КИМОВ ГЕОПОЛИТИЧКИ ГАМБИТ

БУДУЋНОСТ ИЗА 38. ПАРАЛЕЛЕ

Да ли је Ким Џонг Ун спреман да жртвује нуклеарни програм своје земље за убрзани привредни раст по кинеском моделу? Ако јесте, да ли је од Пекинга и Москве, својих кључних савезника, прибавио безбедносне гаранције за такав потез? Подстакнут инстинктом одржања, он би требало најбоље да познаје искуства Ирака, Либије, Сирије и других земаља са нишана америчких обећања, медија и ракета. Аналитичари са Далеког истока сматрају да је Ким за преговарачки сто сео само због заокружења властитог нуклеарног потенцијала

Постојало је у прошлонедељним телевизијским снимцима са Корејског полуострва нешто општељудско, аплаузично, што надилази формалним детаљима усукан сценарио политичког самита. Глобални оптимизам, који је напросто провејао по светским телевизијским мрежама и интернетом, појачан је био чињеницом да се радило о меком додиру два паралелна политичка универзума катаклизмично узвитланих односа.

Руковање и шетња преко демаркационе линије двојице корејских вођа, у којој је било помало спонтаног балета, поздрављени су подједнако у резиденцијама, институцијама и домаћинствима. Осим можда у Јапану и међу неким од радикалних центара моћи у САД, осећање је било опште: начињен је први конкретан корак на дугом путовању ка извесности мира на Корејском полуострву. Пјонгјанг је најавио прекид нуклеарних и ракетних проба, те затварање највећег полигона за њих. Јужна Кореја се дефакто вратила политици сунчевог сјаја (Sunshine Policy) коју је 1998. године представио председник Ким Дае Џунг. Наговештена је и могућност потписивања мировног споразума до краја ове године, чиме би Корејски рат и формално био окончан.

Након прошлог петка свет је почео да се пита да ли је Ким Џонг Ун спреман да изведе геополитички гамбит и жртвује нуклеарни програм своје земље за убрзани привредни раст по кинеском моделу? Ако јесте, да ли је од Пекинга и Москве, својих кључних савезника, прибавио безбедносне гаранције за такав потез? Подстакнут инстинктом одржања, он би требало најбоље да познаје искуства Ирака, Либије, Сирије и других земаља са нишана америчких обећања, медија и ракета.

[restrict]

 ОДБРАНА ДО ПОСЛЕДЊЕГ КОЛАЧА Сусрету Ким Џонг Уна и његовог колеге из Сеула Мун Џае Ина претходио је прави медијски театар, рачунајући ту и живописне изјаве Доналда Трампа, попут оне, твитоване, да никада севернокорејског вођу неће назвати ниским и дебелим (Why would Kim Jong-un insult me by calling me “old” when I would NEVER call him “short and fat?” Oh well, I try so hard to be his friend – and maybe someday that will happen!). Управо су Трамп и САД, не заборавимо то, страна са којом ће Пјонгјанг, у ствари, преговарати.

Најпре је на главну пекиншку железничку станицу, 26. марта, пристигао зелени воз са жутим линијама. Снимак мистериозне класичне композиције совјетског дизајна, која технолошки припада другој половини прошлог века, први је објавио „Нипон њуз нетворк“ (НТВ), подсећајући да је истим таквим возом у Пекинг својевремено допутовао Ким Џонг Ил, уочи смрти 2011. године. Врло брзо потврђено је да је у Пекинг, главом и брадом, стигао његов син и наследник Ким Џонг Ун. Била је то прва Ким Џонг Унова званична посета некој страној земљи.

Снимак севернокорејског воза за тили час је засенио знаменити Улазак воза у станицу браће Лимијер. Ако су браћа Лимијер чувеним снимком из 1895. године дефинисала будућност филма, Ким Џонг Унов воз би могао знатно да утиче на будућност целог света.

Потом је, највероватније током ускршњих празника по грегоријанском календару, тадашњи шеф ЦИА, а садашњи државни секретар САД Мајк Помпео посетио Северну Кореју и разговарао са Ким Џонг Уном. Њихове слике са непознате локације на друштвеној мрежи Твитер, која полако али сигурно постаје све ефикаснији инструмент дипломатске праксе, објавила је Сара Сандерс, у Белој кући задужена за односе с јавношћу. Медији су њену објаву просто растргли. Гласник ратова Си-Ен-Ен тим поводом је објавио класичан школски састав на тему догађања светских чуда: Није се много Американаца руковало са севернокорејским диктатором Ким Џонг Уном, али је, судећи по новим фотографијама објављеним у четвртак, новоизабрани државни секретар Мајк Помпео учинио управо то…

Атмосферу је на крају зачинио Јапан, захтевајући од корејских организатора да из протокола самита уклоне колаче на којима је приказано Корејско полуострво са острвцима Докдо. Ова мала и неприступачна каменита острва Јапан назива Такешима и тврди да полаже право на њих. Сличну ноту Токио је упутио Сеулу и у марту, када су корејски навијачи махали заставама са истоветном сликом на хокејашкој утакмици комбинованог састава обе Кореје против репрезентације Шведске, на зимским параолимпијским играма.

Јапан је ситном малициозношћу ипак показао да територије на које полаже право, па биле оне тек хриди које кваре поглед на пучину, намерава да брани до последњег комадића фондана на корејском колачу.

Ево и зашто.

БОДЕЖ УПЕРЕН У СРЦЕ Савремени односи две Кореје укорењени су у наслеђу четири рата међу великим силама, вођена од краја XIX до средине XX века. Реч је о Првом кинеско-јапанском рату, Руско-јапанском рату, Другом светском рату укључујући Други кинеско-јапански рат, односно рат против јапанске агресије, како га називају у Пекингу и Корејском рату у којем су геополитичке снаге одмеравали СССР и САД.

У Првом кинеско-јапанском рату, од 1. августа 1894. до 17. априла 1895. године, Кина је поражена. Миром у Шимоносекију потврдила је независност Кореје и Јапану уступила острво Тајван. Предају стратегијски кључног полуострва Љаодунг Јапану спречила је интервенција Русије, Француске и Немачке.

Након 1868. године (Меиџи обнова) модернизован и оснажен, Јапан је Кореју сматрао бодежом упереним у срце. Стога јој је 1876. наметнуо Јапанско-корејски споразум. Циљ Токија био је извлачење конзервативне Кореје из зоне утицаја све слабије Кине и наметање властитих трговинских и политичких правила, под фирмом отварања Кореје за трговину. До тада је Кореја, под династијом Џосеон, која је владала од XIV до краја XIX века, била чврсто везана за власт Ћинга и наслеђе Кине, упркос инвазијама Јапанаца и Манџура.

Корејци су се побунили против све јачег јапанског присуства 1882. године. Тада је у сукобима, познатим као Имо инцидент, убијено више јапанских званичника, студената и других лица. Кореји је исте године наметнута исплата одштете породицама убијених и влади у Токију, а јапанским безбедносним снагама омогућено је присуство у јапанском дипломатском представништву у Сеулу.

Управо је за Кореју тог доба, до тада изоловану од остатка света, слично као што је била Кина под династијом Ћинг, везан израз који се и данас користи у западној публицистици и дипломатији: Hermit kingdom, по књизи америчког оријенталисте Вилијема Елиота Грифиса из 1882. године (Corea: The Hermit Nation). Овим изразом на Западу су, колико до прошлог петка, означавали Северну Кореју и власт у Пјонгјангу.

Пораз Русије у рату са Јапаном, вођеном од 10. фебруара 1904. до 5. септембра 1905, одредио је судбину царске Русије и Кине под влашћу Ћинга. Русија је, миром закљученим у Портсмуту у САД, признала да се Кореја налази у јапанској зони интереса и повукла се из Манџурије, уступајући Јапану јужне делове острва Сахалин. Јапан је окупирао руску луку Порт Артур (данас Ли Шун) на полуострву Љаодунг, где је током наредне четири деценије имао снажан поморски ослонац за инвазију Кине. Након потписивања Јапанско-корејског споразума из 1905, јапанска анексија Кореје постала је питање времена. Кореји су овим споразумом наметнуте реформе војске која је потом сведена на јединицу од око хиљаду људи, стационирану у близини Сеула. Кореја је анектирана 1910. године и Јапанци су је у потпуности контролисали до краја Другог светског рата, спроводећи насиље над цивилима, нарочито над женама.

На основу договора постигнутог на Јалти, СССР на крају Другог светског рата објављује рат Јапану. Операцијом познатом као Августовска олуја, Руси се враћају на североисток данашње Кине, заузимајући Ћићихар, Мукден и Чангчун. Одмах потом руске трупе продиру на север Корејског полуострва и искрцавају се на Сахалин и Курилска острва.

УПОРЕДНИК НИЈЕ ГРАНИЦА Тридесет осма паралела, која правцем исток–запад пресеца Корејско полуострво на два дела, ипак, није граница Северне и Јужне Кореје, како је протеклих недеља могло да се закључи из неких медијских извештаја. Након капитулације Јапана у Другом светском рату, 38. упоредник проглашен је линијом раздвајања СССР-а и САД на Корејском полуострву. Током наредних година са обе стране 38. паралеле формирани су органи власти и касније проглашене државе. Након серије инцидената, 25. јуна 1950. године избио је Корејски рат који је однео око двеста хиљада живота. Садашња демаркациона линија са демилитаризованом зоном протеже се благо искошеном линијом југозапад–североисток дуж 38. паралеле (спуштајући се на западу јужно од ње и прелазећи је северно на истоку), постоји од 27. јула 1953. године, када је потписан споразум о примирју.

ТАКМИЧАРИ И САРАДНИЦИ Током Хладног рата између две Кореје често је варничило. Забележени су бројни инциденти и сукоби дуж линије раздвајања у демилитаризованој зони, нарочито између 1966. и 1969. године. Неки историчари овај период називају другим корејским ратом. Најпознатији инцидент из тог времена догодио се 21. јануара 1968. године. Одред севернокорејских командоса напао је Плаву кућу, председничку резиденцију у близини Сеула. Тада је покушан атентат на председника Парк Чунг Хеа.

Уследила је отмица јужнокорејског авиона YS-11, 11. децембра 1969, али и покушај приближавања две стране почетком седамдесетих година. Председник Парк Чунг Хе настојао је тада да искористи припрему посете америчког председника Ричарда Никсона Пекингу, како би ступио у тајни контакт са Ким Ил Сунгом. Августа 1971. године одржани су први разговори под покровитељством Црвеног крста, а маја 1972. шеф јужнокорејске обавештајне службе Ли Ху Рак тајно се састао са Ким Ил Сунгом. Ким Ил Сунг је наводно упутио извињење због напада на Плаву кућу, поричући да је дао одобрење за напад. Потом је заменик севернокорејског премијера Пак Сонг Чол тајно посетио Сеул.

У јулу исте године Пјонгјанг и Сеул дефинисали су три принципа поновног уједињења. Према заједничком саопштењу, које је објављено том приликом, две стране су се сагласиле да поновно уједињење мора бити обављено без ометања или ослањања на стране силе, без употребе војске и да мора промовисати Кореју као једну етничку заједницу, превазилазећи идеолошке и институционалне разлике.

Северна Кореја суспендовала је ове разговоре 1973. године, због отмице јужнокорејског опозиционог политичара Ким Дае Џунга за коју је оптужена тајна полиција у Сеулу. Између 1973. и 1975. године Пјонгјанг и Сеул одржали су десетак састанака. оком 1983. године забележена је иницијатива Пјонгјанга да са Јужном Корејом и САД буду одржани тространи преговори. Исте године се догодио бомбашки напад у Рангуну, у тадашњој Бурми (данас Мјанмар) у ком је убијена 21 особа, а мета напада био је јужнокорејски председник Чун Ду Хуан који је преживео.

Већ следеће године, у септембру, Црвени крст Северне Кореје послао је издашну помоћ Сеулу, након великих поплава, а 1985. године започео је програм спајања растављених сродника и размена у области културе.

Уследила је експлозија у авиону Кореан ера на линији 858, Багдад–Сеул, 29. новембра 1987. и његово обарање које је доведено у везу са Северном Корејом. Том приликом погинуло је свих 115 путника и чланова посаде.

Убрзо потом председник Јужне Кореје Рох Тае Ву промовисао је спољнополитички концепт назван Нордполитик, по узору на политику Западне према Источној Немачкој (Остполитик). Циљ председника Рох Тае Вуа било је приближавање СССР-у и Кини, као главним савезницима Северне Кореје. Један од мотива председника Рох Тае Вуа било је обезбеђење учешћа совјетских и кинеских учесника на олимпијади у Сеулу 1988. године. Овај концепт предвиђао је развој корејске заједнице као одговор на иницијативу Пјонгјанга о конфедералном уређењу Корејског полуострва.

Године 1991. постигнут је Споразум о помирењу, ненападању, размени и сарадњи и усвојена заједничка Декларација о денуклеаризацији Корејског полуострва. Захваљујући томе, неке од спортских селекција две Кореје наступале се под једном заставом (заставом уједињења) на неким од спортских такмичења.

Године 1998. године председник Јужне Кореје Ким Дае Џунг лансирао је политику сунчеве светлост (Sunshine Policy) која је подразумевала рад на смањењу економских разлика и оснажење комуникације Сеула са Пјонгјангом. Захваљујући овој иницијативи 2000. године је одржан међукорејски самит, а Ким Дае Џунг је за спровођење ове политике, коју није подржао амерички председник Џорџ Буш Млађи, добио Нобелову награду.

Крајем деведесетих година започела су заједничка улагања Хјундаија и владе у Пјонгјангу у планински туристички центар Кумганг, а 2003. отворена је заједничка индустријска област Каесонг. Те године почели су шестострани преговори о денуклеаризацији Корејског полуострва (Северна, Јужна Кореја, Кина, Русија, САД, Јапан) истовремено са јачањем севернокорејског нуклеарног програма.

Године 2007. јужнокорејски председник Рох Му Хјун прешао је преко демилитаризоване зоне раздвајања и отпутовао у Пјонгјанг на разговоре са Ким Џонг Илом.

Од тада до данас догодило се небројено много инцидената, попут размене ватре и потапања бродова, а последње године на Корејском полуострву обележио је завршетак развоја севернокорејског нуклеарног програма.

КИМОВ УЛОГ Према мишљењу Џанга Туошенга, директора Центра за иностране политичке студије при Кинеској фондацији за међународне и стратегијске студије, постоји велика разлика између севернокорејског и америчког приступа денуклеаризацији Корејског полуострва. Вашингтон, по Џангу Туошенгу, захтева потпуну, проверљиву и неповратну демонтажу нуклеарног програма Северне Кореје, не само затварање центара за лансирање и заустављање нуклеарних проба.

Ли Су Хјук, представник Јужне Кореје на шестостраним преговорима о денуклеаризацији 2003. године, сматра да се Пјонгјанг неће задовољити нормализацијом односа са САД, већ да ће тражити економску корист за себе. Ли Су Хјук је тим поводом додао да севернокорејско нуклеарно оружје свакако вреди више од пуке нормализације односа са САД.

Разлог због ког је Ким сада за преговарачким столом је завршетак нуклеарног програма Северне Кореје и њено поседовање интерконтиненталних балистичких ракета. То значи да Северна Кореја сада може да продаје своје нуклеарно оружје, нагласио је Ли. Он сматра да строге санкције УН могу бити ублажене након састанака Ким Џонг Уна са представницима Сеула и Вашингтона.

Хуманитарна помоћ или мала улагања могу бити одобрена Северној Кореји, али Пјонгјанг такође мора показати да предузима конкретне мере, сматра Ли.

Преговори Пјонгјанга и Вашингтона трајаће врло дуго и биће занимљиво видети како ће при томе бити ангажоване друге силе, пре свих Кина и Русија. У будућности ће, сасвим сигурно, ови преговори обухватити или макар дотаћи идеју уједињења Корејског полуострва која се данас чини даљом него икад.

Развојем ситуације на Корејском полуострву нарочито је задовољна Кина. Она је потезе Пјонгјанга и Сеула топло поздравила, јер је пречесто у прошлости сматрала да Пјонгјанг даје сувише повода за војно присуство САД у Јужној Кореји које је кулминирало недавним размештањем америчког ракетног система ТХААД (Terminal High Altitude Area Defense), док Пекинг и Сеул захуктало развијају привредну сарадњу.

Русија, која је према већини релевантних извора отписала око 11 милијарди долара дуга Пјонгјангу, у замену за остварење инфраструктурних и енергетских пројеката, такође прижељкује мир и стабилност на Корејском полуострву, уз припадајућу могућност да енергентима снабдева економски врло развијену Јужну Кореју.

Сједињене Америчке Државе од петка су прешле у дефанзиву на Корејском полуострву, јер ће у будућности, ако се процес започет у петак настави у жељеном правцу, све теже правдати своје војно присуство на Корејском полуострву.    

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ВРЕМЕ

Ким Џонг Ун обећао је прошле недеље да ће померити унапред рачунање времена у Пјонгјангу за 30 минута, како би га ускладио са јужнокорејским.

Ким је, према наводима медија, изјавио да је жалосно што гледа на два сата са различитим временима у просторији где се одвијао сусрет у Панмунџому.

„Будући да смо ми променили стандардно време, вратићемо се на оригинално време. Можете то јавно објавити“, изјавио је Ким Џонг Ун.

САД ЈЕДНОСТРАНО ИСТУПИЛЕ ИЗ СПОРАЗУМА О ПРИМИРЈУ

Споразум о примирју на Корејском полуострву, односно његов параграф 13Д, предвиђао је да ниједна страна не уноси ново оружје на Корејско полуострво. Септембра 1956. године САД су саопштила да је, упркос важећем споразуму, њихова намера да на Корејском полуострву разместе нуклеарно наоружање. Јануара 1958. САД су на Корејском полуострву разместиле нуклеарне ракете и топове калибра 280 милиметара чије су гранате имале атомско пуњење. Тиме су САД једнострано укинуле део овог споразума, упркос противљењу УН. Пјонгјанг је одговорио изградњом огромних атомских склоништа и фортификација, те усмеравањем војних потенцијала ка војним циљевима у Јужној Кореји.

[/restrict]