Српској цркви. Први пут су представници државе у црквеној јерархији видели супарнике за време краља Милана Обреновића, који је русофила митрополита Михаила означио као кључну препреку својој манији да Србију по сваку цену европеизује. Други пут Српској цркви се није супротставила верски и етнички хомогена српска држава, већ у име међуверског и међунационалног мира југословенска држава, која је 1937. године намеравала да закључи Конкордат са Ватиканом. И у једном и другом случају међународни фактор је био иницијатор деобе између државе и Српске цркве. Оба пута држава је изашла као губитник у сукобу са Црквом и српским народом, а политичке гарнитуре које су предводиле ове сукобе после њих су неповратно сишле са политичке позорнице. Пошто је уз Цркву увек био српски народ, ни у једном од ова два случаја исход није произвео деобе, што би се свакако десило да је једна властодржачка мањина успела да наметне своје одлуке у инат прецима, историји и националном етосу. И у случају насилно уклоњеног митрополита Михаила и у случају Конкордата, Црква је издржала у борби са однарођеним политичким гарнитурама само захваљујући томе што се није уплашила краткотрајне силе „овог света“.     

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *